Крвни мир/11
II ЧИН
I ПОЈАВА
Збор код цркве. На сриједи игра коло. Око кола на све стране ходају сељаци и сељанке. Неколико пекара, један кујунџија, један механџија вичу — продају робу. Сељаци и сељанке играјући коло пјевају:
Поиграјте, поиграјте бјеле моме
Поиграјте
Хватај'те се, хватајте се бјеле руке
Хватајте се ...
МЕХАНЏИЈА (виче): Ево, ево, мостарско је вино ма баш фино. Ко купи, тај се не љути! Ледено је к’о змија, и дертове разбије — еј!
СТОЈАН (расположен долази са Николом): Ама чини ми се, брате, к’о да сам се наново родио, откако ово дође да се помиримо ... Био ми је додиј’о и живот и све па сам кумио кугу да ме умори.
НИКОЛА: Знам ја, брате, како ти је то. И ја сам био у такијем гранама.
КОЛО (пјева):
Кој’ за коло, кој’ за кола хајд’ у коло,
Кој’ за коло,
Ко не може, ко не може, нек не игра,
Ко не може ...
МЕХАНЏИЈА: Ходите, ходите, окријепите се! Данас је за готово, а сјутра ко год хоће на вересију е-еј!
КУЈУНЏИЈА (једноме сељаку): Ово ти је, брате, чисто злато — управо из Русије ...
СЕЉАК (као у чуду): Зар баш из Русије?
КУЈУНЏИЈА: Јес’, брате, јес’... Имаду ти тамо читава брда злата, па газде граде куће од њега исто ’вако к’о ми од камена.
СЕЉАК: Их, болан, брате, штета што се ти ниси тамо родио. Како си паметан, мог’о си имат’ десет такије’ кућа ... (пролази).
КОЛО (пјева):
А ја могу, а ја могу, фала богу,
А ја могу...
Ко се скоро, ко се скоро оженио,
Ко се скоро...
НИКОЛА: Па шта велиш? Мислиш ли брже сазиват’ сватове. Богме ти је и вријеме.
СТОЈАН: Ама не знам, брате... Ту се пита стрико, па кад он рекне онда ће и бити...
НИКОЛА: Па што му не споменеш?
СТОЈАН: Ама, болан, није то тако лахко споменути... Ево каткада се баш ријешим и пођем да му кажем... Ама чим станем пред њега, одма ме нешто сапне у грлу, па не могу проговорит’ да ми поклониш читав Цариград.
КОЛО (наставља):
Ко се скоро, ко се скоро женио
Ко се скоро
Сваког дора, сваког добора пожел'ио
Сваког добра.
Ја момака, ја момака а он ђевојака
Ја момака ...
(Мало-помало, па се коло распусти, а момци и ђевојке разиђу се по бини.)
МЕХАНЏИЈА: Још мало! Још мало што је остало! Ко се опије, не треба да се побије, ама треба да се разветсели... А ко се развесели, тај ништа не жели! Ходите на вино, јефтино — ој!
ЈЕДНО МОМЧЕ (Једној ђевојци): Дај ми, душе ти, ту јабуку.
ЂЕВОЈКА: А што ће ти?
МОМЧЕ (чешка се): Па ... ето ... само нек’ имам ... Волим кад је из твоје руке ...
ЂЕВОЈКА: А што, болан, из моје руке?
МОМЧЕ (стидљиво): Ама ... ето ... драга си ми ти, па ми и твоја рука и јабука драге ... Јес’ очију ми.
ЂЕВОЈКА: Их, их, како те није стид да вође то говориш! (Оде у крај, а он једнако за њом.)
НИКОЛА (Стојану): Богме, ако се ти станеш стидити од стрике, онда се ни до године нећеш оженити.. .
СТОЈАН: Па шта ћу ја?
НИКОЛА: Ама стисни срце, па му кажи... како ’вако не можеш, а ти се мало напи’, јер се у пићу и са патријаром говори отворена чела.
СТОЈАН: Ама не могу ја пит’.
НИКОЛА: Па онда се и не жени.
КУЈУНЏИЈА (сељацима): Ово су вам прстенови, каквије ни у богу нема ... Градио их је исти мајстор што је сков’о султану круну.
ЈЕДАН СЕЉАК: А зар и султан носи круну? (смијех)
КУЈУНЏИЈА: А што се смијете! Шта ви знате! Ви рало у шаке, па орите и копајте, а ми смо људи за палатике.
ЈЕДАН СЕЉАК: Види се и на теби! ... Мого би бити и консул, а ’вамо си само кујунџија ... (Опет смијех. Мало помало, па се свиј,ет све више и више разилази.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|