Кроз мирис липа
Писац: Милош Видаковић


Капљице ситне пролетнице кише
Круне се редом низ јаблане лисне.
Кроз сутон страсно опојно мирише
Ред липа. Каткад запљусне и блисне

Поточна вода. Ноћ се добра своди
Са ведрог неба заносно и свеже.
Сутонска прича умире на води,
На којој звезде и тишина леже.

Ох, у те ноћи чудесне и плаве,
Чим се високо вечерњача роди,
Топла се радост и сећања јаве.
Беља нег’ сенке лабуда на води,

Сећања тиша но шум птичјих крила
Када кроз сутон самотни пролете.
И душа ми се таласа ко̂ свила
И срце ми се радује ко̂ дете.

Читав се живот заборављен жари
И срца, срца разбуђена бију,
И помаља се лик минулих ствари,
Прилазе туге и полети свију

Минулих ноћи и свитања снена.
Осећам мирис младости ми ране,
Пољупце страсне свих вољених жена
И чујем додир плетенице вране.

У моје срце сав се живот слива,
У моју душу вече радост сипа.
— Поточна вода мирује и снива,
Мирише силно ред опраних липа.

Извор

уреди
  • Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 269-270.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милош Видаковић, умро 1915, пре 109 година.