Крмача и курјачица

←Јагње и курјак

Крмача и курјачица Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Лисица, петао, кокоши и пси→

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Крмача, готова опрасити се, лежаше затворена у кошари, кад ето ти однекуда курјачице, која, не могући к њој уљести, почне јој говорити споља, завирујући кроз ограду: „Сестрице, по свој прилици ти се мислиш опрасити; зато сам ти ја на помоћ дошла. Ја ти oд свега срца добро желим, како теби тако и твојим прасићем.”

„Хвала ти лепо”, — одговори крмача — „на твом доброжеланију; али како сам се ја и додад прасила без ничије помоћи, тако ћу и сад и унапредак; и ако ми управ добро желиш, мени и мом породу, како сама сведочиш, а ти одступи и удаљи се oд нас колико даље можеш, зашто наша је нарав така да колико знамо курјаке даље oд нас, толико су нам пријатнији; а како помислимо да су гди близу нас, нешто нам се стужује, пак оштримо зубе “

Наравоученије

Кад је ко познат да је двострук и лукав, не ваља му веровати, ако ће не знам како лепо говорити. О овоме смо на више места напомињали; ништа мање ова је материја толико важна и нужна за человечески род, да се о њој никада одвећ много не може говорити, ибо сваки дан зли и лукави добре и чистосрдечне на сваки начин раде да преваре и за нос да вуку. Да сваки човек за своју корист ради и настоји, ово је природно и нужно; но то исто може бити с правдом и с неправдом. Поштен и правдољубив човек никада са својим знањем не жели за своју корист другога на штету навести, а неправедан у свачему ни за кога и ни за што не мисли него за се и за своју добит; праведно или неправедно, то је њему свеједно. Зато у сваком претпријатију потреба је добро на ум узети: с ким имамо дело, ко је ко, и какав је, и како се је досад с људма владао. Језик је без костију и зглавака, ласно слаже речи какве хоће, и сваки зао може слатко и лепо говорити; зато право га се је чувати, и на нарави и дела свакога сматрати. Бедно је и несрећно оно општество гди се у обичај уводи притворност и лажљивост, и гди не само на реч, него ни на заклетву један другога не смеду се поуздати; а то је права истина: да ко је год кадар своју реч без крајње нужде погазити, онога ни клетви не ваља веровати. Очуждавајмо дакле од себе худе обичаје лицемјерија и притворности! Не дајмо се временим користољубљем заслепљавати! Нећемо довека овде живити. И никада не заборављајмо, не само како христјани него и како чесни људи, оне свете речи: „Буди вами што јест, јест, а што није, није!

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.