Лимунација на селу/2
Глава друга
Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно вече чим је разместио своје скромно покућанство у свом новом и скромном стану.
И сада, кад сам вас оним у првој глави спремио на све и на свашта, сада вам неће бити ништа чудно што се Срета морао ужаснути одмах првих дана у овоме селу кад је видео како је свет миран и задовољан или, како се он првих дана изражаваше, убијен у главу и апатичан за опште ствари. Живе лепо међу собом, кумакају се, зову пријатељима и комшијама, слабо се свађају, па, и ако се посвађају, то обично више жене, за којекакве спрдње, него људи. Слажу се с влашћу, слушају власт, скидају фес пред капетаном. Једном речи поштују власт, а међутим, откад је већ то написано и по целом свету објављено и познато, тако да нема тога ко то већ не зна, да су интереси власти и интереси народа сасвим супротни једни другима.
И пре тога увек му је чудно било кад је у ком селу тако видео како то свет онако по старински дочекује и испраћа свога, на пример, капетана. Он према њима као отац, а они опет према њему као деца. — Какви сакати и наказни појмови, помислио би често тада Срета у себи; као и да није било Деведесет треће и Четрдесет осме! Још Средњи век, још тама, мрак, јад, чемер и глупост! И то већ није могао трпети и очима гледати. Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и надаље бити срамна и презрена Вандеја, или њега неће бити на свету!! А нешто му је унапред на зло слутило да су и ови нови његови сељаци сушти »Вандејци«, и да ће грдне муке имати док их из политичког сна и мртвила пробуди и до оног степена свести доведе до ког су, хвала труду и заузимању његову, доспели они којима је долазио и остављао их у току ове три четири године.
Ето тим се мислима занео Срета разгледајући школу и свој стан. Дуго је тако ходао и једва се сети да треба да распакује и намести своју сиротињу. Стаде да размешта свој пртљаг по соби.
Прво што је урадио било је да извади из ручнога куфера огледалце, нешто мање од педља у дужину, чешаљ и контрафу Пелагићеву, ону где је намалан онако наслоњен на своју раденичку руку са погледом пуним бола у очима, а пред њим намалане неке букагије како омотавају завијутак хартије на коме пише: »Правда и слобода у оковима«; ако се, то јест, само добро сећам, пошто сам такву слику свега дваред видео, једаред код Срете и једаред код мога шнајдера, који просто хоће да гине и у воду (али не и ватру) да скочи за Пелагића. Одмах укуца ексер у зид више кревета (то јест, ту ће доћи кревет) и обеси Васу. Затим изведи некога Ласала, и њега обеси, Светозара тако исто. И пошто повеша слике заслужних људи и украси собу, стаде вадити књиге и ређати их у прозор.
Најпре изводи Народног учитеља свег раскупусаног од силног читања и прелиставања, а затим књиге: Како су нас васпитали, Шта да се ради?, Путовање унакрст, Вероисповест сувременог природњака, Шта нас кошта господар и бог, Приповетка како је геја наранио два начелника, Пир бездушника, Народна права. Затим извуче једну, па се и сам трже кад јој прочита наслов и стаде се окретати и гледати, док се не заустави на фамулусу, усправи се и обиђе једаред око њега.
— Еј, море, јеси ли ти писмен? — запита га оштро пошто се заустави а гледа му право у очи.
— Нијесам, господине.
— Дакле ниси?
— Ама ни словца. И ђеца ми се, господине, посмевају, па веле: кад ћеш, чича, у школу, јес’ напунио, веле, седам година ил’ још нијеси?
»Право вели! — рече у себи Сретен — прави кретен, судећи по лицу.«
— Нијесам, господине, а кам’ да јесам!
Срета одахну, а ваљда је рекао у себи нешто на форму »Хвала богу«, а затим ћушну ту страшну књигу испод једне друге, па продужи даље вадити књиге. Извади књигу: Гробари Србије, Живот Исусов од Ренена, Говоре неких посланика на некој скупштини. Затим оберучке извуче једну грдну фасциклу брошира (пашквила, памфлета, панегирика, одговора), већином политичкога садржаја, затим Ласалова два предавања о Уставу, Политички буквар за матору децу, Пчеле од Бихнера (или некога другог) и још једну, па се опет трже и стаде зверати. Устаде и метну руке на леђа па се окрете фамулусу и стаде га мерити, а уврће једнако браду.
— Море, ти си писмен?!
— Ама нијесам, господине.
— Ама да ти мене не лажеш, море? Знаш ли ти да ја тебе психолошки читам?! Ти лажеш!
— Не лажем те, бога ми, господине, а што да те лажем? Не лажем ни ћату, што је једна, рећи, власт, а што тебе да лажем?!
— Ама тако ти части, ниси писмен?
— Хехе! — смеје се глупо фамулус. — Ама, зар је икад ико у мојој вамилији писмен био, те и ја сад да будем?!
— А како живиш... овај... с капетаном?
— Хе, хе, како да живим, господине, он власт а ја послужитељ. Онако како он рекне.
— Хм! дакле се, — рече отежући — не слажете, мрзиш власт?!
— Ама не мрзим је. Нит’ је волим, нит’ је мрзим. Онако, знаш како!
Срета опет одахну и стаде вадити опет неке силне брошуре, затим и друге школске и педагошке књиге, ту: Рајхов Систем хигијене, све свеске, Шта прича не знам који број у Сибирији, Нова наука о јавној настави или Омладински и народни добротвор, Још један прилог за привредну наставу и још једну књигу после које се опет онако исто трже и стаде зверати као већ двапут што је. Заустави се на фамулусу. Опет устаде, стаде се шетати, обиђе око фамулуса мерећи га од главе до пете а једнако уврће своју броћасту браду тако да је од једне браде начинио три, као нека сврдла.
— Ама ко си ти, ко тебе посла да ме пратиш и мотриш?! Ко си ти!
— Је л’ ја?
— Ти, ти, да!
— Ја сам вамулус у овој школи одвајкада. Је л’ ти реко’, господине, чим дође у село?!
— Море, ти си једна бирокрачина, видим ја. Писмен си ти, видим ја, него признај!
— Ама нијесам писмен, очију ми, господине! А да сам писмен, куд би мој крај данас био! Незнам, господине, ни читати ни писати!
— Хм! Дакле не знаш? А знаш ли ти ко сам ја, кад се турим некоме на врат; је си ли чуо, море, то?!
— Како да нијесмо чули, господине!? Чули смо све. Знаш како веле: добар глас иде далеко, а зао још даље. Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе. »Е, што вам сад, веле, долази једна, да простиш, несрећа, једна напаст и гурема, један кијамет у село — веле они за тебе — мани се, веле! Оће да кукате црнога Маринка!«
— Е, то ти је, вала! За добро сам добар, а за зло сам баш такав како и рекоше за мене, — рече Срета вадећи једнако књиге и лупајући једну о другу.
Када све књиге повади, а он се исправи, протеже се мало, а затим стаде одвајати и размештати повађене књиге. Најпре узеде неке две или три књиге, и заварав очи фамулусу, ћушну их у сламњачу (коју је ту затекао, јер је као школска својина и инвентарисана била). Велику већину поређа у прозор и на полицу у соби, а неколико, оне најнужније, што сваки дан треба да су му при руци као попу требник, метну на сто. Међу њима беше, наравно на првом месту, Народни учитељ. Јер као што се за Александра Великог прича у историји да је вазда са собом Омира носио и под главу (јастук) га метао и једнако читао, тако је и Срета с Пелагићем и легао и устајао. (Силно му је тај аутор импоновао!). Тек ујутру, а оно видиш Пелагића где се или згрчио у кревету крај ногу Сретиних, или пао доле, па се под креветом рашчепио код Сретиних такозваних папуча. Читао Срета па задремао (јер се дух може уморити као и тело), а књига му испала из руку па пала или у кревет или под кревет.
Те је књиге увек носио са собом и на дужем и на краћем путу с таквим пијететом као оно — боже ме прости — стари Јевреји што су носили »Скинију завета«, или стари поганци своје домаће ларе и пенате.
Затим повади и повеша своје хаљине. С њима је брже био готов него с књигама. Међу хаљинама се могао видети и један гуњ, јелек и тозлуци. Срета се носио и српски и немачки. Немачке хаљине је носио чешће по селу, а сељачке опет чешће по вароши. Кад је облачио немачко одело није имао машне око врата, него је ишао раздрљених груди као онај Мара из револуције; а кад би се опет сељачки обукао, није смела изостати дугачка машна која му се пружала, боже ме прости, као епитрахиљ све до тканица, а тако исто није смео изостати ни прслук испод јелека.
На главу тада метне фес без кићанке, или црни мек шешир са једним грдним ободом (метар, веле, да има у пречнику), као што малају на контрафама оне што су мексиканског цара Максимилијана стрељали. Уз бутину спусти на дугачком каишу криву бритвицу отприлике од оне сорте каквих је Афис паша понео неколико кола да њима замени ножеве и јатагане Сретиних дедова, па се онако лепо провео на Иванковцу. Онда је то била срамота обесити таку бритвицу, а сада је то дика за Срету да му лупка и одскаче бритвица! Хе, ал’ друкчији су били Сретини ђедови и прађедови, а друкчији данас њихов Срета! Па још кад узме под мишку какву књигу, па се упусти у какав разговор, а у разговору све уплеће стране речи, а погледаш: на њему гуњ, тозлоци и опанци, а ти се збуниш; кад га погледаш, видиш: сељак, а кад зине да говори, и ти видиш да је то господин, учен човек! Е, мораш и ти, и сваки, да се осврне за њим кад га види где иде сељачки а говори научењачки!!
Пошто је тако распаковао и понамештао уз припомоћ фамулуса, седе или управо извали се да се одмори мало. Одмара се тако, гледа лепо намештену собу и — и допаде му се. Затим се даде у неке његове мисли. Мора да мисли сад о приликама у селу, о задатку који га чека. Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус.
— Ка, кутија, господине! рече фамулус.
— Ама, да, збиља... ја те и не запита’. Како ти оно беше име?
— Је л’ мени?
— Теби, да.
— Па Максо, Максим Јоксимовић из села Сирогојна, Среза златиборског, Округа ужичког. Ако знаш Јоксимовиће, е ја сам, вала, од отих.
— А јеси ли писмен? — запита га Срета прелиставајући онако од беде неку књигу.
— Нијесам, господине, зар ти не реко’ малочас?! А не знаш како ми је сад криво. Гледам ову ђецу ево овђе, нема ги шака јада, а чита ка’ игуман ђе му отвориш. Криво ми, до бога ми криво!
— То ти верујем, а и мени је, ви’ш, криво. А имао бих баш згодном и здравом лектиром да те послужим. (Срета се јако волео у вароши народски а у народу варошки и учено изражавати).
— А, ја! — рече фамулус.
— Па је си ли овдена одавно?
— Јесам, господине, биће већ петнаест година. Све сам ту, ту окапах код чкоље. Научио сам се, знаш, на ову џеву и галаму ђечију, па ми је све ка’ глуво кад њих нема. Зато и не тражим љеба на другој страни.
— А је л’ се измењало колико учитеља овде?
— Па и није, господине. Био је прије тебе ту доскора господин Тривун. Ту сам га већ затекао. Добар човјек. Дошао је амо неких десет година прије мене. Па ове године нешто закуња па потеже па умре, а домаћица му с ђецом диже се родбини. И сад си ти други, што дође послије њега, кога ћу да служим.
— А како се слагао с кметом и попом и са сељацима?
— Па лијепо, господине. Он добар а сељаци добри, па свима потаман. А попо га бегенисао још понајвише и зато што је умео лијепо да поје за пијевницом. Кад он запоје, па да си не знам које вјере, мораш се, вала, прекрстити. Да се искидаш слушајућ’ га и молећи се богу, тако је појао!
»Зар певао?! Е боме ти ја, мој појкане, не запева’, па све да на глави дубиш! Мој је позив много светији, а не да му се ту дерем!« — помисли Срета, а затим ће гласно: — А ко вам је председник?
— Па чича Милисав, онај Пајић.
— А... како свет, народ, грађани, слажу ли се? — пита Срета, а већ почиње грозничаво лизати уснице и још грозничавије и нестрпљивије увијати своју браду и правити од ње неке бургије.
— Па добро, већ боље ваљада и не може, господине. Он ка’ отац, а они ка’ синови; све ка’ у сложној кући. Сви га воле и почитују, само га помало мрзе оно неколико чапкуна у селу. Него га се и боје, па му баш ништа не могу.
— Аха! боје га се! Дакле не љубав и поверење, него страх и сила држи његов режим! Бајонетима се све може, само се не може на њима седети! Аааа... овај... а што да га се боје?
— Јер он је, знаш, мало, онако... старински човјек. Код њега ти нема много. Не да он да рогови прођу мимо уши. Мало збори, али што нареди, то мора да буде ка’ на тетику! Тако је казао да ће да ради још кад су га оно окметили; јер, знаш, он им се није наметао, него је »под морал« дошао; једва су га намолили! Никако није ћео!
— А је л’ било контра-кандидата?
— Како рече?
— Је л’ било још кога да претендује на то место?
— Ама, прости ме, палио сам прангије кад је оно владика овуд пролазио, па их јако набијао, а заборавио да зинем, па сам отад ка’ мало тврд на ушима.
— Је л’ се ко још отимао за кметство? — повиче Срета.
— Јок, брате. Можда би неко и ћео, ал’ није смио. А ко би и могао код живога Милисава?! Оно све друго — а веруј богу — једва да му пандур буде. Сви гракнуше ка’ из једнога грла на њ: »Ти чича-Милисаве, и већ нико други!«
— Пхи! Баруштина! Вандеја. И нико ни да пише, да протестује!!
— Шта велиш?
— Велим — рече му Срета зловољно — има ли овде кафане, мејане, јал’ тако штогод?
— Има, како да нема!
— Па где је мејана?
— Ено, там’. А држи је неки Ђорђе Ружић, Ђорђе Цинцо га зовемо. И тај ти је један од оних чапкуна, за које ти каза малочас.
— Е, зар?! Е, онда ти остани, а ја ћу се сад вратити. Остани те ми мало кајгане за вечеру зготови. Ево на, купи јаја, а ја одох мало у ту механу на једну ракију, па ћу се одмах, к’о што рекох, вратити. Не заборави да отвориш прозоре, да уђе свеж ваздух. Тако ћеш ми сваки пут промахати собу. Дакле, тако. А знаш ли да зготовиш кајгану?
— Ама зар ја?! Ја сам бог у кајгани! — рече поноситим гласом Максо фамулус. — Стари капетан и сад, ђе год сједне, прича да ниђе слађе није појео.
— Е, добро. А ти спреми. Али не заборави пустити довољно свежа ваздуха!
И Срета крену у механу да тамо нађе потврде својим слутњама. Хтео је да проучи прилике у селу, и, ако оне захтевале буду, да одмах отпочне рад на преображају — само ако је, то јест, онако као што му је зла слутња шаптала.