Књижевност угарских Хрвата

Три су карактеристичне групе угарских Хрвата обзиром на језик. Најмаркантнији су Буњевци и Шокци, који говоре штокавачко икавским нарјечјем, а наставају Потисје и Подунавље. За њима долазе »водени Хрвати«, који говоре чакавачко икавским нарјечјем. Најпослије долази кајкавачко екавска група Међумураца и оних Хрвата, што наставају крајеве прекомурске и крајеве маџарске Подравине.

Ове све три групе имају у својем језику некакву књижевност и више или мање својих перијодичних листова. Та је књижевност почела редовито прије много времена, али се тек у новије доба живахније развија. Потражимо ли у књижевности свију угарских Хрвата у првом реду нацијонални елеменат, настојећи да и из књижевности видимо тежње откинутих грана са хрватског стабла, редовито нас резултати не ће задовољити, ма да се већ данас толико размахала нацијонална борба за језична права потиснутих народности у Угарској. Хрвати нијесу на жалост сачували у Угарској нацијоналну свијест тако као, рецимо, Румуњи или Срби. Не могући спојити своје хрватство с маџарским патриотизмом, држали су хрватско родољубље иредентизмом; а како су поштени, мислили су, очувај их, Боже, од тога. Ријетки су као људи високога духа знали спојити своје славенство с маџарским патриотизмом, па зато и ријетке видимо, гдје отворено и без бојазни истичу славенско поријекло.

Све се ово види из књижевних производа угарских Хрвата, које ћемо редом проћи.

Буњевачко-шокачка књижевност.

Буњевачко-шокачка књижевност има једног снажног и изразитог репрезентанта: Ивана Антуновића, каноника калочке бискупије, који је најбоља своја књижевна дјела написао седамдесетих година прошлога вијека. Досад сам нашао 6 његових опсежних дјела, а написао их је још више. У свим својим дјелима приказује нам се корјенитим Славеном, ватреним пријатељем Буњеваца и Шокаца, управо фантастом славенске нацијоналне идеје. Крај данашњих маџарских социјалних одношаја готово не можемо вјеровати, да би се у маџарском друштву сачувао оваки узор Славена, који је у непрестаној протимби с читавом маџарском културом и народним одгојем. Живући у краљевини, гдје је славенско племе потиштено не само правно, већ и по имену, он је израстао из свога славенскога племена као дуб и пише »Расправу о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих« (стр. 180, тискана у Бечу, г. 1882.), цртајући њихов живот »народни, вјерски, умни, грађански и господарски«. Да се види о чему говори у тој књизи, наводим само наслове неких поглавља: »Мучеништво Славенах; Гдје могу коријен својег поријекла тражити Буњевци и Шокци подунавски; Да ли је оправдано рећи, да Југославени нису имали способности за основање државе; Удес Славенах у опће; Буњевци и Шокци у подунавју и потисју Старосједилци; Заслуге Славена подунавских и потисанских по државу Угарску, и њихово премучно стање, све до изагнања Турчина из Угарске...«

Најинтересантније је свакако посљедње поглавље, које говори о том, »да по Маџаре не има другдје спаса, већ у озбиљној равноправности свих народности угарских...« 

Фали књизи додуше гдјегдје знанствени тон, али овако писана — не само умом већ и срцем — изразитији је знак славенске душе Антуновића, који је хтио у тој књизи приказати славу својега народа. Та га је идеја, како у уводу књиге сам каже (стр. 4.) »стара и готово немоћна« принукала, »да понешто разбистри прошлост Буњевацах и Шокцах« ...

За младих је дана Антуновић писао опширнија дјела. Највеће му је »Бог с' човијеком на земљи«. Изашло је тиском у Вацу г. 1879. То је омашна књига у великој четвртини на 774 странице. Садржаје читаву теологију, исписану пучким стилом. Од библичких до правних и хисторијских темата, од догматских до моралних — све ту налазите угодно поређано и продахнуто мјестимице изљевима народне љубави. Књига има увод »Мојим милим одрастлим Буњевцем и Шокцем до знања«. У том уводу оправдава свој хрватски правопис, а маџарско-њемачки правопис, који је био прије у њих у моди, назива »накарадом«. Што су се прије тим правописом Буњевци служили, »то нажалост доказује стародобно просвитно сиромаштво«. Надаље у истом уводу оправдава, зашто пише ијекавачким изговором. То је, каже, средина између нашег икавачког и српског екавачког изговора и иде за јединством у књижевном језику.

»Човик с Богом у својих молба и прошња« (Калоча, г. 1884. стр. 897 у 8°). То је опсежан молитвеник, у ком се нада све одликују бројне молитве за разне животне прилике, пуне поезије, с вјерно оцртаним приликама, у којима се могу вјерници наћи.

Религијозна је књига »Славјан на светих дневих«, у којој понајприје описује црквене светковине, а онда народне обичаје Славена на те дане. Једно је с другим уско спојено, па се час чини, да читамо опис народних обичаја, а час црквених светковина. Говорећи н. пр. о светковању недјеље, каже меду осталим и ово: »Дични наш Славјан рађе ће у својој побожности допустити, да му се ма какова штета нанесе и учини, него да недјељу као што ваља не светкује...« Као што су каткада народни обичаји наивни, удари и Антуновић у наивне жице. Описујући примјерице обичај на Благовијест, кад Славени држећи, да се на тај дан све попито вино претвара у крв, обилно пију, те се и понапију, одмах их испричаје »не можда зато, што би триjезност хотомице погазити хтјели, него што би си пићем много крви набавити желили...« Књижица опсиже 142 странице осмине. Штампана је у Калочи г. 1875.

»Поучне искрице« (Темешвар г. 1872. стр. 274, 8°) је путопис по Италији. Антуновић је ту књигу писао г. 1869. још као уредник »Буњевачко-шокачких новина«. Говорећи о Трсту каже већ онда ове значајне ријечи: »Мислим, да ће равнатељи угарске државе по искуству учених Аустријанаца бити разборитији, па неће на обалах Ријеке и Далмације на роваш славјанства његовати талијанство. ... !« И у тој књизи има јаких куцаја Антуновићевог славенског срца. Права топлина његова избија истом из романа »Одметник« (у Загребу, г. 1875., стр. 293. у 8°). Главно је лице Игњат Јосип Мартиновић, који је био »невјеран буњевачкој својој мајци, одметнут народности и ријечи нашој, покаран и Богом и свијетом«, смакнут мачем централистичке Аустрије. Горка је судбина тога јунака, који је настрадао од њемачког мача, ма да је за вољу њемачке културе и језика био презрео свој материњи језик. Био је редовник, по нарави створен за говорника, вјешт њемачком језику. У тим својствима била је његова пропаст. Као њемачки проповједник замрзио је редовничку ћелију, постао ексфратар, професор на лавовском свеучилишту и горљиви присташа слободњачких, француских превратних идеја. Као такав замислио је и у Аустро-Угарској уроту против царског дома. Урота је била откривена, он уапшен, деградиран с части свећеничке и смакнут крвничким мачем 27. травња г. 1795. Код сваког замршаја радње, као добар гениј, сјећа писац »јунака« његове мајке, која му је на самртној постељи остављала најдрагоцјенији поклад: љубав према материњем језику, према славенској народности и католичкој вјери. Истом, кад је у тамницу дошао, сјетио се Мартиновић правог значења овог поклада мајчине љубави. — Осим нити славенског духа, који се цијелом приповијести досљедно провлачи, има у тој књизи безброј финих гнома, лијепо и вјерно оцртаних значајева и широки поглед на политичко стање тадање хвропе.

Још се спомињу ове Антуновићеве књиге: »Напутак« и »Црква Исусова«. Писац овакових књига заслужује, да га посебно истакнемо, не ради гомиле исписане хартије, већ ради оног славенског духа, који је стајао као славенска оаза у маџарској пустари, те је дао угарским Хрватима обилних доказа љубави према својем народу.^[1]

Од остале буњевачке књижевности спомињем још ове књиге, о којима ми је дао податке вч. г. Блашко Рајић, жупник код св. Рока у Суботици: Духовна мана, молитвеник; издан првом око 1850 г. Приредио га кантор код св. Рока Подолски. Потомци Подолскога зову се данас »Völgyi« ... Г. 1907. прерадио је и на ново издао овај молитвеник Б. Рајић. Осим овог популарног молитвеника имају Буњевци још ове књиге: Слава Божја од Л. Мајча Будановића; Жива Ружица од Стипана Гргића, »ратара« из Szent Istvana; Мали Јагањац од Мије Мандића. Друга знатнија дјела јесу ова: Ивић Шиме: Писма рица; Божо Шарчевић: Рјечник; Б. Рајић: Народно благо, народне старовинске пјесме; Б. Рајић: Придслава, приповијест; Пајо Кулунџић: Народно питање и будућност Угарске; П. Кулунџић: Двије приче из Св. Писма; Стипан Гргић: Књига о маленом Исусу; Л. Будановић: 6-недјељна побожност.

Од перијодичне литературе вриједна је спомена »Суботичка Даница«, која излази већ лијепи низ година и »Коледар« из Будимпеште, што га издаје Коломан Рожа.

Већ споменути лист »Буњевачку-шокачку вилу« издавао је Иван Антуновић. Излазио је неко вријеме и »Буњевац«. »Суботичке Новине« издаје Матија Мамужић препозит и жупник у Суботици. Уредник им је Србин Н. Корановић. »Наше Новине« излазе као тједник у Суботици. Уредник им је Bela Meszaros. До недавна их је уређивао Б. Рајић у посве нацијоналном, буњевачком духу. Продајом тискаре доспјеле су »Наше Новине« у руке мање пријатељске буњевштини. Имамо напокон »Невен«, који излази већ тридесет и једну годину. Пар задњих година — особито откад је постао тједником — неумољивом се безобзирношћу бори за буњевачки језик, јуначки заступа буњевачке интересе, што више одгаја народ у том смислу, да је име Буњевац само једно покрајинско име народа, који је иначе хрватски. Невен и Невенаши на челу с Пајом Кулунџићем жилаво раде око оснутка буњевачке школске задруге. Већ се држала конституирајућа скупштина, којом се сјајно манифестирала хрватска буњевачка свијест и љубав према хрватском језику.

Језик је Антуновића и осталих Буњеваца чисто штокавачко нарјечје хрваштине икавачког изговора. Гдјекоји само писци иду за зближењем с књижевним језиком.

За све угарске Хрвате издаје маџарски »Католички Пучки Савез« поучни мјесечник и на хрватском књижевном језику, а уз то сваке године и календар. Знаду и ове публикације донијети каткада који чланак написан у духу хрватском, па тако и »Католички Пучки Савез« даје угарским Хрватима прилику, да на својем језику читају добрих и корисних поука.

Књижевност »Водених Хрвата«

О књижевности »Водених Хрвата« написао је File Szedenich, учитељ у Peresztegu г. 1911. књигу под насловом »Наши писци и наша књижевност«, која има маџарски поднаслов »Magyar horvatok irodalomtortenete« (изашла у Шопрону код тискара Piri и Szekelya). У тој књизи приказује у кратко пучку књижевност (пјесме и приче), а у другом дијелу умјетну књижевност и животописе свих писаца рођених од хрватске мајке.

Белешке

1. Значајно је, да хрватске школске књиге не спомињу овог хрватског писца, који додуше није ишао за тим, да стече књижевно име, па је ипак постао књижевним и нацијоналним узором угарских Хрвата.

Извор

• Винко Жганец, Књижевност угарских Хрвата, Хрватска просвјета, бр. 4, стр. 214 и даље.