Крвави престо/18
| ◄ Појава четврта | Пета појава | Појава шеста ► |
Пета појава
Бранислав, Градислав и Предиња (дођу)
БРАНИСЛАВ:
Значајан мора да ће бити збор,
У свечаној је ризи цео двор. —
Баш ми је мило, што сам дошао
Што Кочопара нисам слушао,
Што велеважног, што собета тог
Учесник и ја бићу народног.
ГРАДИСЛАВ:
Озбиљни, — брате, — мора да су дни
Кад великани позвани су сви:
Вахвда ће опет мач из корица. (за се)
Никад овако сумњива лица.
ПРЕДИЊА:
О, кад би опет пукли громови
И кренули се бурни ветрови
Близанци страшни крвава боја,
Да једном веће и сабља моја
На ужас кивном врагу засевне
И варнице да на њ' сипа гњевне!
БРАНИСЛАВ:
Окај се таке беседе, дете,
ПРЕДИЊА:
Нек мирно брза времена лете.
Нисам ли тво1 син?
ЕРАНИСЛАВ: "
Ти не знаш јоште шта су бојеви.
Паклени када страшни врагови
Окова својих ослободе се
Ужасом кад се селена тресе
Кад им у руци буктиње гору
Што вале суше дубоком мору
Кад неумитну смрт бичем гоне,
Преврћу села и руше тране,
Када све реке крвљу потеку
А у јауку и \[ лелеку
Кад одојчади врисак се губи
А рањен јунак шкргуће зуби,
Кад нема нигде куће, кућишта
Хлађене воде, тиха огшишта,
Пастирске вруле, човечјег гласа^
Нити ПО' сели лавежа паса;
Петлова када не пева грло
Бећ све је мртво, све изумрло,
Само што црне, грабљиве вране .
Нескладно гракћу са суве гране. —
Ја добро иамтим бојеве љуте
Мерио сам им крваве путе:
Језик ми дакле речи не бира:
Да бог да српству дугога мира,
А нашем краљу здравља и среће!
ПРЕДИЊА:
Баш хтедох рећи, докле ћеш веће?
Ал' слава, оче! ... О њој ми збори!
Ох глени лице како ми гори!
Заиста, бабо, срам ме убија,
По образу ми крв крвцу вија,
Ил' шта ће овај мач ми о бедру?
ГРАДИСЛАВ:
И ја ћу рећи једну, ал' једру:
Соколић нек' од сокола учи,
Па док до звезда не може с' крили
Нека у миру у гњезду седи.
ПРЕДИЊА:
У гњезду седи? Срамота, зазор!
Стид бих ме било да сам и жена!
БРАНИСЛАВ:
Стишај се, сине, лако ти може
Душу да спали тај велики жар. —
(дворанима)
Да живи краљ на дику роду свом
А душману на трепет и ужас!
Дуго да живи сретно и славно!
ГРАДИСЛАВ и ПРЕДИЊА:
Да живи Еодин, сретно и славно!
БРАИИСЛАВ (Градиславу)
Ма погле, брате, те угурсузе!
Ниједног гласа из пуста грла,
ГРАДИСЛАВ (Браниславу)
Да могу, брате, улизице те
Својом бих руком редом повеш'о. —
ПРЕДИЊА:
Ко ли је овде краљ и владалац,
Кад ћухите сви к'о заливени,
Кад Србин српског краља поздравља?
(Дворани мрмљају)
БРАНИСЛАВ (Градиславу)
Чујеш ли псине, како ли реже? (глаено)
Ваљда вам није по ћефу било,
У дичном двору српскога краља
Што српско име Српче спомену? ...
ГРАДИСЛАВ (Браниславу)
Ваљда се нећеш с' њима препират?
Та ти подлаци несу достојни,
Ласкавао да те у пету љубе.
БРАНИСЛАВ (својима)
Право си рек'о... Тако ми мача,
У мал' се опет не заборави!
Ал' шта ће ове чанколизе ту?
Глени их само, како нас мере!
ГРАДИСЛАВ (својима)
Боме нас ови попреко гледе.
БРАНИСЛАВ (својима)
Погле их оамо, како шапућу.
ГРАДИСЛАВ (својима)
Чувај се, чувај; ја бих рекао,
Да главе наше овде играју.
БРАНИСЛАВ (исто)
Уходе ли смо?
ПРЕДИЊА (исто)
А ко каже то?
БРАНИСЛАВ (Предињи)
Лагано, сине. (гласно) Уходе ли смо,
Што уходнички мерите нас ту?
ПРЕДИЊА:
Нисте ли чули? — Одговарајте! (дворани мрмљају)
ГРАДИСЛАВ (за се)
Чудо и покор! Ох, луда главо!
Та то је подло ... то је издаја!
Зар није више ни клетва света?
Куд сам се део? То не може бит'!
Моја је зебња неоснована!
Та краљ је човек. ... Баш с' тог' и може:
Баво је анђ'о према човеку (Брариславу)
Глени их само!
БРАНИСЛАВ:
Обеси ли их!
Презрења огањ нек ми их спали!
Већ све је мртво, све изумрло,
Само што црне, грабљиве вране
Нескладно гракћу са суве гране. —
Ја добро памтим бојеве љуте
Мерио сам им крваве путе:
Језик ми дакле речи не бира:
Да бог да српству дугога мира,
А нашем краљу здравља и среће!
ПРЕДИЊА:
Баш хтедох рећи, докле ћеш веће?
Ал' слава, оче!... О њој ми збори!
Ох глени лице како ми гори!
Заиста, бабо, срам ме убија,
По образу ми крв крвцу вија,
Ил' шта ће овај мач ми о бедру?
ГРАДИСЛАВ:
И ја ћу рећи једну, ал’ једру:
Соколић нек' од сокола учи,
Па док до звезда не може с’ крили
Нека у миру у гњезду седи.
ПРЕДИЊА:
У гњезду седи? Срамота, зазор!
Стид бих ме било да сам и жена!
БРАНИСЛАВ:
Стишај се, сине, лако ти може
Душу да спали тај велики жар. —
(дворанима)
Да живи краљ на дику роду свом
А душману на трепет и ужас!
Дуго да живи сретно и славно!
ГРАДИСЛАВ и ПРЕДИЊА:
Да живи Бодин, сретно и славно!
БРАНИСЛАВ (Градиславу)
Ма погле, брате, те угурсузе!
Ниједног гласа из пуста грла.
ГРАДИСЛАВ (Браниславу)
Да могу, брате, улизице те
Својом бих руком редом повеш’о. —
ПРЕДИЊА:
Ко ЛИ је овде краљ и владалац,
Кад ћутите сви к'о заливени,
Кад Србин српског краља поздравља?
(Дворани мрмљају)
БРАНИСЛАВ (Градиславу)
Чујеш ли псине, како 'ли реже? (гласно)
Ваљда вам није по ћефу било,
У дичном двору српскога краља
Што српско име Српче спомену?...
ГРАДИСЛАВ (Браниславу)
Ваљда се нећеш с' њима препират?
Та ти подлаци несу достојни,
Ласкавао да те у пету љубе.
БРАНИСЛАВ (својима)
Право си рек'о ... Тако ми мача,
У мал’ се опет не заборави!
Ал' шта ће ове чанколизе ту?
Глени их само, како нас мере!
ГРАДИСЛАВ (својима)
Боме нас ови попреко гледе.
БРАНИСЛАВ (својима)
Погле их само, како шапућу.
ГРАДИСЛАВ (својима)
Чувај се, чувај; ја бих рекао,
Да главе наше овде играју.
БРАНИСЛАВ (исто)
Уходе ли смо?
ПРЕДИЊА (исто)
А ко каже то?
БРАНИСЛАВ (Предињи)
Лагано, сине. (гласно) Уходе ли смо,
Што уходнички мерите нас ту?
ПРЕДИЊА:
Нисте ли чулн? — Одговарајте!
(дворани мрмљају)
ГРАДИСЛАВ (за се)
Чудо и покор! Ох, луда главо!
Та то је подло ... то је издаја!
Зар није више ни клетва света?
Куд сам се део? То не може бит’!
Моја је зебња неоснована!
Та краљ је човек...Баш с' тог' и може:
Ђаво је анђ'о према човеку (Брариславу)
Глени их само!
БРАНИСЛАВ:
Обеси ли их!
Презрења огањ нек ми их спали!
|