Лаури
| Лаури Писац: Љубомир Ненадовић |
VI
Само је једна
Мила и медна,
Само за једном уздишем ја;
Плава је ока,
Није висока,
Њу моје срце, ах, добро зна!
Лица је снежна,
Погледа нежна,
Сва млада срца збуни кȏ гром.
Хитра је хода,
Висока рода,
За ким уздахне — о, благо том!
Ведра је чела,
Лица весела,
Налик је свагда на мајски цвет;
Да јој се диви,
Бог милостиви
Мало је један створио свет.
Њене уснице —
Лист од ружице,
Ситни јој зуби кȏ камен драг;
За уста мала
Већ немам хвала:
Њезин је осмех кȏ сунце благ.
Груди јој беле
Брешчићи деле,
Грло јој као од снега стуб;
Витка је стаса,
Танка је гласа,
Невина лица као — голуб.
Кад разговара —
Речима ствара
У мојој души небески рај;
Куда год ходи
Љубав је води...
А куд је води? — у загрљај!
XIII
На те мислим, тебе само волим.
И за тобом ја сузе проливам;
На те мислим кад се Богу молим,
На те мислим када крст целивам.
На те мислим кад на ружу гледам,
О радости, на свету најслађа!
На те мислим кад се раја сећам,
На те мислим кад се сунце рађа.
На те мислим када берем цвеће,
И кад руку покрај срца метнем;
На те мислим кад се сећам среће,
На те мислим када венац плетем.
Ах, мислићу на тебе довека,
Друге мисли већ за мене није;
Моме срцу ја не тражим лека,
Догод куца, нек за тебе бије!
Јединица ти си мајке твоје,
Јединица ти си рода свога,
Јединица ти си душе моје,
Јединица света васцелога.
Не могу те песмом испевати,
Не могу те благом откупити,
Не могу те од мајке украсти,
А морам те до гроба љубити!
Извор уреди
- Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 290-292
|