Кум и његова прасица
Један сељанин замоли некаква другога богатијега од себе у истоме селу да му купи једно мало прасе, јер сам није имао откуда да га купи, па кад узрасте да га поделе; и ови му га купи. Кад дође време да се прасе убије, помисли у себи онај сиромашан сељак да није право да му управ половицу од њега да, па не знајући како би урадио или да му од њега ништа не да а да поштен остане, пође своме куму да се свјетује. Кум му рече: Ти прасе убиј пред вечер и јави ортаку да сутрадан дође ујутро, да га с тобом подели, па кад дође ујутро, почни кукати и плакати и реци му да су прошле ноћи украли, а прасе мртво обеси о прозору да виси. Сељанин се обрадује, како ће цело њему остати, и учини онако како га је кум свјетовао. Кад сељанин прасца закоље и обеси, кум се привуче по ноћи и прасе украде. Кад ујутру сељанин види да збиља прасца нема, он брже-боље кукајући ка куму, и каже му: Куме, ах забога, мени украдоше ноћас прасца! Тако, тако, куме, вазда говори, рече му кум. А он му опет рече: Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама. А кум опет: Тако, тако, само, куме, вазда говори. Али се не шалим, чујеш, него су ми га украли! рече опет сељак. А кум једнако: „Тако, тако, куме", те ортацима не допадне ниједноме ни дел.
Извор уреди
- Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 298–299.
|