Кула заборава
| Кула заборава Писац: Милош Видаковић |
Увек се сутон на запад разлива,
Ко̂ жута река у светлу румену,
Ко̂ златне косе и наговест жива
На земљу једну никад невиђену.
Ту, затворена пре хиљаду лета,
Уклета једна кнегињица спава,
Заборављена од целога света,
У старој, старој кули заборава.
У блиставоме сандуку од стакла,
Вечито мирна и спокојна снива;
Лепе јој очи никад није такла
Ничија усна, нит је душа жива
Видела икад бела недра њена
Под веловима од танкога ткива,
И неосетним као танка пена,
Под веловима у којим се скрива
Дисање њено. — Тек када заруди
Вечерње небо у топљену злату,
У људима се однекуда буди
Сећање на ту земљу непознату.
И безброј стаза у тај свет што воде
— Тако се чини — види се и пружа,
И тако ветри пред вечером ходе,
Пуни мириса и латица ружа.
И душе што су довек среће худе,
Све душе што су врисак бола чуле,
Вечито сетне чекају и жуде
Тишину мртву те далеке куле.
Извор уреди
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 271-272.
|