Лукреција или Тројо/2
| ←Шена прва | Лукреција или Тројо Писац: Непознати аутор Шена друга |
Шена трећа→ |
Тројо (сaм у себи овако:) Вераменте ове су жене дјаволи! Ах, жалосни Тројо, пођ[и се уздај]. Ја сам цијенио да је моја ћи часнија него Дијана, а сада ето чујеш [што се говори]. А овди се сада хоће пруденца, а не ни колора ни пасион, једа алмено од ње изв[и]дим ко је био, и ако буде ко год складан, да је за њ вјерим.
Лукреција: Што заповиједаш, госпару ћаће?
Тројо: Имаш знат, моја Лукре, да од назада њеколико дана ја сам почео мислит за вјерит те зашто си веће од етади. Засве си ти часна и модеста, свећ ваља мислит да добро не стојиш сама немајући матере, а и ја бих хотио ту мисо сврћ с главе за починут и мирно заспат. Ја нијесам ко други отац који вијера ћери и силом дје је њему драго, зато твоја је прћија справна. Зато ти реци ми брез срама је ли ти ко год срцу умилио, ер ако се спустиш у мене, могла би фалит и пака ме клети. Ма кад га ти изабереш, ја ћу бит миран и обећавам ти чинит имат кога хоћеш макар ако је краљ од Индије.
Лукреција: Ти си, госпару ћаће, свећ био прудент и љубежљив према мени, и сада си, и ријећу ти истину, највећу сам болест оћутила [кад сам помислила ако ме устока] узет кога год за вјереника [који ни]је према моме џенију, ер када се силом вијера, ту је свеђ немир и нељубав.
Тројо: Да не стоји веће, реци ми на кога те нарав потеже, нека могу послат тратат.
Лугсреција: Ја мислим у памет, ма што ти ја тужна знам, напомени ми ти кога год.
Тројо: (Како ти умије лијепо фингат!). Хоћеш ли Стијепа Лукова?
Лукреција: Јаох, он је њеки виоглав!
Тројо: Хоћеш Мара Франова?
Лукреиија: Дали не, да ми прћију изигра на карте.
Тројо: Хоћеш Џива?
Лукреција: А друго не умије него ћакулат!
Тројо: Пијера?
Лукреција: Прем је збушен и за ничеса.
Тројо: Марка?
Лукреција: Јаох, лаком је прем.
Тројо: Сима?
Лукреција: Он је стар према мени.
Тројо: Мата? Он није стар!
Лукреција: Али је груб ко мемукрија.
Тројо: Лука?
Лукреција: Нећу удовца, а не има ни гаћа.
Тројо: Да кога ћу ти малана наћ?! Хоћеш Џана, нашега сусједа, Антонова сина, али те ни он не делекта?
Лукреција: Он ми пара на препозит, немам му ишта ријети, складан, модест, крепостан, да пара ми не има пара.
Тројо: (Нађох ти штопелу за ње ногу!) О, о, то те он делекта?
Лукреција: Он ме делекта баш на препозит.
Тројо: Како ти знаш да је он тако изврстан?
Лукреција: Покојна ми мајка свећ га је фалила, а види се и у прилици да је складан.
Тројо: Or via, разумио сам те. Поћи у кућу, чини посо, а ја ћу мислит... О лијепо ти сам је езамино [ко на судима, да приповије све]. Ко она не зна, ево pero партит није најгора. А пака ваља учинит да не буде већега зла. Само не знам кога ћу наћи од пријатеља да поће ови посо тратат; хотио бих једнога који је пријатељ мој и Антунов. Дебото Доктура. Засве он страмбо збори, умјеће ови посо тратат, а разумјеће га по дискрециони.
Референце
уреди
