Сењани се у лов подигнули
среће ради на Божић ујутру,
да јуначку срећу окушају.
Тако њима бог и срећа даде:
до подне им ведро и лијепо,5
од подне се нешто наоблачи,
па окрену снијег са сјевером;
смрзоше се токе за јелеке,
а јелеци за танке кошуље,
а кошуље за плећи јуначке,10
бритки мачи за јуначка бедра.
Ал’ говори Сењанине Иво:
„Да мој брате, Јуре барјактаре,
не знаш ђегођ камене пећине,
ђе би могли ватру наложити15
и јуначки живот повратити?“
Ал’ говори Сењанине Јуре:
„Не знам, брате, камене пећине,
већ ја знадем тамо у планини
недалеко цркву Петровицу;20
ту можемо ватру наложити
и јуначки живот одржати“.
Кад дођоше цркви Петровици,
вели њима Сењанине Иво:
„Дете, браћо и моја дружино,25
да ми овђе ватру наложимо
од пушака нашијех кундака,
од мачева нашијех ножница“.
Ал’ говори Јуре барјактаре:
„Ви немојте танке пушке кварит,30
танке пушке и бритке мачеве:
оружје нам може требовати;
него да ми ватру наложимо
од столова и од свијетњака,
па кад дође лијеп данак Петров,35
што будемо на ватру сложили,
оно ћемо љепше поградити“.
Сва дружина њега послушала,
брже-боље ватру наложише
од столова и од свијетњака,40
и јуначки живот повратише.
Кад ујутру јутро освануло,
тад изиђе Сењанине Јуре,
он изиђе пред бијелу цркву,
али снијег у стре’ ударио,45
око цркве опколили Турци!
Кад то виђе Сењанине Јуре,
он се онда натраг повратио,
па подвикну на своју дружину:
„А на ноге, браћо и дружино!50
А на ноге и на пушке танке!
Око цркве опколили Турци!“
Поскочише Сењани јунаци,
стадоше се огњем преметати,
док им неста праха и олова, —55
пра’ још бјеше, ал’ олова нема;
ал’ говори Сењанине Иво:
„Браћо моја и моја дружино,
ја имадем на мојој долами,
имам тридест сребрних путаца,60
у пушчани калуп саљевана, —
да пунимо тридесет пушака,
не би л’ сребро боље среће било“.
Напунише тридесет пушака,
и убише тридесет Турака,65
паке бритке маче потргоше,
око цркве рашћераше Турке;
пак одоше Сењу бијеломе
пјевајући и поп’јевајући.
