Крвни мир/2

II ПОЈАВА

ПОЈАВА II

МИРКО (сам) (излази из Стеванове куће, носећи сјекиру на рамену): Ех, ови баш поранили, па одоше ... А није се још добро ни расвануло... Но нека их ... Они ће у поље, а ја ћу богме у Вележ да насијечем дрва, па да пошље почивам ... Још к’о велим: зовнућу и Јована па да ми учини друштво... Нити он може без мене нит’ ја без њега никуда. Тако смо научили од ђетињства, па тако то и остало. (Сtане пред Раданову кућу и виче) Јоване!
ЈОВАН (из куће): О-ој.
МИРКО: Ану изађи ђер мало.
ЈОВАН: Ето ме ето ...
МИРКО: Ама само брже ...
ЈОВАН (излази): Шта вичеш? Та ево ме.
МИРКО: Ја ево пошо у Вележ, у дрва.
ЈОВАН: Па шта ћеш?
МИРКО: Богме сврн’о сам се да и тебе зовнем, да ми помогнеш ... Ти данас мени, а сјутра ћу ја теби.
ЈОВАН: Па добро.
МИРКО: Ама да понесеш и твoју пушку.
ЈОВАН: А што ће ти пушка?
МИРКО: Па — кад свршимо, да мало гађамо у никшан.
ЈОВАН: Па и то је добро. Понијећу је. (Уђе у кућу.)
МИРКО: Е баш је лијеп дан ... Ама да сам се молио бо'гу десет дана неби га љевшег дао ... Чини ми се, ко да ми све пјева и небо и земља и гора и трава... Е, а ко ће к’о бог!
ЈОВАН (излази с пушком): Ево ме.
МИРКО: Јеси ли је напунио?
ЈОВАН: Нијесам.
МИРКО: Дајдер да видим.
ЈОВАН (пружа му): Ево ...
МИРКО (огледа је): Крста ми, ваља три царева града.
ЈОВАН: Ваља, душе ми, и четири. Пушка је ово море, па да се и пред царем пофалиш ш њоме ... (Опет је вјеша о раме.) А ми се заговорили к’о да не мислимо никуда.
МИРКО: Сведно... Опет ћемо стићи... Није баш тако далеко ...
ЈОВАН: Ама што је раније, то је боље ... Хајдемо.
МИРКО: Хајде. (Оду обојица.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.