ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ ЈУГОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
У југоисточној Србији још су се задржали многи обреди који потичу из доба паганства. Сачуване су и обредне песме које у великој мери одражавају осећања, схватања и мишљења наших предака.
Обред коледа изводили су мушкарци; у околини Зајечара и Врања и старији људи; понегле и деца. У појединим местима међу коледарима налазила се и снашка — мушкарац обучен у женске хаљине. Ишли су од куће до куће, певали, играли и тражили дарове. Поздрављали су, у ствари, јачање сунца и промене у природи. У коледарским (новогодишњим) песмама земљорадници и сточари изражавали су жељу да нова година буде плодна, да је све „пуно и препуно”. Помињу се, затим, златна чаша и погача на трпези домаћина, чабар вина и меда, итд. Орачево рало је „криво перо пауново”, волови — „два јелена”, палице — „жуто цвеће.”
Највише су бележене и објављиване пролећне обредне песме: ђурђевданске (ђурђевске), лазаричке и краљичке.
Ђурђевдан се овде прослављао као један од најзначајнијих дана у години. И данас у врањском крају људи у рано ђуђевданско јутро иду у поље, брда и шуме; беру цвеће и траве, ломе врбове гранчице и ките прозоре и врата својих дом<ова. 0 томс, како је било раније, оставио нам је поетичан запис Борисав Станковнћ у химни младости — „Ђурђевдану”;
„У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином, идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве. Свлачим се и купам. Пуцњи и весели гласи проламају јутро. Околина, а нарочито речна, јечи од пуцња пушка и усклика. Тамо, у реци, сваки се купа. Јер ко се тада — на Ђурђевдан, ујутру, пре сунчева изласка — окупа, биће целе године здрав ко дрен, чије лишће, тада набацано, плива по води...”1
Занимљиве белешке о овом радосном празнику наших старих оставили су многи скупљачи народних песама.
У Лесковачкој Морави „најомиљенији и по обичајима најразноврснији пролећни празник бесумње је Ђурђевдан.”2 Заслужује помен и запис музиколога Миодрага Васиљевића: „На Ђурћевдан ујутру се одлазило на уранак, плели се венци од разнолика цвећа, уз разне песме и игре дочекивао Сунчев изгрев да би се те године било здраво и весело."3 У Лужници и Нишави такође су млади људи одлазили у поље да беру цвеће. Тада се певало:
Свети Џурџа коња кове, љиљо, љиљо,
те да гази равно поље, љиљо, љиљо!4
Борисав Првуловић је запиао да се Ђурђевдан у селима око Зајечара и Кљажевца прослављао и по пет дана.5
Ђурђевданске песме о зеленилу, цвећу, младости и плодности биле су везане за један интересантан обред. Сваки важнији моменат пратила је песма. То потврђују и многи записи. Тако, на пример, песма „Пој, славеје,” певала се „у рану зору, када се селом окупљају жене, девојке и деца и када полазе у поље ради брања цвећа...”6 А „Љиљче здравче” — „пева се кад се бере ђурђевданско цвеће”.7 Лесковачку песму „Вила мома три зелена венца” певале су жене и девојке пошто исплету венчиће од траве и цвећа. Изврсну песму „Мајка хоће Ђурђа да окупа“ певале су девојке у Тимочкој Крајини, пре више деценија, кад су се враћале у село с пролећним венцима.
Забележено је више ђурђевданских песама. Оне чувају обредне црте, али се јављају и елементи љубавне лирике. То илуструју и најновији записи у лесковачким селима. Девојке су „три ките набрале” и „три венца увеле” и то за „голему овцу“, „белу бецку” и „сугаре јагње“.8 И према другој песми девојке су „три китке набрале”, али — „што набрале, све на момци дале”.9 Понека је песма потпуно љубавна. Девојче виче мајци: „Леле, мајке, момче ме одведе!” Она јој одговара:... „Нека води, не би га варала!”10
Лазаричке песме се певају на Лазареву суботу и уочи тога празника. По музикологу Кости Манојловићу, у источној Србији „после поноћи лазарице иду по селу до праскозорја”. 11 Славе почетак Сунчеве градације.
Из садржине песама, које су у овој књизи, може се видети коме су певане. Девојкама: „Огрм дрво цветаше”, „Црноока девојка”, „Ђавол мома“, „Мори Тане“, „Извор вода извирала", „Руса Боса”. Песма „За Стану се Будим бије" пева се вереници а „Иде мома“ — девојци музилци. Момцима: „Море Ђоко”, „Младо момче бању гради“, „Младо момче златокосо", „Груја делија”, „Пођо лудо” и „Што се, лудо, млад не жениш". Песме „Лепи Петар вино пије” и „Долетеше два голуба” посвећене су домаћину.
Велики број лазаричких песама записан је у југоисточној Србији још крајем прошлог века. Наводимо два значајна примера.
Јован Хаџивасиљевић је као учесник средње школе 1880. године описао лазарички обичај у Врању и записао читаву прегршт лазаричких песама. Рад је објавио у четвртој књизи „Браства” 1890. године. 12 О Хаџивасиљевићевим записима Владан Недић пише: „Посматрана из књижевноисторијског угла, ова прегршт лазаричких песама налази се на ступњу развоја када обредна лирика прима у себе грађу љубавне лирике. Свакако је одблесак поднебља њихова изразита чулност. Она се често јавља у силовитој непосредности. Уметнички је још снажнија кад се испољава у пригушеном наговештају, јер онда, обавијена и тајанством старих веровања, показује утанчаност шрвог реда...13 У истом броју „Браства” је и рад Мих. Ст. Ризнића.14 Поред осталог, он је забележио и ово: „Дуго година певале су и играле лезарице у домовима српским крадом, да их не опазе Турци.” Ризнић нам је оставио четрнаест записа лазаричких песама из нишке околине, међу њима и дивну песму која се пева младој женн — „Невестице, росице”.
Знатан број лазаричких песама објављен је у првим деценијама XX века. Један од значајнијих записивача је и Владимир Николић.15 У његовом обимнбм раду, међу записима из Лужнице и Нишаве, је и песма „Мори Тане, бела Тане”. Забелело се Танино грло и због тога страдају многи („Синоч пуче млад кадија..."). Занимљиво је да се и данас памте песме о страдању Турака (кадија, беглија и њихових синова) од белог грла хришћанке. Таква је у овој књизи „Ђавол мома”, забележена 1967. године у врањском селу Корбевцу.
Музиколог Владимир Ђорђевић објавио је 1931. године у својој књизи „Српске народне мелодије (предратна Србија)” кратку лазаричку песму „Игличе венче над воду цвета.” Владан Недић ју је унео у Антологију југословенске народне лирике и истакао њену изузетну вредност: „Једна лазаричка песма записана у Врању изискује одвојен спомен. Она је мајушна: три стиха. Међутим, ако се мери њен унутарњи обим — једини битан — она је горостас. Живот усамљеног цвета над водом, потресан у једноставности, прелази границе једног описа. Он говори много више:
Игличе венче над воду цвета;
над воду цвета, над воду вене;
над воду вене, над воду спада.
Полустихови који певају о цветању и вењењу понављају се у овој песми, нимало случајно; вода се јавља непрестано, као неизбежно огледало; течан глас „в” одјекује у свакој другој речи; ритмички удари нижу се у неуметним размацима: — укратко, све доприноси да главна мисао песме, утисак опште пролазности, добија најскладнији израз. Да ли то лебди туга изнад стихова? Може бити, али тиха и светла.”16
На стотине лазаричких песама записано је у наше доба, нарочито у лесковачком и врањском крају. Познајући изврсно народни живот, његов језик и обичаје и радећи с одушевљењем, Драгутин Ђорђевим је описао обичај лазарица у Лесковачкој Морави и забележио више од две стотине четрдесет лазаричких песама.17 У књизи Миодрага Васиљевића постоји више од педесет записа лесковачких лазаричких несама18 О песми „Димитрије вино пије” — бе 52а (у нашој књизи „Долетеше два голуба”) Владан Недић је написао: „смисао усмених твораца да је тананост велика основа уметности не бих умео навести бољи пример од следећег: по једној лазаричкој песми, записаној у лесковачком крају, голубови долећу човеку који пије вино под божуровим дрветом, скупљају из његове чаше белу пену и од ње граде белу цркву.”19
Ипак, лазаричкој поезији научници и антологичари нису посветили пажњу коју она заслужује. Постоје антологије у којима уопште нема лазаричких песама. У универзитетском уџбенику „Народна књижевност” од Вида Латковића о лазаричкој лирици се и не говори. Међутим, Владан Недић је с разлогом унео у Антологију југословенске народне лирике неколеко лазаричких песама и указао на њихову уметничку вредност.
Објављено је много краљичких песама, мада не у оноликом броју као лазаричке, и оне представљају значајну врсту обредне лирике у овој пространој области.
Више записивача оставили су нам податке о краљицама у појединим крајевима. Музиколог Васиљевић забележио је и ово: „У лесковачкој околини краљице су биле многобројне, девет до петнаест девојака, обучених у црне сукње и црне јелеке. Имале су само једну краљицу и два барјактара, по четири певачице (као код лазарица) и начин играња и певања као код лазарица. У околини Врања постојале су међу краљицама: предњарке, сабљарке, краљица, девер, стражњарке и краљ. Учеснице су се одевале у нову народну ношњу и укрштено везивале пешкире преко груди.”20
Ако упоредимо лазаричке и краљичке песме, уочићемо велику сличност, готово идентичност, у садржини, тако да се, у многим случајевима, граница између ових пролећних песама и не разазнаје. То потврђују и песме у овој књизи. Власотиначка „Голубенце воду пије” блиска је лазаричким песмама које су записивали Јован Хаџивасиљевић21 и Мих. Ст. Ризннћ.22 Погледајмо и песму „Мома гројзе засадила”. Зар она пе асоцира на лазаричке песме о црноокој или белогрлој хришћанки која баца у несвет представнике турског феудализма (кадију, беглију и др.)? У краљичкој је измена новијег датума: „Наредниче мртво паде”. Турке враћа у живот, обично, филџан кафе, а наредниче — рујно вино. Понегде је разлика само у припеву: у краљичким је — ладо, ладо, а у лазаричким — лазаре, лазаре или доз, доз (пријатељу, пријатељу). У краљичким су и речи: краљ, краљица, барјактар. У краљичким има мање љупке наивности него у лазаричким. Понегде се у краљичким песмама може наићи и на стихове који су дошли из љубавне лирике, као, на пример: „Сокак тесан, момак бесан” („Иде момче”).
Стих је, углавном, осмерац и у лазаричким и у краљичким песмама.
У појединим пределима још се одржава обред краљица, па се могу чути и старе песме. Испитујући стање обредне лкрике у Грделичкој клисури, уверили смо се да се, на пример, у Љутежу и Мањаку сваке године на Ђурђевдан певају краљичке песме, које представљају добро сачувану градњу. Пева се деци, момцима, девојкама, ожењеним, невестама, домаћину одборнику, овцама, пчелама, итд. Наводимо три које су певане шестог маја 1970. године у поменутим насељима.
1.
Заспао ми нежењен
под бел-црвен трендафил.
Трендафил се ронеше,
на лице му падаше.
Лице му се бласкаше
као чаша филдија,
пуна рамна ракија.
(Песма момку)
2.
На овоме војводу
сами момци дооду,
на коњима доносу:
немерено имање,
небројени дукати.
Мереше га, мереше
на два конца свилена,
на две совре сребрне.
3.
Сама Дика цркву гради
насред неба, под облака.
На њу стоју троја врата:
једна врата од дуката,
друга врата сува злата,
трећа врата шимширата.
Што су врата од дуката,
на њи Дика ћерку дава;
што су врата сува злата,
на њи Дика сина жени;
што су врата шимширата,
на њу Дика стрижбу прави.
(Песма старијој жени)
Свадбени обичаји у овој области нису више тако сложени као у време наших старих, али су још разноврсни и занимљиви. Погледајмо, на пример „Свекрвино оро” у врањском крају.
Пре рата је свекрва „заиграла” своје коло само суботом увече, али сада то чини скоро свугде у недељу, пре поласка за девојку.
Кад се свирачи приближе младожењиној кући на око 200 до 300 метара, засвирају јаче, а то је знак да ће ускоро свекрва да „заигра”. Многи људи, а нарочито жене и девојке, похитају њеној кући да би видели како је обучена и, превасходно, како игра „тешко оро”
Свекрва чека свираче у дворишту, држећи десном руком сито, које јој је прислоњено на струк. Дивно је тада њу погледати! У каквој је живописној и раскошној народној ношњи. Обукла је оно што је годинама чувала у ковчегу. Опасала је своју венчану футу, алене боје, а с њене десне стране је нова марама. Обула је своје венчане ципеле и нове, вунене чарапе. Ту је и скупоцено либаде, а и „росајде” шамија, чији су крајеви завезани на глави, с „китком” (босиљак с каранфилом или неко друто цвеће). Око врата је дугачка низа дуката (дубли). Ако нема златнике, за ову прилику ће их позајмити од неке своје пријатељице. Сито је око ивице окићено хартијом различитих боја. У њима је зрневље свих жита, а има и бомбона и шећера. Поврх тога је погача, покривена марамом домаће израде коју је снаха послала.
Пошто свирачи засвирају „тешко оро", свекрва се три пута прекрсти, а потом пружа руку жени која јој је најближа да се ухвати. То је једна од њених најбољих пријатељица. Почиње да игра према истоку и направи три круга. Играње прекида три пута и том приликом баца из сита зрневље и друго. Кад све то обави, даје сито да се однесе у кућу, а свекар и остали прилазе и честитају јој што је доживела да жени сина и игра „свекрвино оро”.
Готово сваки тренутак женидбе и удадбе одјекнуо је у стиховима.
Свадбеие песме су бележене у свим подручјима југоисточне Србије. Новоослобоћене крајеве 1878. године, походио је Милан Милићевић и, поред осталих, записивао и сватовске песме. У пиротском крају, на пример, ухватио је песму која се певала младожењи — „Младожењо, младо дете” и песму што разлеже „кад се чини жито за свадбу”23 Више лепих свадбених песама из нишке околине објављено је у листу „Кићи”. И часопис „Градина” доносио је свадбене песме. М. Станојевић је објавио, поред других, и песму младожењском деверу:
Мијаиле, цвеће у градине,
кад те питам, право да ми кажеш:
рушти ли јој горунка кошуља,
пуцка ли јој свил’на антерија,
поје ли јој славеј на рамена,
бије ли јој саат у пазуху?24
Као записивача треба поменути и Владимира М. Николића, који је разноврсне песме из Лужнице и Нишаве објавио у шеснаестој књизи „Српског етнографског зборника”.
И међу записима из времена после другог светског рата налази се знатан број интересантних и у поетском смислу вредних песама. У Бабушници, у пиротском и зајечарском крају бележио је 1949. године народне песме професор Коста П. Манојловић. У својој књизи објавио је тридесетак краћих свадбених песама.25 Испод многих налазе се драгоцене напомене о томе кад се певала која песма. Из тих напомена се види да је песма у источној Србији пратила сваки тренутак сложеног свадбеног ритуала. Да наведемо само неке: „пева се кад дођу сватови пред девојачку кућу”; „пева се кад се млада први пут изводи пред сватове”; „пева се кад се млада изводи из куће”; „пева се кад млада баца жито из сита”; „пева се кад свекар уводи младу у кућу”. „Кад сватови долазе по девојку” у Кални је певано:
Бре, удри, варди, девоћко, и!
Јелен ти у двор улезе, и!
Росно ти цвеће опаса, и!
Понајвиш’ бели босиљак, и!
Свадбене обичаје у Лесковачкој Морави најпотпуније је описао Драгутин Ђорђевић.26 Описе је пропратио песмама, „које имају неку функцију у свадбеном обреду.” Посебно је у својој обимној књизи дао и прегршт свадбених песама „које се најчешће певају о свадбама, иако по садржини многе од њих и не личе на песме о женидби.”27 Миодраг Васиљевић је_ забележио око осамдесет свадбених песама и мелодија, такође, у лесковачком крају.28 Поделио их је на предсвадбене и праве свадбене песме. „У лесковачком крају шраве свадбене песме почињу уочи свадбе или ујутру када запевају сватови: „Брија ми се млади младожења”29 — записао је овај пожртвовани музиколог.
Песме, које су у овој књизи, певане су у ранијој прошлости, али се поједине и сада чују у одрећеном моменту свадбеног весеља. Мелодична старинска песма „Големи бакшиши" пева се кад се девојка проси. „Свуноћ идо” — најчешће на веридби. „Куде се бањаја” — кад се купа млада. „Златан прстен у планине“ — певају сватови кад иду за девојку. „Снашка аџамија” — кад сватови са младом улазе у свекрову кућу.
Мајка буди ђул-ђули девојче јер долазе просиоци и доносе „големи бакшиши”. Испрошена девојка пита вољеног младића: „Јеси л' чуо, драги, да сам испрошена?” Младожења и млада купају се за свадбу. У вези с тим народни певач помиње здравац и селин као симболе здравља. Момак се упоређује са сјаним месецом, а девојка са звездом Даницом. Млада се чешља, а девојке је теше песмом, а ипак јој кажу да је код мајке бела и румена, а код мужа ће бити жута и зелена. Ту је и слика мукотрпног живота жене у старој породици: „Тешке црепуље, тешки вршњици”... У једној нишкој песми, у развијеној словенској антитежи, упоређује се снахин дар с ињем и белим ковиљем, с овцом што је „од стадо остала” и с купином која је „бел цвет расцветала”. Сватови, обучени у свилене кошуће, иду преко планине. Међу њима је младожења са златним прстеном. У нов дом донесено је „сунце у рукава”. Живот није лак: јабуче које је „златила нана" живи у туђој кући, а она је „туга голема”.
У свадбеним песмама одјекну и снажни елегични тонови. Мајка сусреће сватове који долазе за њену јединицу:
— Натраг, натраг, китени сватови,
моја ћерка мртва болна лега!
Над главу ву китка цвеће стоји,
до главу ву жута свећа гори!
У последње време дошло је до велике мешавине свадбених и љубавних песама. У многим равничарским насељима, свадбене песме су, углавном изгубиле обредно обележје и постала права љубавна лирика. Запажа се, такође, да се у овом делу Србије све више певају на свадбама чисте љубавне песме.
Жетелачке песме су саставии део једног сложеног обреда у вези се жетвом (полазак на њиву, почетак рада, први руковет, први сноп, завршетак жетве, кићење „богове браде” или „квачке”, завршетак вршидбе, итд.). „На планини Коритнику код Ниша, на почетку Заплања, и у другим крајевима и областима Србије, тачно је одрећено које се песме певају ујутру, пре подпе, после подне, пред Сунчев залазак н ноћу за време жетве.”30
Песма „Јано, слунце изгрејало” пева се у рано јутро, кад жетелице и жетеоци полазе на њиву. Пре ослонођења од Турака девојке из брдске и сиромашне Пчиње одлазиле су да жању на пространим и плодним њинама ага, бегова и других господара у Кумановском пољу, Прешевској Моравици, итд. Човек који их је тамо водио називао се „драгоман” („драгоманин”). Кад су пролазиле долином Пчиње, разглегала се песма „Да отидем на голему њиву”. У подне су певане „Сестра си брата продава”, „Врућина тужнина” и др. „Богдане, бело девојче", „Божане бело, убаво“ и „Постој, слнце” одјекивале су у постату после подне и прн заласку Сунца. Поједине су се, пак, чуле на њиви целог дана („Не превивај, Стано”). За све време рада певане су пошалице, нарочито ако се на њиви налазе жетелице и жетеоци из разних породица и у већем броју. Оне су се у појединим крајевима још задржале. „Остана ти крива коза” најчешће се чује на моби (молби, бедви), а задатак јој је да подстиче у раду. Пева се девојци, момку, невести и ожењеном мушкарцу (углавном млађем) и то онда када неко заостане у постату. Онај на кога се песма односи застиди се и жање брже, са већим замахом, како више не би била његова „крива коза”. Особито се с великим задовољством пева млађим брачним паровима (младенцима) и онима који се воле,
Жетелачке песме још се могу чути онде где се и даље жање српом, првенствено у брдским пределима. Тамо се укрштају и мешају тихи шум зрелог жита, одјек оштрог српа, уздах младих срца и старинска и топла жетелачка мелодија.
Говоре жетелачке песме о радости сељаковој што је година плодна, о наджњевању младих, о љубави, о напорном и непрекидном раду.
Посебно је било тешко жетеоцима кад припече летње сунце. Зато се у стиховима из пиротскох краја каже:
Ја подуни, ветре горјанине, и!
Те разлади аргати у поље!
Опеван је и тежак живот сељанке у старој породици која пропада од даноноћног физичког рада:
— Мори Јано, жута, бледа,
што си толко пожутела
као дуња подјесења?
Да ли ти је војно љуто?
Или ти је зла сверва?
— Моје војно неје љуто,
него ми је зла свекрва,
в’здан жнејем бело жито,
у пол ноћа воду носим!
Посебну пажњу заслужују песме што се односе на давну прошлост. У врањским и лесковачким селима веома је распрострањена песма о жетелици која моли бога да зађе сунце што пре, јер је преморена од дугог рада на туђој њиви („Зађи, слунце”). Девојци се „досадило, додијало” на господаревој њиви „од три настојника”. Песма је трпела промене у садржини зависно од друштвено-економских односа. Нису увек исти господари о којима је реч. Жетелици је тешко „на бегову њиву”, али се чује и „на газдину њиву”. У варијанти коју је објавио Драгутин Ђорђевим девојци се, пак, досадило „од тројицу чарбаџије”.31 О тешком раду на чорбаџијиној њиви говори и песма из пиротског краја „Чорбаџијо, нигде те не било”. Богаташ се не брине о својим радницима:
Пладне стану, руч’к ни не дава,
руч’к даде, обед ни не дава.
Сасвим блиску варијанту забележио је и Владимир Николић. У вези с њом оставио је податке: „Ову песму певају девојке из Лужнице кад долазе у пиротско поље да жању под надницу”.32
У старинској песми „Застаја слунце” „опевани су живот и судбина врањских девојака, које су Турци грабили”.33 Сунце је стало „насред небо” и гледало „на бегови двори“. Тамо се нешто необично догађало. Но, није „бегу бегиња бежала", нити су му „двори изгорели”, него му је „робиња побегла“. „Зато слунце стало па глсдало”. Очаравају и звуци ове песме. Употребом асонанце и алитерације постиже се, заиста, ретка експреоивност. Чак у истом стиху сусрећемо обе звучне фигуре: „Да л’је бегу бегиња бежала”.
Сећање на беговско време чува и пиротска песма „Зажњии, Ружо”. На пространом бговом чивлику полегла је пшеница „од понора до бегова двора”. Полеглу белију треба прво да зажњу Ружа јер јој је „лака рука, т’нка половина”.
Овчарске песме су највише певане у сточарским предслима (Пирот, Пољаница, Пчиња, итд.).
„Проклета да је девојћа”, коју је у пиротској околини забележио Новица Живковић, иначе сасвим блиска варијанти из књиге Владимира Ђорђевића,34, опева мучан живот овчара, јер он „не знаје делник ни празник”. Услови живота су сурови:
Црна му земља простирка,
ведро му небо завивка.
У овој, као, у осталом, у многим посленичким песмима налазе се и елементи љубавне лирике:
Проклета да је девојћа
која се вара с овчара!
Говори се често у овчарским песмама и о цвећу, нарочито о зеленом здравцу. Многе су по томе сличне ђурђевданским, у којима се, такође, човек идентефикује са природом. Таква је и „Поручил је здравко”. На ђурђевданску подсећа и ова из сврљишког краја:
— Здравче, момче, беру ли те моме?
— Беру, беру, како да не беру!
Кад ја цавтим, сва гора мирише;
кад ја венем, сва гора увене.35
поједине овчарске песме задивљују својом сажетошћу и изузетном поетском снагом. Ово се, у првом реду, односи на песму „Овчар чува”, коју пева седамдесетгодишњак Петар Станисављевић из Богошева код Врања. У шест избрушених дванаестераца стало је много материјала и поезије: овчар чува у планинама стадо од дванаест стотина оваца; у стаду је ован „за иљадо”; он носи „звоно ћошалију”, а у њему — „зрно куршумлију“; у зрну је — „девојкино око”! Импресинира и звучност стихова. Колико пута је употребљен глас о! Њиме се завршавају речи: стадо, зрно, око! У последњем стиху градацијске слике, све се именице завршавају овим самогласником („И у зрно, мајко, девојкино око”). И у песми, што је почетком овог века записана у бујановачком селу Ослару, овчар има необичног овна (Ов’н за иљадо”). На звонима које носи ован нацртани су знаци одважности и јунаштва: соколово крило, лице соколово и очи соколове.
Махом су љубавне по садржини. Овчар моли стадо да пландује како би отишао „у село на оро”, да поигра „оро до девојће”, да поведе „танац на девојће” („Пландуј, пландуј“). Сунце је већ изгрејало, „роса опаднула”, а чобаници је жао да пробуди свога драгана који јој је на руци заспао („Либе ми је на руку заспало”).. Љубавна чежња, али не тако отворено, изражава се у песми „Станко стадо низ камен мамио”. Овчар је „смамио” стадо „Стани у дворове”. Но, она је заспала и никако је не може пробудити. Овчар одлази „у нову градину”, откида „струк бела босиљка” и удара девојку по образу. Стана је тада устала „ка да неје спала“. У сонорној песми „Ој очаре, млад овчаре”, што је забележена у Пољаници, овчар пита овцу: „Што ли, овцо, жално блајиш?” Она одговара да су овце, док је он био неожењен, после „по ридине”, пиле воду „по долине” и пландувале „под дубине" (испод храстова). Међутим, откако се оженио, пасу „по буњишта”, воду пију из корита „куде жене деца бањав”, а пландују испод стреха. „Затој толко жално блајим!” — рекла је на крају овца.
О сврљишком сточарском фолклору је, на основу текстова објављених средином XIX века и архивске граће, писао Драгослав Антонијевић.36 Он констатује да су „сточарске песме везане за обичај бачијање”, у ствари, „веома стари слој народног песничког стваралашства.”37 Прво је указао на песме из којих се види „да је сточар нераскидиво и неодољиво везан са средином која га окружује, са простором и земљиштем на којем живи и ради, са животињама које се тамо крећу, једном речју са природом чијим нераздвојним делом сматра и себе... 38
Хамамских песама у градовима на југу Србије (у Нишу, Лесковцу, Врању) раније је било знатно више, али су временом заборављене или су се потпуно претопиле у љубавну лирику. Песму „Де си била, дилбер Софке” певала је Малика Еминовић Коштана у Врањској Бањи, Од ње ју је записао Миодраг Васиљевић пре другог стевског рата.39 „Тоља амаџија” је шаљива песма, која се још може чути у Врању. Односи се на чувара Хамама Таљу, који је направио „токмак” како би лакше могао да отвара и затвара врата.
Љубавне песме представљају најважнију врсту лирске поезије у југоисточној Србији.
Већи део тих песама настао је за време дугих година турског ропства. Тада су у Нишу, Лесковцу и Врању постојала два света: турски и хришћански. Турци су били у свему повлашћени. Њихова је музика била бучна, продорна и сензуална. Хришћански је живаљ најрадије становао на периферији, у малим кућама, али с великим и сеновитим баштама. И ту, поред шамдуда, шимшира и бунара, певане су тихо љубавне песме, пуне сете, чежње и благости. И данас, када их слушамој осећамо одјеке источњачког ритма и много словенске нежности, сензибилности и топлине.
Скупљачи народних песама и музиколози указивали су на лепоту и мелодичност песама на југу. О томе сведоче и речи Миодрага Васиљевића:
„У неким српским градовима у којима се турски живаљ дуже задржао, или који су били музикалнија средина у историјској прошлости, створени су особито типови песама разгранатих мелодијских облика, са много динамичних прелива и префињености. Такви су градови у Србији били Ниш, Врање, Лесковац на прелазу између ова два велика певачка центра, и Ваљево. У прва три града се певало са много мерака и севдаха у јужносрпском дијалекту, те уз пратњу турских чалгија. Ови су градови имали јединствен стил. О томе говоре њихове народне песме које већ дуго изумиру са генерацијама које су умеле боље да их осете од потоњих. Познаваоци Сремчевог Ниша и Станковићевог Врања изумрли су и песме ових градова још животаре, али само у меморији њихових најстаријих потомака.”40
Низ песама опева женску лепоту. Лиричар на југу је усхићен лепотом девојке Тале и упоређује је са зумбулом. За њега је она и „црно гројзе, дреновица” и „жуто цвеће оградено” („Црно гројзе, дреновица"). У Врању и Лесковцу још се пева стара градска песма „Што си, Лено”. Поносној Лени се пребацује што је „на големо” кад се зна да јој је мајка измећарка, а отац калдрмџија. Она одговара да није „од колено”, али има „косе смеђе”, „гајтан веђе“, „лице бело“ и „алт’н чело”. Краћу варијанту унео је Борисав Станковић у своју поетичну причу „Стари дани”:
— Што си, Лено, на големо,
Барем да си од колено!”
— Ако несам од колено,
А ја имам црне очи,
Црне очи, медна уста!
Две варијанте забележио је и објавио Миодраг Васиљевић.41 Штампана је и песма што ју је у Врањској Бањи певала Малика Еминовић Коштана.42
Познато је више песама о девојци која се „променила" и „сас китку закитила”, а у коси јој је често „бели босиљак“. Једна од најомиљенијих и најраспрострањених с овим мотивом је „Из бању иде”. Лепо девојчз „из бању иде”, окупало се, обукло нове хаљине, а „чајче врзало пред огледало”. Поврх тога, закитило се „с обадве стране" — „две китке цвеће и две босиљак”. У Врању се чују и друге верзије. У једној се исгиче кога је девојче сусрело:
Срело алваџију, алву ву даја,
нане, мила наме, алву ву даја;
срело симиџију, симит ву даја,
нане, мило нане, симит ву даја.
Песму је у Врањској Бањи радо певала Коштана. Варијанта што је од ње записана садржи свега шест стихова, али представља заокругљену целину.43 „Из бању мде” пева се у нишком и другим крајевима. Миодраг Васиљевић је и на Косову забележио две варијанте. 44
Својом старинском бојом скреће пажњу и лесковачка „Сабрале се девојке” — „љубавна песма из турских времена”. Скупиле се лепотице и траже „Дамњан терзиче” да им сашије „бољи јелече”. Да би описао њиховуу лепоту, лиричар је употребио више турцизама водећи, при том, рачуна и о звуку („Аљуљем Каља, карађуз Јана”). Истанчаност у песму потврћује и стих: „Не притинка Рајка, киткина лоза”.
Најснажније и каткад изузетно чулне су оне песме у којима је нашла одјека љубавна патња младих.
У песми, забележеној у Лесковцу, младић је сав у заносу чежња за Стојанком, белом Врањанком. По друму иде, а за друм пита; коња води, а пешке иде; воду гази, а жедан је. Три пута, у правилним размацима, понавља се стих који открива његову узменирену душу: „Стојанке, ти ми, мори, памет помери!” („По друм мдем”). Исти је мотив и у пиротској „Ој девојћо, зелен-пелен”. Девојка је младићу велики „јад задала“:
Коња водим, пешћи одим;
чизме носим, а бос одим;
лебац носим, а гладан сам;
воду газим, а жедан сам.
Градског лиричачра одаје песма „Болна Софка”. Девојка Софка болује „од тешки мераци и карасевдаци” и стално седи „на порту” — „с главу преврзану, с очи премржени". Али, она има смелости да са прекором каже младићу:
За гебе сам, Ристо, три године болна,
три године, Ристо, глава преврзана,
три године, Ристо, очи премржени,
а ти, Ристо, знајеш, знајеш и не ајеш!
Посебан спомен заслужује и песма што се у различитим варијантама одавно пева у Врању, Лесковцу и другим местима — „Дуде, бело Дуде”. Младић је опијен лепотом девојке и опхрван љубавном чежњом:
Дуде, мори Дуде, бело Дуде,
како тебе, Дуде, нигде нема:
ни у турско, Дуде, ни каурско!
Немир у његовој души достиже кулминацију када је види и зато је преклиње да се не крши и не ломи „низ теј мале”. Ненадмашно су опеване последице љубавног бола:
Запали ме, Дуде, изгоре ме,
направи ме, Дуде, суво дрво,
суво дрво, Дуле, јаворово,
од дрвета, Дуде, ситан пепел!
„Болна Софка” и „Дуде, бело Дуде” заслужују да се наћу и у најстрожој антологији (у кругу песама о карасевдаху).
За поједине песме се поуздано зна да су инспирисане стварним догађајима.
Нежна песма „Бело Ленче” односи се на страсну и узбудљиву љубав Јелене Стаменовић и Милана Тасића у последњој деценији XIX века у Врању. До брака није дошло („тако су стари хтели”). Лена је погинула приликом бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године, а Милан Тасић је умро у Врању 1960. године. На његовом надгробном споменику пише: „Миле Пиле”. Неколико реченица о белом Ленчету оставила нам је списатељица Вука Поп—Младенова:
— Лено, зашто отиде и остави твоју песму и град?
— Не, госпоћо, човек иде по леб... деца настанаше, ваља да се живи...
— Па јес’ тежак је живот... одоше порте, капиџици и лепота нашега града.
— А... не, — одговорила ми је Лена с нагласком. — Ја сам прошла, а све је остало као што беше: убавиња, песме што ги нигде нема, — уздахнула је Ленка дубоко и оборила главу.”45
Милан Тасић се оженио лепотицом из голочевске породице. Био је према жени пажљив и нежан, називао ју је „мој каранфил”, али бело Ленче није могао да заборави. Своју младу жену водио је на забаве и весеља, али чим би одјекнула мекамлијска песма „Отвори ми, бело Ленче...” жена, љутита и љубоморна, хватала је Милана за руку и одводила га кући да не слуша песму „на бело Ленче”.
Песма је још у почетку била орска, а и данас је то, мада се пева и у различитим приликама.
Певачи употребљавају и турцизме и тиме појачавају звучну компоненту стихова:
Отвори ми, бело Ленче,
вратанца, џан’м, портанца;
да ти видим, бело Ленче,
устанца, џан’м, устанца!
Да се осврнемо и на друге које се радо певају у наше доба. Прва је „Ујнин Васе”, а друга „Димитријо, сине”. Васе долази „без време“ својој ујни „од тешки мераци”. Саопштава рођаки да се „Наца одала“, али не жали што је пошла за другога, него што је њен муж „први пијаница”. Ујна га теши говорећи му да ће га ожени „сас т’нку Стамену”. Друга је испевала Стана Аврамовић46 и певајући је више од три деценије вршила је измене, тако да постоје две-три варијанте. Мајка називајући сина „мајкино јединче”, „моја жива рано”, „мајкина будало" и „чедо моје“ саопштава му да га жена вара. Рано ујутру она иде на стару чесму Ђеренку у ново обучена и очешљана, а када се врати — „рекла искашкана”, „копче искидане” и „косе расплетене". На то син одговара само: „Ако, мајке, ако, берем је убава!” У југоисточној Србији многи су бележили романсу „Стојан и Љиљана”. Први је то учинио Милан Милићевић. Варијанта из његове књиге је и најбоља и више пута је објављивана. У њој је опеван мотив „о намамљивању девојке да дође момку који је воли”. Мајка саветује сина да „намоли мобу голему”, потом, да „направи чешму шарену” и још — да „направи цркву у село”. Све су девојке долазиле, само „Љиљана мома не дође”. Најзад, мајка саветује Стојана да се направи мртав и тада ће му доћи вољена девојка. Љиљана, ипак, није била равнодушна — кад је чула кукњаву Стојанове мајке, обратила се својој:
— Ох мајке, мајке, мајчице,
пусти се гласи разносав:
да ми је Стојан умреја!
Заменица ми указује на њен однос према њему. Дошла је у Стојанов дом, запалила свећу и ставила му „китку на груди”. Међутим, мртвац јој необично изгледа:
— Ој боже, боже, божице,
оваквог мрца не видех,
што су му уста на посмех,
што су му очи на поглед,
што су му руке на похват,
што су му ноге на поскок!
Стојан је скочио и ухватио Љиљану. 47
Познато је и више лепих песама о положају жене у патријархалној породици.
У нишком крају записана је „Калину мајка удала”. Млада жена живи „у тешку кућу џелевску”, али она тамо „жути и бледи”. Оптерећена је пословима у задружној кући:
— У велик ја сам терета:
кад први петли запоју,
сто брава овце помузем;
кад бела зора зазори,
ја девет краве помузем;
кад јарко сунце изгреје,
дванаест слуге испратим!
Мајка је сажаљева и предлаже јој: „Ајд’ ћеро, да те разудам!” Али Калина то одбија, јер не жели да јој се другарице насмеју како није била кадра:
џелевски кућу да слуша,
џелевско благо да носи:
дванаест врсте дуката,
тринаест бела талира!
У песми „Невеста иде на воду” је мотив о бољем животу „при мајку” и „при татка' . Док је била у родитељској кући, девојка је певала као „пиле славејче”, а кад се удала:
слепи катанци на уста,
коњско железо на ноге,
шарена змија на руке!
Зар је могло боље да се каже о ћутању, ограниченој слободи и страху жене у старој породици?
У југоисточној Србији одувек су се укрштали путеви који су водили на све четири стране света. Многе су војске овуда пролазиле и много је ратова овде било. У сећању народа најдубље и најупорније су се одржале дуге и тамне године османлијске владавине.
Песма је опевала и ожалила тешке дане ропства. Из многих лирских записа види се како сејмени пале села и одводе девојке и невесте. У Врању се пева, са сузама у очима, потресна балада „Пишти, плаче Милица девојка”. Сестра „пишти, плаче по гору зелену” и пита гаврана да ли је видео њеног брата Стојана. „Црно пиле” јој одговара да га може наћи више врањског брда Голича:
— Тамо су га Турци утепали,
тамо су га пушке пронизале,
тамо су га ножеви проболи!
Браниоци незаштићеног народа били су хајдуци. Њима је народни лиричар посветио више песама. Сестра моли гору, поље и воду да сачувају, нахране и напоје њеног брата хајдука („Горо ле, горо зелена”). Но, борба односи и жртве. Погинула су три млада хајдука. Једног жали мајка, другог сестра, а трећег „под прстен девојка” („Пуче пушка”).
Једна од најраспрострањенијих хајдучких песама од Прешева до Крајине је „Стојане, јагње ђурђевско” Записивали су је на овом терену: Живојин Станковић, Борисав Станковић, Милош Савковић, Коста Манојловић и др. Различито почињу: „Планино, мори старино” „Горо ле, горо зелена", „Јањино, мори Јањино, туго", „Планино, моја старино, леле”, итд. У доба комитског покрета трпела је извесне промене у садржини: чету води комита и носи комитски барјак. И према Станковићевој „Коштани” комита је заклао јединца Јована. „Па... мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и певају”. Отац Јована назива првенцем, мајка јагњем ћурђевским, а сестра цвећем пролећним. У врањским селима се пева како је комита натерао оца, мајку, сестре, браћу, стричеве и стрине да једу Јованово (Стојаново) месо и да се веселе. Иначе, познате су и македонске песме с овим мотивом. Таква је једна из струшког краја — „Планино, Пирин планино.48
Да ли су поједине лирске песме остаци епских песама о хајдуцима? Можда је такав случај, на пример, с песмом „Ој месеце”:
Ој месеце, царева неверо,
што не грејеш цару на вечеру,
но ти грејеш ајдуци у гору,
кад ајдуци беле паре броју?
Пламен устанка у Шумадији захватио је и ове крајеве. Тиме је народни лиричар добио нове теме и подстицаје за стварање. И данас снажно одјекују стихови осветничке песме о убиству Абдул Ћеримаге код Грделице. Међу записима посебно се издвајају четири стиха, што их је Борисав Станковић унео у „Коштану”, н сажетошћу, и ритмом и звуком:
— Море, врћај коња, Абдул Ћерим-аго,
туго, врћај коња пишман ће да биднеш!
— Море, не врћам га, џанум, млад Стамено,
туго, не врћам га да знам да погинем!
Сачуване су и песме о ратовању врањских Турака и Хусејин-паше против устаника. Углавном су кратке и у дијалошком облику. Једна од њих је „О море, кам ти, кам ти”. На Хусејих-пашина питања Бећир-бег одговара да су му коња, пушку, „фини фес од главу” и китку стодрамку узели „шумадински каури” и то „у пустнњу Чачак”.
Многобројне су комитске песме, првенствено у крајевима који су од 1878. до 1912. године били погранични. Настале су у вези са многим стварним догађајима. У структури су, често, сличне хајдучким и другим старим песмама. Један тип песме је био особито раширен: разговарају хришћанка (девојка) и Турчин (ага, бег или други господар); хришћанка му каже да је била „на горњи пазар", „у бело Врање”, итд. и да се тамо „Турци писујев”. „Писан“ је и Турчин, водиће војску (сејмене) у рат и носиће барјак. Према овом типу грађене су и поједине комитске песме. Разлика је у извесним случајевима незнатна. У том погледу је карактеристична „Стојанке, бела девојко”. Уместо Турчина, дошао је комита (војвода). Остало је све исто. Из разговора са Стојанком „млади војвода” сазнаје да се „српске кумите писујев”. Његов задатак је:
— Чету кумите да водиш,
белога коња да јашиш,
црвени барјак да носиш!
Турцима је у овој области вековима припадала политичка и економска власт. Раја је имала своје господаре: паше, спахије, аге, бегове и друге. За дуго време ропства поједине хришћанке примале су ислам и улазиле у турске домове и хареме. Некада је била у питању лубав према Турчину, некада је одлучивао економски моменат, а у многим случајевима хришћанка је морала да подлегне сили. Песма је многострано и реалистички захватила односе хришћанки и Турака.
Хришћанка изражава жељу да оде „на бело Врање”, да буде „сејменска мома”, да пева „сејменску песму” и да шета „сејменски коњи" („Што ми је мило”). О односу хришћанке према господару Турчину говори и песма „Зашто, Сике”. Првом делу ове песме одговара варијанта из збирке Миодрага Васиљевића, који је у напомени написао да је „настала у Лесковцу у турско доба”49 у „Зони Замфировој” Дока каже: „Е, што је била она Сика турена у песму? За кога се појеше у онуј рисјанску срамоту нашу? За кога се појеше: за еснафску, ели чорбаџијску Сику:
— Зашто, Сике, зашто под чадор да идеш?
— Ако, дадо, ако, миралај ме зове,
миралај ме зове на татли баклаву!50
Из лесковачког краја песма је дошла у врањску музичку средину, где је претрпела промене у садржини, а нарочито у мелодији:
Ајде, Симке, ајде миралај те вика!
Миралај те вика, дадин бре!
По чаир да шеташ, Симке,
по чаир да шеташ, дадин бре!
Дукати да носиш, Симке,
дукати да носиш, дадин бре!51
Балада о џан Стојанки позната је у целој земљи, јер се пева и преко радија. У њој је реч о реалном догођају. Зато што Стојанка није хтела да се уда за њега, Мурат-ага је убија на улиди. Сахрана је била величанствена и личила је на протест против нечовештва и насиља. Трагедија лепе и невине девојке дубоко је одјекнула и у души многих Турака, који су излазили из својих дућана, посматрали поворку и клањали се. Мурат-ага се овде-онде појављивао на белцу и тако изазивао унесрећене родитеље и родбину. Песме почиње агиним позивом да се Стојанка потурчи. Четири пута употребљена реч „ајде’ изражава његово нестрпљење:
— Ајде, ајде, Танке, џан Стојанке,
ајде, ајде, мори, да се турчиш!
Она покушава да одбије агу неубедљивим разлозима:
— Чекај, чекај, море Мурат-аго,
несам ткала, Мурат, тулбен бошче,
тулбен бошче, Мурат, верен платно.
Али Мурат-ага не жели више да чека.
— Ајде, ајде, Танке, џан Стојанке,
Доста чекам, мори, три године!
Мурат-ага је остао на улици, а Стојанка је отишла да пита сестру потуркињу. Сестра, полазећи од свога искусгва, саветује Стојанку да се никако не турчи: „Главу давај, а веру не давај!" Стојанка се враћа Мурату и пркосно му одговара:
— Ајд’ одатле, море Мурат-аго,
главу давам, а веру не давам.”
Увређен ага је дохватио пушку и опалио. Погођена лепотица се срушила, а сестра је притрчала да је превије. Тешко рањена Стојанка је говорила: „Изеде ме, сестро, турско куче!” Ове речи су још више разбеснеле Мурата и он јој забада ханџар у срце.
Песма је бележила многе важне догаћаје. „Чукна добош” опева трагичан моменат из српско-бугарског рата 1885. године. У поенти је истакнута трагика мајке, која је умрла од жалости за изгубљеним сином.
Момчило Златковић и Станиша Тошић
1. Борисав Станковић, Сабрана дела, I, Београд, 1956, стр. 439.
2. Др. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Београд, 1958, стр. 377.
3. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Београд, 1960, стр. 60.
4. Владимир М. Николић, Из Лужнице и Нишаве, Српски етнографски зборник, књига шеснаеста, Београд, 1910, стр. 134.
5. Борисав Првуловић, Пролећне песме у селима око Књажевца и Зајечара, Народно стваралаштво, св. 11, Београд, 1964, ст. 815.
6. Нав. рад, стр. 815.
7. Нав. рад, стр. 815.
8. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, бр. 59.
9. Нав. дело, бр. 60.
10. Др. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, стр. 379, бр. 2.
11. Коста П. Манојловић, Народне мелодије из Источне Србије, Београд, 1953, стр. 100.
12. Јован X. Васиљевић, „Лазарице”, Српски народни обичај (у Врању и врањском округу), Браство, IV, Београд 1890, стр. 66—94.
13. Владан Недић, Народне песме из врањског краја (поводом збирке Момчила Златановића), Игличе венчс над воду цвета, Врање, 1967, ст. I.
14. Мих. Ст. Ризнић, „Лазарице”, један народни обичај из околине нишке, Браство, IV, Београд, 1890.
15. Владимир М. Николић, Из Лужнице и Нишаве, Српски етнографски зборник, књига шеснаеста.
16. Владан Недић, Антологија југословенске народне лирике, Београд, 1962, стр. 11—12.
17. Др. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, стр. 236—316.
18. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, стр. 33—59.
19. Владан Недић, О поетици југословенског усменог песништва, Књижевност и језик, бр. 4, Београд, 1969, стр. 354.
20. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, стр. 69.
21. Јован X. Васиљевић, „Лазарице”, српски народни обичај (у Врању и врањском округу), Браство, IV, Београд, 1890, сгр. 69.
22. Мих. Ст. Ризнић „Лазарице”, један народни обичај из околине нишке, Браство, IV, Београд, 1890, стр. 51.
23. М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Београд, 1884, стр. 251, 253.
24. М. Станојевић, Свадба у Леновцу, Градина, бр. 33, 34, Ниш, 1905, стр. 501.
25. Коста П. Манојловић, Народне мелодије из Источне Србије, стр. 25—38.
26. Др. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, стр. 435—486.
27. Нав. дело, стр. 627—636.
28. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, стр. 137—-183.
29. Нав. дело, стр. 136.
30. Нав. дело, стр. 93.
31. Др. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, стр. 617—618.
32. Владимир М. Николић, Из Лужнице и Нишаве, Српски етнографски зборник, књига шеснаеста, стр. 292.
33. Др Видосава Николић, Врањске народне песме о ослобоћењу и револуцији, Лесковачки зборник, IV, Лесковац, 1964, стр. 69.
34. Владимир Р. Ђорђевић, Српске народне мелодије (предратна Србија), Београд, 1931, бр. 226.
35. Др Драгослав Антонијевић, Сврљишки сточарски фолклор, Народно стваралаштво, св. 20, Београд, 1966, стр. 1463.
36. Нав. рад, стр. 1460—1467.
37. Нав. рад, стр. 1461.
38. Нав. рад, стр. 1462.
39. Зорислава Васиљевић, Кошташше песме по запису Миодрага Васиљевића, Врањски гласник, књ. V, Врање, 1969, стр. 446.
40. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, стр. 256.
41. Нав. дело, бр. 368. и 369(а),
42. Зорислава Васиљевић, Коштанине песме по запису Миодрага Васиљевића, Врањски гласник, књ. V, стр. 444.
43. Нав. рад, стр. 445.
44. М. А. Васиљевић, Југословенски музички фолклор, I, Београд, 1950, бр. 32(а) и 32(6).
45. Вука Поп—Младенова, Песма „Бело Ленче”, Ново време, Београд, 16—17. април, 1944.
46. Момчило Златановић, Стана Аврамовић Караминга, Наше стварање, бр. 1—2, Лесковац, 1970, стр. 128—131.
47. У погледу мотива, и структуре уопште, Милићевићевом запису „Стојан и Лзиљана” блиска је пссма „Стојан и Бојана” из Струге. Момак гради цркву и чесму и сади башту насред села само да намами белу Бојану (Миладиновци, Зборник, Скопје, 1962, бр. 185.). Уосталом, македански утицаји могу да се уоче у многим песмама југоисточне Србије. Треба имати на уму географску близину, миграциона кретања, живе трговачке и друге везе. Овуда су пролазили и каравани од Солуна до Будима. По многобројним хановима одјекивала је песма Југа.
Песма „Стојан и Љиљана” позната је и на Косову. Од врањске се много не разликује варијанта што су је у гњиланском селу Дерници забележиле сестре Јанковић (Љубица С. Јанковић и Даница С. Јанковић, Народне игре, VI књига, Београд, 1951, бр. 73.).
48. Македонски народни песни собрани на фесгивалите во Битола и Штип, Скопје, 1948, бр. 64.
49. Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, бр. 361.
50. Стеван Сремац, Зона Замфирова, Београд, 1958, стр. 122.
51. Момчило Златановић, Мори Бојо, бела Бојо, Лесковац, 1968, бр. 119.
Извор
уреди- Момчило Златановић и Станиша Тошић, Чудно дрво - лирске народне песме југоисточне Србије, Градина, Ниш, 1971., стр. 9-36.