Лолино писмо Ивану Рибару
Писмо Иве Лоле Рибара своме оцу др Ивану Рибару, поводом погибије млађег брата Јурице Рибара, а непосредно пред Лолину ппгибију 24. новембра 1943. године:[1]
Драги мој тата!
Иако се још – кажу – не зна сигурно, ја знам и осјећам у тренутку када ти ово пишем, да нашег драгог, доброг Јурице више нема. Пао је, као и толики други, у борби за слободу домовине, тамо негдје око Колашина у тамним црногорским кршевима. Ријечи су сувишне, драги мој тата, ријечи не могу изразити сву тежину ударца који нас је задесио. Волио бих стотину пута и ради њега који је био бољи од мене, и ради свих нас, да сам ја пао на његову мјесту. Али, ето, догодило се другачије. Никада ова рана неће зацијелити. Ја сам само годину дана послије моје Слободе изгубио брата – два бића која сам толико волио, а која су тек била на прагу живота. Али знам како је тек теби, драги тата, који си изгубио сина, нашег мезимца. Немој плакати, не дај се тата! Наш Јурица није пао сам – он је за вјечна времена дио оне плејаде синова ове земље који су, давши живот за њу, створили њену чисту славу, њену бесмртност. Нјегова крв тражи освету. Нјегова жртва нас обавезује да довршимо дјело! Не ради се више о личној срећи – ради се о обавези према нашим мртвима, о обавези према живима. Извршити ту обавезу, живјети и вршити своју дужност, ти је наше. Опрости, што све ово пишем, ја знам да ти то све знаш: ми сви знамо да си показао и доказао да то знаш. Ја знам да ћеш и овај страшан ударац знати да поднесеш. Не дај се! Остани миран, способан да до краја извршимо своју дужност, тата! Наш драги Јурица то тражи од тебе. Помисли колика би била његова жалост када би дознао да својим држањем нисмо били достојни њега. Бити слаб – то би значило издати њега и његову жртву! Ми сви, и ја, данас нарочито, наша земља, за коју је умро наш Јурица, требамо те, требамо твоје мисли, твој рад, твоје здравље, твој живот, драги тата. Моја Слобода, онако мала и њежна, пошла је у смрт као на шетњу, с осмјехом, који је увијек био њезин. Наш Јурица прошао је кроз сто окршаja, пао је као ратник. Свјесно, мирно, ведро, како је и живио. Тата, никада ни за час то не смијемо заборавити, домовина неће! Јурица није мртав. Он живи у срцима наших народа, он живи даље у нама. Он живи у нашим борбама, побједама, чије је свитање већ видљиво. Тешко ми је, тата, што нисам с тобом у овом часу. Али ти ниси сам, ти ниси отац само мој, већ хиљаде и хиљаде младих, као што је био наш Јурица, с друговима с којима је живио и које је волио. Воли их и ти још више него данас! И знај, да они сви дијеле нашу бол, да смо једно с друговима који су с нама. Дивно је имати такву породицу! То је наш пут – пут наше дужности и воље, пут нашег Јурице. Буди јак, драги тата! Не усами се, не дај се, стегнимо зубе, стиснимо шаке радом и борбом, само тим бит ћемо достојни њега. Ја знам, ја сам сигуран, да ћеш ти бити јак. Драги тата, ти знаш колико смо се увијек, а нарочито задњих година, ми, твоји синови, поносили тобом и мајком, ти знаш колико те волим. Знај да ћу учинити све да својим животом, радом и љубављу бар дјелимично надокнадим теби и нашој драгој мајци ову велику бол, сада када остајем твој једини син. Ми смо се увијек добро, сјајно слагали – тако и још боље бит ће у будућности, у нашем заједничком раду, животу и борби. Будимо достојни нашег мезимца, драги тата.
Много те воли твој син Лола.
Извори
уреди- ↑ Петричевић Јозо. 1978. ИВО ЛОЛО РИБАР — понос покољењима. „Младост”, Београд.