Крчмарић Лука ожени Владукића Михајла
Вино пију котарски сердари,
А код куле Гавран капетана.
Све је сио ајан до ајана,
А сио је сердар до сердара,
И капетан један до другога. 5
Што ајана, што-ли капетана,
Што-л' осталих котарских сердара:
Пију вино тријест и четири.
У врх стола глава од Котара,
Ама глава Јанковић Стојане. 10
Вино служи Крчмарићу Лука,
Вино служи, редње чаше даје,
Кад с' Сердари окитили вином,
Па им винце удрило у лишце,
А ракија памет занијела, 15
У свакакав еглен ударили;
Неки фали себе, неки коња,
Неки фали љубу уз колино,
Неки фали оштру бритку ћорду,
Неки фали сестру у одаји, 20
Неки фали мајку на оџаку;
А све мучи Владукић Михајло,
На десну се подбочио руку,
Па све гледа у земљу преда се,
И он мучи, ништа не дивани. 25
Ал' му вели Гавран капетане:
„Ај бора ти, Владукић Михајло!
„Која ти је голема невоља,
„Те ти мучиш, ништа не диваниш
„И ни чим се да пофалиш нећеш? 30
„Ми сви знамо, да си јунак прави,
„Да имадеш вранца на јаслама,
„Ама добра коња од мегдана,
„И да ти је јоштер бритка ћорда,
„Да т' је вридна у одаји сека, 35
„С којом дрма бутум Далмација,
„А кршна ти на оџаку мајка,
„Вридна госта море дочекати;
„Седам пут' ти бијаш' на мегдану,
„Под Бакоњом, на пољу зеленом, 40
„Седам турских одсијече глава,
„Санесе их к нами у котаре;
„А ни чим се да пофалиш нећеш.
„Која ти је голема невоља?
„Али немаш готових цекина, 45
„Да ти с нами хладно пијеш вино;
„Али жалиш, што ожењен ниси?“
Главу диже Владукић Михајло,
Па велиде Гавран капетану:
„Господине, Гавран капетане! 50
„Ви сви знате, да сам јунак прави,
„Да сам седам чинио мегдана
„Под Бакоњом, на пољу зеленом,
„Седам турских одсијеко глава,
„Санио их к вами у Котаре; 55
„Имам добра вранца на јаслама,
„И оштра је моја ћорда бритка,
„Кршна ми је сестра у одаји,
„С којом дрма бутум Далмација,
„Вридна ми је на оџаку мајка, 60
„Имам доста готових цекина,
„Могу вавик с вами пити вино;
„Ал' ми жао, ото ожењен нисам,
„Ево веће тридесет година,
„Још се никад оженио нисам.“ — 65
Сад велиде Јанковић Стојане:
„Бора теби, Владукић Михајло!
„Ено теби моје сестре Ане." -
Ал' велиде Смиљанић Илија:
„Ако нећеш Ане Јанковића, 70
„Ено теби моје сестре Јеле.“ -
Ал' велиде Петре Мркоњићу:
„Ако нећеш Јеле Смиљанића,
„ Ено теби моје сестре Кате."
Велиде му Миљковић Шимуне: 75
„Ако нећеш Кате Мркоњића,
„Ено теби моје сестре Маре."
Ал' му вели Гавран капетане: -
„Ако нећеш Маре Миљковића,
„Ено теби моје сестре Руже, 80
„С којом дрма бутум Далмација.“
Кад то чуо Владукић Михајло,
Он велиде котарским сердаром,
И зафали њима на дивојкам:
„Вами фала на вашим дивојкам! 85
„Ја сам богу моју веру дао,
„Да се јунак оженити нећуу,
„Док је Злате Соколовић Ибре.
„Веће има три године дана,
„Да ја гонам на Удбину врана, 90
„А до куле Соколовић Ибре.
„У њега је кршна сестра Злата,
„Ја бих с' рада оженити с њоме;
„Ал' немогу липе ни видити,
„Камо л' да бих Злату уфатио. 95
„Ван чујете, котарски сердари!
„Није л' мајка родила јунака,
„Јали сестра брата одхранила
„На чистоме крилу дивојкину,
„Који би ме оженио с Златом? 100
„Ја бих њега добро даровао:
„Дао бих му вранца са јасала,
„И уз вранца оштру бритку ћорду,
„И дао му моју сестру Ружу,
„Којом дрма бутум Далмација.“ 105
Кад то чули котарски сердари,
Сви јунаци ником поникоше,
И гледају у земљу преда се.
Непониче Крчмарићу Лука,
Чашу баци, кон да непи вина, 110
И скочи се, кон да несидјаше,
Па велиде међу Котарани:
„Ево ј' мајка родила јунака,
„Кој' ће саћи до Удбине града,
„И довести с Удбине Златију, 115
„Ал' оставит' на Удбини главу.
„И чујете, котарски сердари!
„Ја вам ево моју вјеру дајем,
„Да Златије ја украсти нећу,
„Ван на образ одвест' Удбињаном.“ 120
То им рече и од њих отидје;
Хитро иде својој кули билој.
Далеко га угледа мајка,
Мало ближе њега сусретала,
Срете њега на авлијских вратих, 125
Па му њег'ва мајка говорила:
„Сине Лука, једини у мајке!
„Куда си ми тако похитио?
„Хоћеш некуд, сине, четовати,
„Ал' ћеш неком' на мегдан ходити?“ 130
Мучи Лука, ричи недивани,
Ван он прође крајем своје мајке,
Наврати се у подрум дорату:
Тимар чини дору коња свога,
Чул свалио, седло навалио,
Оседла га седлом татаријом,
А обузда уздом златалијом,
Покри њега пули-абајијом,
Коју-но су три дивојке везле
У Котару три мисеца дана, 140
На рогљових име записале,
Да је она Крчмарића Луке.
Утеже га седмери колани,
Припиње му двоје узенгије.
Кад је добра коња направио, 145
Иде Лука у своју одају,
Па облачи турско одијело.
Када се је јунак направио,
Од себе је он прикладан био,
А турска му роба пристанула, 150
И припаса оштру бритку ћорду,
За пас меће двије пушке мале,
У облоке меће џевердане,
И он сађе до дорота свога,
И изведе дору у авлију. 155
Таман момак посиде дорина,
Ал' му стара допанула мајка,
Па му стара мајка говорила:
„Синко Лука, једини у мајке!
„Кажи право, куд' ћеш путовати, 160
„Кажи право, тако био здраво.“
Онда Лука мајки говорио:
„Одох, мајко, на Удбину билу
„По Златију Соколовић Ибре,
„С њом ћу женит' Владукић Михајла; 165
„Ал' ћу њега оженити с њоме,
„Али своју изгубити главу.“
Тад је мајка Луки говорила:
„Дите Лука, једини у мајке!
„Ако 'ш своје послушати мајке, 170
„Окани се камене Удбине
„И Златије Соколовић Ибре,
„Јер си, сине, једињак у мајке,
„Па би мого часом погинути.
„Ком' ће остат твоја стара мајка, 175
„Ком' ли твоје велико имање,
„Кад од рода већ немаш никога?“
Онда Лука мајки говорио:
„О старице, мила моја мајко!
„Зарекох се међу Котарани, 180
„Морам поћи, ако нећу доћи.“
Онда му је мајка говорила:
„Ајде, сине, у сто добрих часа,
„Душманин, ти под ногама био,
„Ка твом' дори чавли под плочами! 185
„Сикла теби на мегдану ћорда,
„И добар ти примицао доре!
„Боље ти је главу изгубити,
„Нег' срамотом у Котаре саћи;
„И сад ајде у сто добрих часа!“ 190
То му рече, а Лука потече,
Гони дору преко поља равна,
Билим даном до Вучјак планине,
Тавном ноћу у Вучјак уђе,
Сву ноћ гони коња кроз планину. 195
Таман Лука из горе изађе,
Ето њему зора ошинула,
И бијели данак освануо.
Докле Лука до Грачаца дође,
И жарко му сунце огрануло. 200
И он гони дору пред механу,
Пред механом одсједе дората,
Добру дори јечам натакнуо,
А он оде у механу хладну.
Кад механа пуна је Турака, 205
Међу њима Панџа Грачанине,
И с Турцима хладно пије вино.
К њима уђе Крчмарићу Лука,
И Турцима турски селам даје:
„Саламалећ, ви Грачани Турци!“ 210
Турци њему селам одпримили:
„Алећ мусалам, незнана делијо!“
И Панџа се на ноге скочио,
Код себе му мисто намистио,
Сједе Лука с њима пити вино. 215
Близу му се пенџер догодио,
Све на пенџер у сунце погледа,
Да га неби подне преварило,
Да к Удбини неби закаснио.
Кад му сунце близо подне било, 220
Фати с' Лука руком у џепове,
Па извади до три маџарлије,
Па их баци Панџи Грачанину:
„На де, Панџа, па кусур изплати,
„Што сам јунак потрошио вина.“ 225
Али њему Панџа говорио:
„Небудали, турско момче младо!
„Ко годиц је са мном вино пио,
„Тај кусура никад ниј' платио,
„Нећеш ни ти, виру ти задајем.“ 230
То рекоше, па се растадоше.
Лука свога посиде дората,
Па га гони од Грачаца била,
Гони њега до Удбине града.
Таман Лука до Удбине дође, 235
Учи подне хоџа на џамији.
И дотира дору пред Удбину,
Кад-ли сиде Удбињани Турци,
Пред Удбином хладно пију вино,
К њима Лука дотира дората, 240
И Турцима турски селам даде:
„Саламалећ, Удбињани Турци!“
И они му селам одпримише:
„Алећ мусалам, незнана делијо,
„Одсид' коња, ходи пити вино.“ 245
Ал' им момче Лука говорио:
„Долич сам се вином окитио,
„И немогу више пити вина.“
И крајем њих протира дората,
Утира га граду на капију. 250
Кад је у град коња натирао,
Дофати га ногом и острогом,
Под њим се је добар помамио,
Добар доре на кукове паде,
Све калдрмом зечки поскакује, 255
Из калдрме мермер изваљује,
Око пута прошће обаљује.
Ал' у Луке добра срећа била,
У дућаних нису пасарђани,
Већ Удбинке, лијепе дјевојке, 260
У рукама држе терезије,
Свилу оне мире и продају.
Кроз дућане он протира дору,
Гледају га Туркиње дивојке.
Ајка Злату на пенџер дозива: 265
„О Златијо, драго друго моја!
„Вид' де кршна овога дората,
„И на њему момка бињеџије!
„Од како је Удбина постала,
„Још нам 'ваки није долазио.“ 270
Прогна Лука дору кроз Удбину,
А до куле Соколовић Ибре.
Кад под кулом у авлији билој
Игра коло турских дивојака,
У колу је тридесет Туркиња, 275
Међу њима Златија дивојка,
Сестра Злата Соколовић Ибре.
Кад је виђа Крчмарићу Лука,
Од милиња коња повратио,
Кроз Удбину њега протирао, 280
На рудине дору изтирао,
Докле је се Лука повратио,
А Златија булам говорила:
„Друге моје, тријест дивојака!
„Видјасте-ли овога јунака, 285
„Што бијаше на авлијских вратих,
„И под њиме помамнуа дората?
„Још како је Удбина постала,
„'Ваки на њем није долазио.
„Камо бог да и срећа од бога, 290
„Да нам сад на царски ферман дође
„На нашега личког' Мустајбега,
„Да он мора сваку ноћцу дати
„Том' јунаку по једну дивојку,
„Неби-л' мене једна ноћ запала, 295
„Да му лежем на десницу руку!“
Истом Злата у ричи бијаше,
Лука дору догна у авлију,
И код кола одсиде дората,
Селам назва Туркињам дивојкам. 300
Све су буле селам одпримиле,
А липа му замирила Злата,
И Луки је она говорила:
„Јеси-л', турско момче, буландисо?
„Знаш, дјегод је чудо дивојака 305
„А немаде никог' од Турака,
„Да се селам неназива онде.“
Ал', велиде, Лука говорио:
„Небудали, Златијо дивојко!
„Ваки ј' адет у нашој кајини, — 310
„Је-ли тестир коло поиграти?
Ал' му, вели, Злата говорила:
„Тестир ти је, колико ти драго,
„Па играти, до кога ти драго.“
Он до Злате коло разтргнуо, 315
И окрену коло на около,
Штипа Злату руком за ручицу,
А чепа је ногом на ножицу,
Наслоња јој на рамена главу,
Па је шкакљи брком изпод врата, 320
Још је Лука Злати говорио:
„Да, Златијо, виду од очију!
„Жив ти био, јесам-ли ти мио?
„Жива т' наме, хоћеш поћи за ме?“
Ал' велиде Златија дивојка: 325
„Бора теби, турско момче младо!
„Жив ми био, ти си мени мио,
„Жива м' нане, ја ћу поћи за те,
„Само ми се по истини кажи,
„Одкле јеси и сента којега? 330
„Како-ли се зовеш по племену,
„По племену и турском имену?“
Ал' велиде Крчмарићу Лука:
„О Златијо, срце из нидара!
„Из далека, а из близа нисам. 335
„Ако с' чула за турску крајину,
„У крајини камена Подзвизда,
„Ја сам, Злате, од Подзвизда Асе.
„Морда си чула, дје Турци диване,
„Да сам скоро био у Котару, 340
„У Котару Вуку на мегдану,
„И ја Вуку одсијекох руку,
„Санио је у нашу крајину,
„Преко ње се вина напојио.
„О Златијо, драга душо моја! 345
„Дје ти ј' братац, Соколовић Ибро?“
Ал' му, вели, Злате говорила:
„Срце моје, од Подзвизда Асе!
„Мој брат оде до сента Госпића,
„Неби-л' штогод чете сакупио, 350
„Да он сађе у равне Котаре,
„Неби-л' штогод робља задобио,
„Јал' новаца, јал' билих оваца,
„Јал' котарских липих дивојака.“
Ал' велиде Крчмарићу Лука: 355
„Куку, Злате, велике жалости!
„Дје се јунак ја трефио нисам,
„Ја бих ишо с њиме четовати.“
Њему вели Златија дивојка:
„Ајде, Асе, до Подзвизда свога, 360
„Па ти купи кићене сватове,
„Па ти ајде по мене дивојку.“
Али њојзи говорио Лука:
„О Златијо, виду од очију!
„Ја немогу купити сватова, 365
„Нит водити по те на Удбину,
„Јер је Подзвизд у турској крајини,
„Ја сам јунак под пизмом, Златијо,
„Баш од свијех котарских сердара.
„Да ја почмем купити сватове, 370
„Опазит' ће котарски сердари,
„У планине бусије метнути
„Покрај пута, друма јуначкога,
„Мене, липа, погубити, Злате,
„Тебе одвести у Котар камени; 375
„То је моја и твоја срамота,
„И твог брата, Соколовић Ибре;
„Ван ако ћеш мене послушути,
„Ајде намах, да ми путујемо!“
Онда, вели, Злата говорила: 380
„Причекај ме, од Поздвизда Асе!
„Док изађем из куле камене,
„Ја се идем липше накитити.“
Оде Злата у кулу камену,
Лука вода изпред куле дору. 385
Ал' му Злата затворила врата.
Све он вода, у врата погледа,
И он чека Златију дивојку.
Све од подне до попасна доба,
Није Злате из куле камене. 390
Вавик чека Крчмарићу Лука,
У велике ударио мисли:
„Чудне бене, што сам учинио!
„Дје ја могох одвести Златију,
„Ја през ране и през мртве главе; 395
„Док извадим из куле дивојку,
„Сад бих мого рана ја добити,
„И још часом јунак погинути.“
Истом Лука у мисли бијаше,
Ал' се кули врата отворише, 400
Помоли се Златија дивојка.
А каква је, весела јој мајка!
Срна ока кано у гаврана,
Лишца била кано у лабуда,
Чело јој је сјајно огледало, 405
Обрвице морске пијавице,
Трепавице паунице перје,
Два образа два ђула румена,
Уста су јој кутија шекера,
Били зуби два низа бисера, 410
А сва сјаје од бисера Злата,
Од бисера и драгог' камења.
Кад је виђа Крчмарићу Лука,
Очи му је липа занијела,
Мало није пред коња пануо. 415
Допаде му Златија дивојка,
За ливу га уфатила руку,
Пу му, вели, Злате говорила:
„Бора теби, од Подрвизда Асе!
„Ал' си чудо пио хладног вина, 420
„Ра ти вино памет позанило,
„Али те је глава заболила?
„Ал' јој вели Крчмарићу Лука:
„Нити сам се вином опојио,
„Нит' је мене глава заболила, 425
„Ван липотом ти ме занијела.“
Ал' му вели Златија дивојка:
„Мучи, Асе, немој будалити!
„Кад се ниси бојо на мегдану,
„Што би с' бојо ти липоте моје? 430
Скочи Лука на дората свога,
И попушти стражње узенгије,
Узе Злату за бијелу руку,
Па је баци за дората за се:
Три пута је припасао пасом, 435
Пут четврти од сабље кајасом,
На двоје јој перчин раздвојио,
Па га веже себи око врата.
Још велиде Златија дивојка:
„Ој бора-ти од Подзвизда Асе! 440
„Што ме тако врло тврдиш за се?“
Али, велиде, говорио Лука:
„Мучи, Злате, немој будалити!
„У мене је помаман дорате,
„Путовати морам кроз планину, 445
„Па да звире из горе полети
„Преко пута изпред мог' дората,
„Дорат би се мого поплашити,
„Ти би могла из седла фрцити,
„На путу се од камен убити.“ 450
То јој рече, па потира дору,
Изћера га авлији на врата,
И он пуца из пушака малих,
Грлом виче ко кад јелен риче:
„Чуј почујте, Удбињани Турци! 455
„Одведе вам Крчмарићу Лука
„Сестру Злату Соколовић Ибре,
„И с њом одох управ у Котаре.“
Кад то чули Удбињани Турци,
Све се диже мало и велико, 460
И на голе коње посидоше,
Голотрбе ћорде повадише,
Крчмарића Луку поћераше.
Лука бјежи низ равне рудине,
Мисли мисли, куд би окренуо: 465
Би-л' на Грачац преко Вучјака,
Ал' на Плавно кроз Мрачај планину.
Све мислио, на једну смислио,
И на Мрачај коњем окренуо.
Ћерала га поћера с Удбине; 470
Али није коња у Турчина,
Да достигне Лукина дората.
Ван се једно Влашче догодило
На Удбини, Ускок Радоване,
То је побро Соколовић Ибре. 475
Имо вранца, штета га однила!
Што годиц је Лукин дорат скако
У два скока преко Мутилића,
То све вранац у један скупио.
Кад је био насред Мутилића, 480
Стиже Луку Ускок Радоване,
Па је Ускок Раде говорио:
„Сестро Злате мога побратима!
„Нагни дер се јал' десно, јал' ливо,
„Да одсичем каурину главу. 485
Ал' му, вели, говорила Злата:
„Чујеш, драги Ускок Радоване!
„Немогу ти ни оком макнути,
„А камо-ли куд главу нагнути,
„Свиња ме је привезала за се, 490
„Трипут ме је опасао пасом,
„Пут четврти од сабље кајасом,
„Још је моју косу раздвојио,
„Па је свезо себи око врата;
„Ван прорени вранца крај дората, 495
„С ока удри црна каурина.“
Кад то чуо Ускок Радојица,
Он је вранца ногом дофатио,
Дофати га ногом и острогом,
Крај дората хитро пропануо, 500
Што би с' јунак наџаком хитио.
Кад то виђа Крчмарићу Лука,
Он с ункоша скиде карабина,
Карабину плаху ватру даде.
Пуче пушка, вавик му пуцала! 505
Он нестриља Ускок Радована,
Ван погоди под њиме гаврана,
По колану вранца погодио,
Мртав вранац на земљицу паде,
Вранац паде и притиште Раду, 510
А допаде Крчмарићу Лука,
Па велиде Ускок Радовану:
„Ја ти нећу глави киндисати,
„Ван ћу тебе коњем погазити,
„Мало ћу те жива оставити, 515
„Па ти кажи Удбињаном Турком,
„Да одведе Крчмарићу Лука
„Липу сестру Соколовић Ибре.“ –
И он оде у Мрачај планину,
До горе га дотирали Турци, 520
Тавна ноћца освојила Луку,
Несмидоше с ноћом у планину.
Лука сву ноћ јаше кроз планину;
Док изађе из горе зелене,
А на Плавно на то поље равно, 525
Ето зоре и бијела дана.
А пивница на сред поља равна,
У пивници крчмарица Маре.
Гони Лука коња до пивнице,
Код пивнице одвеза дивојку, 530
И скиде ју са дората свога,
И дорату јечам натакнуо;
А он с Златом иде у пивницу,
Ту је с липом ручак ручевао,
И Лука се вина напојио. 535
Док се Лука понапио вина,
И дорат му јечам позобао.
Он посиде свог коња дората,
Баци Злату за се на дорина,
И опет ју је притврдио за се, 540
Па поћера од пивнице дору,
Па низ Плавно дору поћерао.
Кад прејезди преко поља равна,
И изађе на Котар камени,
Он запуца из пушака малих. 545
Опази га Јанковић Стојане
А из куле Гавран капетана;
Сердаром је Стојан говорио:
„Котарани, драга браћо моја!
„Пламен се је магле помолио 550
„С Плавна равна на котар камени;
„Омаглио само коњаниче,
„Вавик пуца из пушака малих,
„Врло коња расрдио свога,
„Изпод њег' му жива ватра сипа, 555
„Из зуба му сијевају муње,
„На ноздрве модар пламен бије,
„Из ушију тихо витар пуше,
„Би-ли мого Крчмарићу бити?
„Морда су га поћерали Турци, 560
„Па он бјежи бигом без обзира,
„Од стрá пуца из малих пушака.“
Стојан истом у ричи бијаше,
Кад-ли Лука пред кулу допаде
На дорату добру коњу своме, 565
И донесе липу засобицу
Сестру Злату Соколовић Ибре,
И даде је Владукић Михајлу.
И сидоше хладно пити вино.
Мало вриме ал' дуго небило, 570
Погледао Јанковић Стојане
И угледа само коњаника,
У руци му књига у проципу,
Управ иде кули Гаврановој. 575
Па је њима Стојан говорио:
„Чујете-ли, котарски сердари!
„Ето књиге од Удбине биле,
„Сад ће нетко на мегдан ходити.“
Истом Стојан у ричи бијаше, 580
Влашко момче под кулу допаде,
И под кулом одсиде гаврана,
Па улиђе у кулу камену,
У механу, ђе се пије вино.
Бога назва котарским сердаром: 585
„Бог помози, млади Котарани!“
Котарани бога одпримили:
„Бог помого, Влашче момче младо!“
Ал', велиде, Влашче говорило:
„Је-ли с вами глава од Котара, 590
„Али глава Јанковић Стојане?
А Стојан се на ноге устаде,
Па, велиде, Влаху говорио:
„Ја сам главом Јанковић Стојане.“
Влах му даде листак књигу билу, 595
То је њему добродошно вино.
Оде Влашче, посиде гаврана,
И отиште од куле камене.
Стојан штије листак књигу билу,
Што му пише лички Мустај беже, 600
У књиги му липо говорио:
„Да си здраво, Јанковић Стојане!
„Кој' одведе Крчмарићу Лука
„Сестру Злату са Удбине биле,
„Сестру Злату Соколовић Ибре, 605
„Кад у јутро био дан осване,
„Нек излази он на Плавно равно,
„На сред Плавна на мегдан јуначки;
„Позивље га Соколовић Имбро.
„И чујеш-ли, Јанковић Стојане! 610
„Нетреба ти више купит војске,
„Собом узми тријест Котарана,
„Све најбољих котарских јунака;
„Ја ћ' узети тријест Удбињана,
„Па ћемо се онде састанути, 615
„И хладнога вина понапити,
„Докле њих два учине мегдана.“
А кад Стојан књигу проучио,
Пак је чуо Владукић Михајло,
Михајло је онда говорио: 620
„Неће Лука на мегдан ходити,
„Он је мени довео дивојку,
„Ја ћу за њег' на мегдан изаћи.“
Ал' велиде Крчмарићу Лука:
„Док је мени на рамену главе, 625
„Нико за ме нечини мегдана.“
Кад у јутро био дан освану,
Стојан купи тријест Котарана,
Све котарских најбољих јунака,
С њима оде на то поље Плавно. 630
С њима иде Крчмарићу Лука,
И уз Луку Владукић Михајло,
И још воде Златију дивојку.
Прије Турак' на Плавно изашли,
На сред Плавна шатор разапели, 635
Под шатором сјели пити вино.
Најпри сио Јанковић Стојане,
Па до њега Златија дивојка,
До дивојке Владукић Михајло.
Сердари се већ напили вина, 640
Ето бега из Мрачај планине,
И са њиме тријест Удбињана,
С њима момче Соколовић Ибро,
И к шатору коње доћераше,
И сви Турци коње одсидоше, 645
И под шатор Столи улиђоше,
И све сједе Турчин до сердара,
До Стојана лички Мустајбеже.
Неодсједа Соколовић Ибро,
Разиграва коња крај чадора, 650
Ал' му вели Крчмарићу Лука:
„Одсјед' коња, Соколовић Ибро!
„Ајде амо, да пијемо вино;
„Јер тако ми бога јединога,
„Кашње данас један пити неће!“ 655
Ал' му, вели, Ибро говорио:
„С ким се бијем, с оним ја непијем:
„Устај намах, да мегдан чинимо!“
Ал' му, вели, Лука говорио:
„Ти си мене на мегдан зовнуо, 660
„Сада мегдан јуначки одмирај!“
Ал' му, вели, Ибро говорио:
„Како ћемо мегдан учинити?“
Вели, њему Лука бесидио:
„Ти ако ћеш мегдан одмирити 665
„У дуљину шесдесет копаља,
„У ширину дваест и четири;
„Ако-ли ћеш рогаљ кабанице
„Један теби, а други ће мени,
„И на њојзи мегдан учинити.“ 670
Онда Ибро мегдан одмирио
У дуљину шесдесет копаља,
У ширину дваест и четири;
Онда Лука дору посиднуо.
Тад му, вели, Ибро говорио: 675
„Каурине, Крчмарићу Лука!
„Хоћеш бјежат', али ћеш ћерати?“
Њему, вели, Лука говорио:
„О Турчине, Соколовић Ибро!
„Нећу бјежат, нити ћу ћерати, 680
„Ван одбирај, на коју ћеш страну,
„Ноћеш стати ти на врх мегдана,
„Ал' остати баш у дну мегдана?
„Па ћемо се онда затркати,
„Један к другом' коња поћерати, 685
„Ђе с' сретимо мегдан учинити,
„Нека виде Турци и Каури,
„Да на образ мегдан учинисмо,
„И да није кроз превару било.“
Стаде Ибро баш у дну мегдана, 690
Лука оде баш у врх мегдана.
Кад рекоше, онда потекоше,
Сретоше се на сриди мегдана,
Коњи јим се прсим' ударише,
А јунаци с ћордам' преметнуше. 695
Хитрији се Лука догодио,
Прије јунак ћорду ујагмио,
И Ибрину главу одвалио.
Туте Лука однесе мегдана,
И под шатор оде пити вино. 700
Дигоше се Удбињани Турци,
Закопаше Соколовић Ибру,
С Стојаном се понапише вина.
Стојан здраво оде у Котаре,
С њиме момче Крчмарићу Лука. 705
Невесели на Удбини Турци,
Јер им Ибро изгубио главу,
Погуби га Крчмарићу Лука.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
