Кумовање Грчића Манојла (Златна пјена од мора)

* * *


Кумовање Грчића Манојла

Двије жене чеда породише:
Једно бјеше танана Влајиња,
А друго је премудра Латинка.
Зову кума Грчића Манојла,
Да им носи чеда на крштење.
Ал' говори премудра Латинка:
"Ала, куме, Грчићу Манојло,
Пром'јени ми чедо на крштењу;
Даћу теби кошуљу од злата
И даћу ти још триста дуката."
Крстио га па га пром'јенио,
Дође куми тананој Влајињи.
Када они сјели ужинати,
Ал' познаде танана Влајиња,
Ал' познаде, па му говорила:
"Давор, куме, Грчићу Манојло,
Што пром'јени чедо на крштењу?"
Одговара Грчићу Манојло:
"Н'јесам, кумо, чедо пром'јенио,
А четвера поста не постио!"
Вели њему танана Влајиња:
"Јеси, куме, да од Бога нађеш."
Ал' се куне Грчићу Манојло:
"Н'јесам, кумо, тако м' Бога мога,
Тако м' Бога и светога Ђурђа!
Ево имам сина јединога,
Малог Стеву од седам година;
печена га ја до куће појо,
Ако сам ти чедо пром'јенио."
Наљути се Грчићу Манојло,
Па код куме ни ужина није;
Ван се скаче на добра коњића,
Те отиде преко поља равна,
Кано зв'језда преко неба сјајна.
Дође куми премудрој Латинки,
Те он узе кошуљу и злато,
Па он иде преко поља равна.
Кад је доша насред поља равна,
Сретало га шарено јањешце,
Па му коњу ноге заплетало.
Говори му Грчићу Манојло:
"Од' отален, шарено јањешце,
Немој коњу ногу заплетати,
Ја код куме ни ужина н'јесам,
Заклаћу те, те ћу ужинати."
Ноге јање јако заплетало.
Наљути се Грчићу Манојло,
Трже ноже и закла јањешце.
Насред поља ватру наложио,
Па испече шарено јањешце;
Испека га, те је ужинао.
Све је појо, ништа не остало,
Ван остала нога од јањета;
Он је меће у своје џепове,
Па ће носит Стеви за милошту.
Кад он дође двору бијеломе,
Сретила га љуба Видосава,
Сретила га и упитала га:
"Ој, Бога ти, Грчићу Манојло,
Да ли виђе Стеву маленога?
Створио се у јањешце шаро,
Оде јутрос низ то поље равно."
Он се 'вати у џепове своје,
Да извади ногу од јањета,
То не била нога од јањета,
Него рука од малог Стевана.
Он престраву Божју учинио.
Па потеже ноже саковате
И удара себе више паса;
Како се је лако ударио,
Мртав паде на главу у траву.
Кад то виђе љуба Видосава,
Нујна ми се по двору шетала
Сузе рони и тужна говори:
"Двори моји, што сте саграђени,
Ко ћ' у вами саде пребивати,
Ко ли наше добро уживати?"
Па потеже ноже саковате,
У срдашце себе ударила;
Мртво паде једно крај другога,
Да не жали једно на другога.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Златна пјена од мора, Народне пјесме Срба у Хрватској, приредио Здравко Крстановић, Рад, Београд, 1990.