◄   ПОЈАВА IV ПОЈАВА V ПОЈАВА VI   ►

ПОЈАВА V

САВИЋКА (улази): Ево ме, ево, тетка Мацо! Ти, Анка, иди сад! (Анка оде.)
МАЦА: А, овдје мора нечега бити. Намодили сте се, намјестили; а знам да то није заради мене. Ви неког чекате, а? Хе, хе, хе!
САВИЋКА (као стидљиво): Ите молим вас, тетка Мацо, шта то говорите! Ето баш сам вас звала, знате...
МАЦА (вадећи карте): Само истину! Само истину; јер моје карте не маре за лаж.
САВИЋКА: Па знате, хтјела сам да се увјерим да ли? ... Ех, тетка Мацо, шта ту ваздан ... Инако, ако погодите, поклонићу вам једну хаљину. Просто рећи, знате он је лијеп и имућан. А, шта велите?
МАЦА: Карте, карте ће показати све. Знате ли ви какве сам само муке имала, док сам или на Велики Петак, кад сам у цркви преноћила, кришом испод јеванђеља оставила и тако су тамо цијелу ноћ прележале. Али од тада ни у длаку не гријеше. Ето, глувој Савки прорекле су, да ће прочути; па сад ми често и сама каже: „Боже, Боже, сека Мацо, ратосиљам се својих ушију! Ето, тако много чујем, да чисто мрзим што сам прочула!" Па су Стевани палилулки, оној са разроким оком, прорекле да ће ископати ћуп дуката; а она је видјела ватру баш пред њеним мутваком. Додуше она још није ископала ћуп дуката, — али вјерујте, та ће бити још богата!
САВИЋКА: Глете, молим вас! А онако што се тиче момака и сватова?
МАЦА: Хе, хе, — тек то и јесте прави посао мојих карата. Баба Наста, она, што јој је, Боже прости, нечастиви кроз оџак долазио, прорекла је из ових карата, пок. поп Ивану, да ће му син узети Стану за жену; а кир Ставру винару, та ви га већ добро познајете, да ће лијепу дјевојку за жену узети. Ех, како се пре неки дан радовао, кад сам му то прорекла. Послао ми је двије оке оне љуте препеченице. Баш му хвала. (Размеће карте.)
САВИЋКА: Слатка тетка Мацо, како сте сретни што знате разметати.
МАЦА: О, то је још ништа, али, ја се и у биљу разумијем. Слатка моја, млога ли чуда знам и разумијем, која се сваком недају видјети! Ноћу, у очи Иван-дана, видим ти ја лијепо како мак цвјета. Ух, ух, ух, каква се чуда тада не виде, али већ... (дотле је размјестила карте и прстом их с лијева на десно броји) 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7; 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7. Шта ће то рећи? Црвени краљ укршта се са маковом дамом. (Опет броји.) 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7. Е моја госпођо, теби стоји мали пут; или си већ путовала негдје или ћеш путовати. На путу мала брига, па велика радост; гле, гле, до десетке мака ево и десетка каро, а то значи велике новце. Дакле на путу мала брига, па велика радост због неких великих новаца. Ха, ево га! У кревету млад момак (отеже), „извече, па за цијело“! — Сретна госпођо! (Скупља карте.) О, о, о! Шта бих ја дала, кад би ове карте пророкле тако што мојој Јулки. Сирото дјевојче, ено га како копни, чисто је нестаје; баш чезне да се уда, ама нема среће. Добра је, и ваљана, (мијеша карте) ништа јој не фали; само што је сирота. Кад би она била богата, та купила би десет мужева. Сијеците слатка! (Пружа јој карте.)
САВИЋКА (сијече, за себе): Да, ја ћу га купити.
МАЦА: Хоћете л’ на вас или на момка?
САВИЋКА: Па... на мене!
МАЦА (размеће и поклапа): Да видимо дакле! (Отвара.) Охо! Како се нађосте пре! Млад момак вас покрива, а ова карта казује вјенчање, „па у фришко“. Баш имате среће, коју ријетко која има. Е тако је то кад је човјек богат!
САВИЋКА: Богат? Идите, молим вас! Сваки измишља којешта. А ја сиротица, једва ако имам да подмирим најпотребније трошкове. Бога ми, ни сама не знам, како ће се то живјети.
МАЦА: А моја сирота Јулка! Еј, еј! Кажем ја њој: Јулка, чедо, не брини се, ја ћу ти у очи Ивана-дне набрати маковог цвијета...
САВИЋКА (упада у ријеч): А можете биљем да окренете човјека?
МАЦА: Е моја госпо, те како! Ето, дође ми лани Боса Першунова, па: дај тетка Мацо, дај! А ја шта ћу, дадох јој неку траву, те она запоји њоме Митра. Та није да је тај за њом лудио, већ су га на пошљетку морали у лудницу одвести. (Куцање на вратима.)
САВИЋКА (купећи карте): Брзо, тетка Мацо, брзо! Мого би нас когод затећи са картама. Хајдмо тамо; у оној соби чека ужина. (Оду обе.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.