Куна Хасан-ага и Драгић војвода

0001 Књигу пише Куна Хасан-ага
0002 У Удбињи граду бијеломе,
0003 Те је шиље у приморје равно
0004 А на руке Драгић-војеводи:
0005 „Здраво да си, Драгић-војевода!
0006 „Тебе фали сва твоја крајина,
0007 „Да си добар јунак на мејдану,
0008 „А менека не куди дружина;
0009 „Веће дођи, да се огледамо
0010 „Под Удбињом у пољу широку,
0011 „И доведи ћерцу Анђелију,
0012 „Ја ћу моју секу Јесмијану;
0013 „Ко погине, нек се не спомиње,
0014 „Ко л’ остане, нека обје води.”
0015 Књига дође Драгић-војеводи,
0016 Књигу учи Драгић војевода,
0017 Књигу учи, грозне сузе рони;
0018 „А вај мене и до бога мога!
0019 „Ја сам јунак веће остарио,
0020 „И јуначки мејдан оставио,
0021 „Ја не могу мејдан дијелити.”
0022 Гледао га нејаки Матија,
0023 Гледао га, па је говорио:
0024 „Ој Бога ти, мој рођени бабо!
0025 „Откуд књига, од кога ли града?
0026 „И до сад су књиге долазиле,
0027 „Ал’ их ниси са сузам’ учио.”
0028 Вели њему Драгић војевода:
0029 „Прођи ме се, мој нејаки сине!
0030 „Ова књига од Удбиње града,
0031 „Од проклетог Куне Хасан-аге,
0032 „Зове мене Куна на мејдана
0033 „Под Удбињу у поље широко,
0034 „Да поведем ћерцу Анђелију,
0035 „Он ће повест’ секу Јесмијану,
0036 „Ко погине, нек се не спомиње,
0037 „Ко л’ остане, нека обје води;
0038 „Ја сам јунак веће остарио,
0039 „И јуначки мејдан оставио,
0040 „Ја не видим мејдан дијелити,
0041 „А срамота не изић’ Турчину.”
0042 Кад то чуо нејаки Матија,
0043 Он је своме бабу бесједио:
0044 „Не брини се, мој рођени бабо!
0045 „Ја ћу за те на мејдан изићи.”
0046 Говори му Драгић војевода:
0047 „Ид’ одатле, мој нејаки сине!
0048 „Још ти ниси боја ни видио,
0049 „А камо ли да на мејдан идеш.”—
0050 „О чујеш ме, мој рођени бабо!
0051 „Ја ћу ићи, макар ћу не доћи,
0052 „Под срамотом теб’ оставит’ не ћу.”
0053 Кад то виђе Драгић војевода,
0054 Да се Мато оканити не ће,
0055 Он му даје кључе од ризнице:
0056 „Иди, Мато, на ћемерли кулу,
0057 „Оправи се, штогод љепше можеш,
0058 „И обуци секу Анђелију,
0059 „Обуци јој ђузел одијело;
0060 „Па ти узми оно копље бојно,
0061 „И припаши сабљу Аламанку,
0062 „Коју ти је и бабо носио,
0063 „Свагда Турске главе доносио;
0064 „И ти узми челикли наџака,
0065 „И узми ми штуца зеленога!”
0066 Док је Мато себе опремио,
0067 Опремио себе и сестрицу,
0068 Дотле бабо коња опремио,
0069 Добра коња ђога од мејдана,
0070 Покрио га суром међедином,
0071 Колико је на њојзи ноката,
0072 О свакоме виси литра злата,
0073 Па је бабо Мату сјетовао:
0074 „Ој чујеш ли, мој нејаки сине!
0075 „Иди мудро, не погини лудо:
0076 „Кад ми дођеш под Удбињу града,
0077 „Под Удбињом шатор је разапет,
0078 „Под њиме је Куна Хасан-ага,
0079 „Он ми пије оно рујно вино,
0080 „Вино служи сеја Јесмијана:
0081 „Тебе Куна мамиће на земљу,
0082 „Ти се не дај, сине, преварити,
0083 „Не одјахуј ђога од мејдана.
0084 „Ако теби Куна узговори,
0085 „Да ти најпре заходиш ђогата,
0086 „Ни у том се не дај преварити:
0087 „Чиј је мејдан, оног и заходба;
0088 „Па ако ти Бог и срећа даде,
0089 „Те останеш здраво на биљегу,
0090 „Добро гледај Куну Хасан-агу;
0091 „Ако ли га копљем не погодиш,
0092 „Удри њега сабљом Аламанком;
0093 „Ако ли га сабља не сијече,
0094 „На њему су шипке од челика,
0095 „Удри њега челикли наџаком;
0096 „Ако ли га наџак не завати,
0097 „На њему је панцијер-кошуља,
0098 „Удри њега штуцем зеленијем,
0099 „Удри њега под пазухо л’јево.”
0100 Попе ми се Мато на ђогата,
0101 Баци за се сеју Анђелију,
0102 Три пута је припасао пасом,
0103 И четвртом од сабље кајасом,
0104 Па ми оде преко поља равна,
0105 Кано зв’језда преко неба сјајна.
0106 Кад је био под Удбињу града,
0107 Али Куна шатор разапео,
0108 Под њим сједи, пије рујно вино,
0109 Служи му га сеја Јасмијана;
0110 Вино пије, низ поље погледа
0111 Кад ће рупит’ Драгић војевода.
0112 Мато њему Божју помоћ назва:
0113 „Божја помоћ, Куно Хасан-аго!”
0114 Обазре се Куна Хасан-ага,
0115 Кад сагледа нејаког Матију:
0116 „Бог помог’о, курвино копиле!”
0117 Говори му нејаки Матија:
0118 „Бе чујеш ли, Куно Хасан-аго!
0119 „Ја нијесам курвино копиле,
0120 „Мени се зна и отац и мајка.”
0121 Вели њему Куна Хасан-ага:
0122 „Сјаши, море, да пијемо вино!”
0123 Ал’ говори нејаки Матија:
0124 „Ја нијесам дош’о вино пити,
0125 „Већ јуначки мејдан дијелити.”
0126 Препаде се Куна Хасан-ага,
0127 Па извади два мача зелена,
0128 Бацио их пред Мата у траву:
0129 „Узми, Мато, кога теби драго,
0130 „Да не речеш, да је пријевара.”
0131 Говори му нејаки Матија:
0132 „Не будали, Куно Хасан-аго!
0133 „Ја не требам мача ни једнога,
0134 „У мене је сабља Аламанка,
0135 „Коју ми је и бабо носио,
0136 „Турске главе свагда доносио.”
0137 Кад то виђе Куна Хасан-ага,
0138 Да га д’јете не ће да послуша,
0139 Он говори нејаку Матији:
0140 „Заход’ коња, нејаки Матија,
0141 „Да ја теби стојим на биљегу.”—
0142 „Није тако, Куно Хасан-аго!
0143 „Твој је мејдан, твоја и заходба.”
0144 Кад то зачу Куна Хасан-ага,
0145 На ино се њему не могаше,
0146 Већ он скочи на свога дорина;
0147 Спушћа Мато секу Анђелију,
0148 Он је спушћа у зелену траву,
0149 Па је сеји тихо говорио:
0150 „Не бој ми се, сејо Анђелија!”
0151 Па он стаде Куни на биљегу;
0152 Стаде Куна коња заходити
0153 И бојнијем копљем обходити;
0154 Добро га је био загледао
0155 Баш у чело међу оба ока:
0156 Али ђогат вичан је мејдану,
0157 Клече ђого на прва кољена,
0158 Преко Мата копље прелећело,
0159 У бијелу ст’јену ударило,
0160 Преби му се на двоје на троје.
0161 Онда стаде Куна на биљегу,
0162 Узе Мато коња заходити;
0163 Кад то виђе Куна Хасан-ага,
0164 Како д’јете вјешто коња игра,
0165 Још вјештије бојно копље држи,
0166 Он побјеже с јуначког биљега;
0167 За њим трчи нејаки Матија:
0168 „Стан’, Турчине, ниси утекао!
0169 „Јоште јуче да си потекао,
0170 „Данас бих те јунак уфатио,”
0171 Па потеже челикли наџака,
0172 Те удара Куну Хасан-агу;
0173 Али њега наџак сјећ’ не море,
0174 На њему је панцијер-кошуља;
0175 Он потеже сабљу Аламанку,
0176 Удара га по свилену пасу,
0177 Али њега сабља сјећ’ не море,
0178 На њему су шипке од челика,
0179 Бритка му се сабља саломила;
0180 Он ми шчепа штуца зеленога,
0181 Удара га под пазухо л’јево,
0182 Посади га у траву на главу,
0183 Турчин паде, а мато допаде,
0184 Те му русу одсијече главу,
0185 Па је метну ђогу у зобницу,
0186 И он води Куниног дорина,
0187 Па га даје секи Анђелији:
0188 „Јаши коња, сејо Анђелија;”
0189 А узима сеју Куначину,
0190 Па је баци за се на ђогата,
0191 Однесе је двору бијеломе,
0192 Одведе је у бијелу цркву,
0193 Покрсти је и вјенча је за се.
0194 Лијеп пород они породише:
0195 Двије ћери и четири сина.

Избор

• Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 274-278.