Лимунација на селу/6
Глава шеста
У њој је описано познанство Сретино са ћир-Ђорђем и Мићом »Официром«, који ће му бити десна рука, крила, у тешким радовима његовим.
Кад стиже Срета и уђе, кафана је већ била скоро празна. Тек неколико њих. Већ је пао мрак на земљу, па се свет већ био разишао. Сељаци дирали оног грешног Крсмана за Гизелу, па наљутили и Крсмана и ћир-Ђорђа; Крсман отишао, а Гизелу отерао газда Ђорђе у кухину да гледа свој посао. А кад није то двоје у кафани, ни сељацима се није седело; нема Крсмана да га дирају, ни Гизеле да паре очи, па се тако вечерас један по један извукли из механе, неко са »лаку ноћ« а неко и без тога; неко платио трошак, а неко казао Зацу да запише на мушеми, кол’ко до сутра.
— Добро вече — рече Срета кад уђе.
— Добро вече — вели ћир Ђорђе, а гледа га чкиљећи очима, а затим одмах похита вратима да види где су кола.
— Дад’ ми једну ракију — рече Срета седајући, — чашу свеже воде и све новине од последњих дана.
— Саг, саг! Одма’. Побрзо, Ташула, за господина једна тазе вода! — Ужурбаше се обојица, и Ташула и ћир Ђорђе. Овај сам узе послужавник с чашицом ракије и чашом воде и принесе Сретену. — Извол’те. Ама вода што је, господине! Попијеш једну чашу, трипут ће да једеш од много апетит од воду.
— Хвала! — вели му Срета.
А ћир Ђорђе га мери. Ова учтива реч Сретина му се допала. Из ње је, макар и посредно, дознао да ово неће бити никакав полицијски чиновник, јер толика учтивост — а ћир Ђорђе је богат искуством — обично није својствена њима. Гледа га поиздаље. Измакавши се подаље, ћир Ђорђе виде да је путник, али му чудно што нит’ види пред механом кола, нит’ опет уз путника торбу или куфер.
— А куде остависте, на прилику, куферче?
— Код куће — вели учитељ.
— А ’оће ли да спремим једно пиле. Да уфатимо и заколемо једно пиле, па за једна ћисела чорба и печење.
— А не, ја ћу код куће вечерати.
— Ваша воља — вели услужно ћир Ђорђе.
— Ја сам овдашњи учитељ, Сретен Н. Данас сам дошао.
— А, учитељ, дидаскалос. Е, много ми мило за то, за учевни људи. — А, је ли сте сас фамилију дошле?
— Не, нисам... ја сам нежењен.
— Врло лепо и то! Имате време и за женидба. Имаше га један грчки реч, а на српски ке му дојде: За женидба неје никад доцкан. Имаш кеф и мерак — готова жена. А ви сте још млад.
— Па дошао, ето, мало; рек’о, да се упознамо. Упућени смо једно на друго; виђаћемо се чешће, па, ка’ велим, да одем. А веле да си један од првих људи овде.
— Па јесте, господин, даскало, учитељу, тако се рачуна у село. Председник Милисав, и после нас трајица-четворица људи.
— Ех, шта после — рече Срета, па искапи чашицу. — Што после?! Бајаги је Милисав, ако је председник, бољи од тебе!
— Е, де, господине — вели задовољно ћир Ђорђе, — тако се каже. Власт је прва, а после долазе други.
— Ама не каже се тако. Ти увек можеш бити он, а он мучно или никад то што си ти!
— А, бравос, господин-учитељу, за тај реч! Ели може да вечерамо у друство, у друство сас нас. Ташула, ’ајде јоште један бештек да туриш! Молим ве, господин-учитељ, за чес!
— Па могу, баш, вала, — вели Срета продуживши разговор са ћир-Ђорђем, који му се веома допао. Допао му се онако мали, дежмекаст, са јако поткресаним и забријаним густим црним брковима, који су изгледали као две дебеле пијавице испод носа. А допала му се и она живост, окретност и услужност његова. А ћир Ђорђе се само смеши, уситнио око учитеља, па од силна и њему још необјашњена задовољства и велике услужности чисто га пита очима; дигао обрве преко чела под косу као да херувику пева, па га чисто видиш како тражи штофа за разговор.
У томе стиже и вечера. Гизела донесе јела: капаму, кајгану, хладно јагњеће и сир. Поседаше сви. Ћир Ђорђе, Гизела, учитељ и Мића »Официр«. Овога ћир Ђорђе није марио, управо га није баш много ни трпео; али некако ипак није могао без њега, тако да му је Мића био редован гост, нека врста кућњега пријатеља. Вечерајући тако у друштву, Срета је онако поиздаље распитивао о приликама у селу. Од ове двојице известио се о свему. И слика не беше ни најмање ружичасте боје. Село је било, тако рећи, на рубу пропасти! Застој, чамотиња, немар и равнодушност, а што је најгоре: конзерватизам ужасан! Најсветија грађанска права и не практикују се, скоро заборављена; покриваше их столетна дебела прашина. Један ужас, да човек заплаче! И то је Срета све овога вечера сазнао и, слушајући то, вечера му је формално пресела, пошто је он био од оних што једу да живе.
Разговор се водио још мало, све млитавије и млитавије, с већим прекидима, јер се Срета био јако замислио, седео је за столом, али је свима очевидно било да му је памет била бог те пита где. Почеше већ и подуже паузе. Зац је задремао иза келнераја. Гизела на миг ћир-Ђорђев отишла у собу, ћир Ђорђе чачкаше зубе великим кривим јагодинским ножем, Мића »Официр« сукаше брке, а Срета пушташе котурове густа дима, као већ сваки човек кад има неку велику муку и читаше новине од последњих дана. Удубио се у њих читајући о неким побунама и штрајковима раденичким.
Већ је пола једанаест увече. Доцне за село у коме кметује ча-Милисав.
Срета узе »збогом« и оде.
Оде и Мића и оно неколико сељака.
Остаде ћир Ђорђе и Ташула.
— Гумари бре, што спијеш?! — викну ћирЂорђе на Ташулу који се трже. — Ајде почисти механу, па гаси лампа и фонос, да не гори џабе гас!
Чује се само »Лаку ноћ и прошћавајте«!
Па и ја бих требао да вам кажем: прошћавајте, читаоци, што сам вас толико дуго задржао у механи. Али како смо ми Срби, и ви и ја, знам да вам то није непријатно. Та где је Србину подеснија клима, лепше поднебије, него у механи?! А после, задржао сам вас подуже овде још и стога што се све оно што у овој причици следује ујдурисало овде, и то баш овога вечера.
— »Не, нећу вас оставити, добри људи!« — мишљаше Срета идући дома. — »Напред! то ће ми бити девиза, док од ове Вандеје не начиним Жиронду!«
Дошавши кући, затече Максима где се наслонио на сто па хрче као да струже чутуре. Приђе му Срета и пробуди га, па га запита је л’ вечерао?
— Не ја, богме, него тебе чекајући и задремах ево.
— Е, па извини, ја сам вечерао; задржао ме газда Ђорђе. А ти онда седи па повечерај.
— Хе, хе, није ком је речено, већ коме је суђено! — вели Максим, па одломи пола сомуна, седе доле и примаче кајгану.
Док је Срета увртао браду и крупним корацима ходао по собици размишљајући и снујући планове, дотле је Максим захватао крупним залогајима хлеба кајгану не размишљајући баш ништа. Док је онај идеалисао, овај се реалистички наклопио на кајгану; сушта слика идеалисте дон Кихота и реалисте Санче!
— Е, време је да се одморимо! — вели Срета.
Максим се уклони, а Срета леже на кревет и угаси лампу. И у кревету је још неко време премишљао. Мислио је с ким ће све отпочети и кога ће истаћи. Чекао је само прву прилику па да отпочне; да стане онако прса у прса с влашћу. Размишљајући тако, разбије му се сан. Он се диже, запали лампу и узе да чита Шта да се ради? Ово је имало добра дејства. После пет-шест прочитаних страна, испаде му књига из руку и он се придружи Максиму. Стану обојица хркати, и тако лепо један другом одговарати као да један држи једну а други другу певницу.
Ноћ је увелико.
Све спава у селу, и праведник и грешник, и онај мирне и онај нечисте савести. Само зељов комшијски изгледа да је нешто сумњиво приметио, па залаја, али наскоро ућута. Ваљда се упознао у некога, или се, у сувишној ревности, истрчао. Биће да је ово последње. Јер кад је зељов видео да је то Мића »Официр«, стари његов познаник, а он пријатељски махну репом па се окрете на другу страну, па продужи и он спавање, иако није могао да не чује неку лупу, као кад се полако размиче и крха прошће ту у близини.