Некаквоме чоеку умираху ђеца: нека једва крст дочекају а нека ни петнаест дана. Свуда је на пророчице ходио и на пророке књигу отварао, али ништа фајдисало није, док некаква пророчица сјетује овога чоека и даде му некакав запис говорећи: " Узми ови запис и стави га твојој жени да га носи о грлу, ма немој да шњиме изван куће изађе. Она ће ти останути тешка, и када дође вријеме да роди, не зови друге бабице да дијете обаби него мене." Чоек узме запис и да га жени да га носи казавши јој, како му је пророчица рекла, те она те исте године остане тешка. Али несрећом испред самога рођења пође негђе изван куће и заборави снимити с грла они запис, и не би се ни тадар досјетила, него јој дође некаква мука у дроб, те она трчи дома и теке дође, изби дијете мушко мртво и лаком главом не даде. Досјети се сиромашица жена, али сврх свијех јада не казује мужу да не буде више трлабуке. Кад чује муж за несрећу, стане лелекати колико да је главом погинуо, па одмах опет к оној пророчици, а она када дође, сјети се што је, али ништа мужу нешће казивати, него опет жену му покара и сјетује да посан сега бољи опаз има. По том жена мало је кад изван куће и излазила, а ако је кад и изљегла, остављала је запис дома, те опет остане тешка; и када дође вријеме од рођења, пошљу за ову пророчицу да дијете баби. Кад ли ево роди сина у крвавој кошуљици. Кад пророчица види, сјети се да је вједогоња, па сутуке ради изнесе дијете на двор од куће и завика иза свега гласа: "Чуј пуче и народе! роди вучица вука, свему свијету на знање а ђетету на здравље." Обесели се отац и хоћаше у пут да се дијете крсти бојећи се смрти, али му не даде пророчица говорећи: "Не, ја знам што ћу чинити, ако желиш да ти дијете здраво остане и дуго живи." На то узме дијете, повије га, и објеси му драги камен о врату и на један листић карте запише: "Прими куме Бога и светог Јована а дар узми", па изнесе дијете и остави на раскрсницу близу некаке ријеке, и отолен дома у оној га чоека. Дијете само а зар и гладно, стане плакати, а било рано, те се нико онуда не намјери, док у оној ријеци зачује некаква велика риба, те она на суво, и по гласу набрбље оно дијете, и теке што зинула бјеше да га прождере, засја се они драги камен, те она да види шта је, кад ли – види и они запис ђетету на прсима, па се устегне на се, и ухвати дијете у чељусти те шњиме очиној кући. Они код куће опазе издалека рибу, ђе дијете у зубима носи, и ђе риба вриском трчи, а дијете пишти и цичи, те сви у плач и у вриску, а пророчица их стане тешити и говорити да се не боје, јере је то сјен ђетета, и изтрчи на сусрет риби и дијете прими. По том зовну попа да дијете крсти по закону, а за кума ону исту рибу. Кад сврши поп крштење, крену сви дома да пију и на честито, а кума риба нешће, него узе они драги камен, и отолен као најбржа тица полеће и остани се у сиње море, и ништа не рече друго, него: "С Богом, куме! кад ја из мора опет изишао, тадар и ти умръо!." Ово је дијете живљело Бог зна колико и докле, и кад је већ под старост хтио да умре, покаже му се опет она иста риба, и тек што се шњиме опрости, он умре, а рибе нестане с те стопе да нико ко се ту намјерио, не виђе куђ се ђеде и што се од ње учини.

Извор уреди

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 212–214.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.