Лимунација на селу/9
Глава девета
У којој је све онако исто потпуна истина као и оно у претходним главама. У њој се приповеда како је Срета кандидовао председника и изабрао себи апостоле нове науке његове, и како је политичка физиогномија села почела већ срећно да се измењује. — И у овој ће глави бити бар један допис.
Чим се сутра пробуди Срета, диже се и отиде у механу, ону већ добро познату поштованим читаоцима и по персоналу и по гостима у њој. Само је онда заборављено било казати да се та механа до доласка Сретина звала просто Газда-Ђорђева механа. Није, дакле, имала никакве нарочите фирме, која толиким нашим добрим механџијама и дућанџијама задаје толико главобоље, а мимопролазећима толико смеха, иако се газда од понеке фирме често по три ноћи претурао по кревету и смишљао, само што боље име да јој да. Газда Ђорђе није то радио, него је пустио да је сељаци прозову како они хоће, и тако је све до Сретина доласка остала, тако рећи, без фирме. Али откако је Срета дошао, и откако су се ту почели скупљати око Срете и старати неколицина њих о благостању тога села, (а многи други престали да долазе у њу), отада је та кафана за инат њима, а нарочито председнику Милисаву, прозвата Механа без сведока. — Е, деде!
Чим уђе Срета, поздрави се са свима, па седе за један сто. Одмах му донеше јутарње »следовање«: слатко од руже, чашицу ракије и кафу. Ћир Ђорђе је поштовао просвету и није Срети никад »слатко« наплаћивао, и то је гласно пред свима гостима наредио Зацу, обнародовао, тако рећи, на што му је Срета, у знак благодарности, а у шали, одсалутирао. Срета је био учтив човек, па је лепо благодарио, а не као онај Мића »Официр«, који је исто тако бадава, и још много чешће, попио част од ћир-Ђорђа, па кад год би кафу попио, а он би рзао као ждребац, а то је била као духовита досетка којом се Мића служио и њоме хтео ћир-Ђорђу пребацити што није кафа од кафе, него од јечма; а ћир Ђорђе би му тада, опет у шали, обично одговорио: »Пцето-ле, пцето!« док је Сретена врло ценио и о њему се најповољније и најласкавије изражавао, и увек кад би се о њему повела реч, рекао: »Много што је човек учевњак, мани се, елинска сорта треба да је!« па би тад као сркнуо устима и дигао обрве.
Зато и сада, чим се Сретен послужио слатким и почео да срче кафу, приђе му ћир Ђорђе столу, рукује се с њим, па седе за сто да се разговара, мотрећи, наравно, у исто време својим живим немирним очима на све стране и контролишући да ли је сваки дошавши гост послужен, а још више да ли је платио онај што одлази.
Срета одмах поче разговор о општим стварима. Ћир Ђорђе њега пита има ли што ново од светске политике у новинама; а он опет Ђорђа је ли још ту онај капетан?
— Не знам, господин-учитељу — одговори ћир Ђорђе.
— Како да не знаш?! Зар ти механџија па да не знаш?! Зар не сврће код тебе?
— Несам механџија — одговори пргаво ћир Ђорђе, па устаде и стаде без икакве потребе да брише сто који је сасвим чист био. — Ја сам ту за порези и прирези, и за комору, за акциз, и за глобу и казну, а механџија несам; механџија је газда Милисав председник. Њег’ питај, господине! Он га дочекује и крчми му пиће. Шта ће да му правиш, господин-даскало?! Нестрећно време! Ово више не може да се живи, господине. Држава те фатила за плаћање; па те не пуста како павук мушицу. Све дај, дај, а ти само плаћај, а кмет ти отима пазар и алишвериши муштерије, путници и пашажери!
— Е, мој газда Ђорђе, то је и мој и свију наших идеал: да се ништа не плаћа! Ал’ шта ћеш, сад је тако. Треба се борити; »Без муке се пјесна не испоја; без муке се сабља не сакова«.
— Нема више механџилак, нема старо време; беше му! Да си имам неку прилику па да нађем некога човека да му теслимим ову кафану са све једик, па да му кажем: »Ево ти, брате, ја сам видеја једна штета; а ти берем хаир да видиш од радњу, да да господ! ’Ајд’ сас здравље, а ја ће си други селамет да тражим; да се прифатим под мој старос за другу послу. Кам’ срећа да пре учини’ тако, најбоље беше тој! — сврши ћир Ђорђе љутито, па се набрецну на Заца ни крива ни дужна.
А Срета га само слуша, па му, боже, мило што је наишао на човека који о капетану мисли сасвим онако како је он у синоћњем допису рекао; и он, дакле, штити село од капетанскога намета!
И ћир-Ђорђу је, судећи бар по његовим речима, било ужасно криво и замерао је сељацима што се троше кад им капетан дође. Хране и њега и пандура му, и његова и пандурова коња, а код њега, међутим — код ћир-Ђорђа — свега тога има и лепше и јевтиније за село!
— Ама, несам, господин-учитељ, писмен, прос’ сам човек. Малко чатање што научи у Свети Пандократор монастир, и још малко писање за неку квиту и, на прилику, за облигацију — тол’ко му! А мен’ ми за зборење лако, тол’ко за писање мука! А ја да измислим и да кажем, па да ми даде бог твоју учевност, господине, — хе, хе! — па се лупи кажипрстом по челу, — а би читао свет у никој Неологос ови зулуми!
— Ама, па зато сам и дош’о. Ако је за то, нека те брига није! Ја не марим што друго, а за ово душу дадо’! — вели Срета и извуче рукопис. — Ту се, ви’ш, испрућио кол’ки је дуг.
— Што рече?
— ’Ајд’ овамо са мном.
И Срета узе ћир-Ђорђа настрану, па одоше у мутвак, одакле истераше дремљивога и глувога ашчију Лефтера, неког даљег рођака ћир-Ђорђевог, да прочитају допис.
Кад изађоше из мутвака беху обојица особито задовољни. Ћир Ђорђе нема довољно речи да похвали допис. Особито му се допао.
— Е, господин-учитељ, шта ће да лијеш за ту писму, ја ће да частим.
— Па, велиш, допада ти се? — пита Срета.
— Једно калиграфија, неје друкче, господинучитељ. Сваки реч тежак једна стара ока — вели ћир Ђорђе задовољно. — Ташула, гумари! Једно послужење за џабе за господин-учитељ Срета; поскоро, врат да скршиш!
— Ех, само кад ти се допада! Уосталом, истина се само тиранима не допада.
— Е, из душу ми извади свако тој слово. Сам да сам узео калемче, па да пишем, господин-учитељ, побоље и поубаво не теше да буде. Тол’ко је убаво. Процепао си га, што га има реч, како свиња врећу!
А Срети мило, па му све расте кика и за свој допис, а и за ово згодно упоређење капетана с врећом.
— Резилак, море — вели ћир Ђорђе — што се чини. У село овака механа под план, бре брате, за сваки удобнос’ сам се постарао, па он, како на пример један што се каже чиновник и господин, па иде у кокошарник селски себ’ на резилак а њим ги па на терет.
— Море — прекиде га Срета — ни чашу воде није дужан геџо да му да!
— Ах, господин-учитељ, теб’ ти можем овој да кажем. Саг, на пример, да кажемо да сам ја неки кмет у овој село, па си дође капетан код мене, а ја спремим лепо вечеру, а сас вечеру Уредбу о механама, па му отворим књишку па му кажем: »Чети си, господин-капетан, што пише у ову књигу у параграфос једанаести што пише: да нико не сме да дâ своју зграду да се употреби за механу ако неје добио месно право; и па други параграф, параграф двадесет и други у исти тај законик што писује: »Кој упражњава механску радњу, а нема никој дозволење, на пример, за тој по смисла од параграфос седамнаести Уредбе о механама, да се казни по ћеси, то јест, новчано, од пет до двадесет талира«. — А, што мислиш, господине?
— Врло добро, врло добро, славно!
— »А у пофторни случај — цитира ћир Ђорђе даље — може да се кривац осуди уз новчану казну јоште и на затвор, ели апсу, од три до петнаест дана«. А, господин-учитељ, ели убаво зборим? Хе, хе! — рече па се стаде лупати кажипрстом по десном слепом оку. — Друго твоја наука, а друго моја практика! Хехе! Башка твоје знање, башка моје умење!
— Славно си се сетио! — вели му Сретен.
— А ја па таг да му кажем: »Е, па, господинкапетан, како ћемо саг? И ти влас’, и ја влас’, па погле какво безакоње чинимо ми што смо влас’. Ја се огрешио о једанаести и двадесет и други параграфос »Механске уредбе«, а ти ми надзорна влас’, па ме јоште помажеш?! Е, што ће чини онај други свет, сељаци на прилику, кад ми тако правимо!« — Е, па не може ова несретна земља да дигне главу с таквија синови! — вели Ђорђе.
А Срети се допало што виде код Ђорђа оволико римске савесности и строгости према самоме себи.
— Е, дивота — вели му — ја се никад не би’ томе досетио.
— Хехе! — куцну се ћир Ђорђе кажипрстом по глави — ти господин-учитељ знаш науку, а ја па практику. Ама што ће му правим, ја сам прос’ мејанџија, а кмет несам. А што би он џабе јео, боже здравља! Ама кмет несам, господине, па мука!
— Па сâм си крив што ниси. Ето, реци само хоћеш, а за друго те не питам. Јер овако се више не може, баш не може! Треба ту човек, иницијатор, мислилац да заседне, а те реакционарне крнтије све доле! А прво Милисав.
— Ама не може, господине. Многи сељаци га хоће, па село има много страф од њег’.
— Ах, шта село, какво село! »Има страф село!« Само да се почне, па би ти видео! Шта жив човек не може, само кад хоће. Не знам ја, газда Ђорђе, кад ћу умрети, а друго све знам. Моћи ће, само, наравно, треба и ти да ми помогнеш.
— Да помогнем, џанум, ама како?
— Ево како. Место Милисава треба други да дође, је л’ тако?
— Да дође, да дође! — уситни ћир Ђорђе.
— Треба наћи човека.
— Треба, господине, ама мука за човека.
— Е, па в’иш, ја сам га већ нашао.
— Нађе ли га!? Ех, исполај на господа, кад се и тој свршило!
— Ама треба и он ла припомогне. Сви за једног, један за све.
— Знајеш како има старински реч са Свети Никола и за онога што се давеја: Упаде си човек у воду па кука: »Помози, Свети Никола!« А Свети Никола му па збори он: »Ја ће помогнем, ће помогнем, рече, то ми је дужнос; ама, рече, и ти да мрднеш, рече, малко с руке!« Хе, ете тој и саг за овај ствар. Да мрда, господине, ама не малко него много; да мрда, и с руке и с ноге да мрда човек за једну такву фајду! А кој ће човек тој да бидне?
— А шта да ти ту умотавам и кријем у кучине! Ето, па тебе да окметимо! Шта би валило?!
— Хе, хе!
— Добро и за нас, а бога ми добро и за тебе. Млађи си човек, приступачан новијим, напреднијим мислима; механџија си, прошао си света, знаш чаршијски ред, — што да тражимо бољег!
— Врло лепо, господин-учитељ, врло лепо! Фала за час’! — вели тихо ћир Ђорђе — ама страф ме, неће да може, господине.
— Ама, хоће да може, газда-Ђорђе, само, наравно, треба запети.
— Ама да запнем — лако, господин-учитељ, него ако пропаднем може да и одапнем. Шест стотин и педест динара и тридесет пет паре ја плати’, господине, глобе сал за ову годину, за ништа, бре брате; за једна моја поштена и чесна спекулација што гу ето водим са срећа и што сам батли.
— . . . Па ти лепо и мејанџија и председник, па да узмемо ону другу половину твоје куће па да преселимо ту судницу, јер и тако ова сад што је, батал је и крнтија као и председник што јој је.
— Ех, господин-учитељ, — рече ћир Ђорђе, а очи му заиграше као пацов кад се ухвати у кљусу — за здраво лепу ствар ми збориш, ама нема могућнос’; ти збориш, ама село што збори?
— Ама и село то исто вели! Разговарао сам ја већ с многима. Да видиш само какве сам асасе прикупио и придобио за те, па, море, хоће за врело гвожђе да прихвате! Али и ти да засучеш мало рукаве, и мало, знаш... треба људе придобити... — па понекога и почастити.
— Сад за мен’ ме се не брини! — рече Ђорђе и метну леву руку на груди. — За село је сал питање, а ја сам каил.
— Е, дакле, стоји?
— Молим ве — рече Ђорђе — свршена ствар, ако је за мен’ питање!
— Е, онда збогом, ја одох. Одох да се мало измотавам пред децом. Збогом! — вели Срета и одлази.
— Ташула дете, ела једно слатко, иска ми душа слатко од ружу; и једна кафа тури за мен’ у џезва! — рече ћир Ђорђе и извади табакеру, запали цигару и баци се задовољан у мисли и рачунања нека.
И тако му наш Срета пусти муву па ћир-Ђорђу никако не избија кметство из главе. Колико ће му само тај чин вредети ради купљења вересије! И, бога ми, он се баш даде на посао. Нешто по својој памети а нешто по Сретиним упутствима, еле привуче и он, боме, доста њих на своју страну; како који дан, све више незадовољника у селу.
Тек видиш, а оно ушао неки бес у село. Не допада се сељацима стари председник. »Ама па да је сам Свети Никола, веле сељаци, па одавна је засео. Све он па он! Па, вала, треба мало и други да заседне. А ако је на њега баш спало, па не било, вала, ни њега!« Тако веле сељаци и мало мало, па час овај час онај долазе у сукоб с њим.
Крсти се чича Милисав, па се чуди човек шта га је снашло. Не може чисто да позна своје сељаке; ни они ни дај боже!
У сваком трећем-четвртом броју новина тек читају неки допис или против капетана или против председника. »Шта је ово, побогу брате!« — питају се чича-Милисављеви пријатељи — »овога чуда досле не беше у селу!«
Острвио се свет, па воли само инат и свађу. Навикли се на дописе, па им мило кад им се прочитају њихова имена наштампана у новинама. А од свију ових, најмилије је било Жики Шљивићу кад би читали који његов допис, а он ту међу њима. Он је, истина, неписмен био, али је вазда радо пристајао да позајми своје име под један такав допис. »Ама, нуто Жице, погле Жице, како га пише!« — веле сељаци па се подмигују. »А откуд си се ти, море, прописменио?!«
— Ех — вели Жика — ми иако нисмо писмени, а оно смо и-јопе’ од фајде; ми ако не умемо да пишемо, а ми умемо, бели, апсу да лежимо! — вели поносито и још поноситије пљуцне устрану надалеко. Па чак и онај Крсман, што га дирају за Гизелу, био је једном те среће, да га Срета потпише под један ужасно оштар допис.
А врхунац среће и задовољства за Жику беше једном (тај дан неће он никад заборавити!) кад је дао своје име за потпис под један допис у коме су била управљена питања на министра унутрашњих дела по ствари Јакова Пурка, капетанова пандура, због неких злоупотреба његових (то јест Пуркових).
А ствар је била у овоме. Говорило се да последњи пут кад је био с капетаном није платио неки рачун механџији кад је био у механи. (Јер он је по неки пут врднуо у механу). И он сад у том допису пита господина министра, управо стављају му се три питања. Прво питање: »Зна ли господин министар, и је ли му познато, да г. Јаков Пурко, пандур срескога начелника (Срета је намерно пандура титулирао господином и изједначио га с министром, а начелника није. Тако је увредио и г. министра и начелника и, што кажу, једним ударцем убио две муве) приликом последњег обиласка по срезу, није платио једно »слатко« и три чоканчића ракије?« Друго питање: »Мисли ли министар што пре предузети нужне кораке и мере и стати на пут обести и експлоатацији г. пандура?« (Овде Срета чак ни г. министра није титулирао господином, а пандура јесте), и треће питање: »Ако мисли (а за то се и плаћа грдном платом), какву сатисфакцију мисли дати министар, као слуга народњи, увређеном, огорченом и оглобљеном народу?« — Овде је огорчење велико, и ако народ не добије задовољење — он тј. Жика не јамчи ни за шта. »Нема елбета, господине Пурко, лоша слуго лошег господара!« свршује се допис, а потписан: »Жика Б. Шљивић — Сељо«.
Е, његове радости тога дана кад су стигле новине у село и његов допис му прочитан с његовим целим именом: Жика Буки Шљивић, па још »Сељо«! Он седи у механи, а ћата му чита, Жика само набија ноктом од палца пухор у лули па се смеје; а није да се задовољно и слатко смеје, него све рже као ждребац. Не држи га земља, нигде не може да се скраси.
— А-ја, не дам ја да то тек тако развлаче мал газда-Ђорђев; има у овој земљи ваљда суда и устава, нану му — вели Жика. — Море, је л’ сам му се ја само једном почео пењати за врат, неће га он мајци дуго капетановати, ни Пурко пандурисати! Има већ ђида за то место, — рече и стаде се ударати у прса Жика, који је, као што видите, аспирирао на то пандурско место.
И дуго после тога дописа, кад год би се срео са Сретом, а они се тек један на другог онако пријатељски насмеше. Очима као да веле: »Знамо се; наши смо!« А Жика ће мрднути главом па запитати: »Има ли, учо, штогод и јопет да потпишем? Слободно, вала, ја сам ти ту; и тако, знаш, сад немам баш посла!«
А право је и рекао. Био је вазда беспослен. Готов на »потпис«, ка’ бос у бару, а апсе се није бојао. Често је примао и туђе кривице на се. Погоде се лепо. Жика одлежи апсу, а онај му плати у готовом новцу и у паклићима дувана. Био је човек за друштво, дружеван, а беспослен, па се ваљда стога тако лако и решавао и жртвовао за друге.
Кад нема дописа, а свима у селу некако све глухо, мртво. Тако се већ били навикли на новости!
Нов, свеж дах вејао је по косама и брдима, по утринама и луговима, по долинама и чечварима, по забранима и торовима, по кућама и механама тога села. Само још у општинској судници је стара плесан, није још проветрено; али и томе су дани избројани! То је питање времена.
Све, све се изменило!
А то је Сретина заслуга била.