Лав и медвед
| ←Лав, магарац и лисица | Лав и медвед Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Лав и зец→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Лав и медвед пођу по једној дубрави од глади лекарство тражећи. Намере се заједно на једно дебело јеленче, које, један с једне стране а други с друге, ласно ухвате и убију. Да га разделе на полак? Сваки, есапећи по празнини трдуха свом, види уда ће му полак мало бити; свак би рад све имати. Почну се дакле око њега чупати и дерати, док оба изнемогну и у несвест падну. Лисица, видећи их тако расположене, лагано одвуче јеленче. „Ај, ај! Зла нам срећа и с нашим лакомством, — рекну они једва крећући се — за лисицу ли ми мал' главе не изгубисмо!”|
Неситост и лакомство хиљаду зала на људе навлаче, сеју свуда раздор и несогласије, завађају и раздељавају сродну браћу и драге пријатеље. „Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Будале! нити знаду колико је више полак од свега”, виче, жалећи се, старац Исиод. Блажена реч, којеј кад би људи следовали — шчастљиви би били. Полак с согласијем и с правдом, више је и напредачније, јер је с благословом божјим, него ли све с неправдом и с проклетством. „Farina de diavolo va presto in semola. Брашно ђавоље иде брзо у мекиње”, паметно вели талијанска пословица. Ко с неправдом тече, с врагом растече; ко с туђим уздисањем кућу зида, неће му унуци у њојзи живити. Ово су истине тако јавне, а тако познате, да није потребно о њима више говорити
Извори уреди
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|