Крвави престо/16

ТРЕЋИ ЧИН

Трећа појава

Трећа појава

Марко (долази) и Пређашњи.

ЈАКИНТА:
Добро ми дош'о! — Здраво, весело!
Честити Марко, добро ми дош'о!
Још никад никог не очекива
Тако немирно и тако жељно
Ко тебе, Марко, верног слугу свог. —
Е да л' ми добра носиш хабера?
МАРКО:
Успех ми није баш понајбољи,
Е позив су ми неки одбили,
Па не хтеше ме ни да слушају,
Нити ће, веле, дотле пред краља
Док изелице и чанколизе
Не прогони из двора грчке све
А Косора сплеткаша пакленог,
Не раскида на коњски репови.
КОСОР (за се)
Да раскида на коњски репови?
Лепу ми срећу желе заиста! — (гласно)
Нека је тако! Нека погинем,
Тек светла наша добра краљица,
Нек' мирно своје снове борави;
Да сто живота с' тебе изгубим,
За мене мала жртва би била!
ЈАКИНТА:
Веран си слуга, — лепа ти хвала! (Марку)
Ал' казуј даље, шта сте свршили?
МАРКО:
Када бих редом све ти казив'о
Само бих теби чинио криво:
Време је живот, то сваки знаде,
Твој слуга неће да ти краде.
Него у кратко све ће ти рећи
И одмах на ствар, краљице, прећи.
ЈАКИНТА:
Молим те, збори — нека је дости —
Немој да свиснем с' радозналости.
МАРКО:
Вече је било, — рођаци твоји
Код Кочопара искупили се
На пријатељски збор и договор,
— Као што мени после рекоше. —
Кад ја унутра, и кад им рекох
Да поклисар сам краља Бодина,
И да сам дош'о, у име краља,
На збор овамо да их позовем:
Прво се с'места Градислав диже
И пред нама дубоко с' поклони, „
Па потом рече јавно на збору
Да му је краљев позив заповест.
И да ће одмах с' нама у Скадар. —
Бранислав, брат му, дични војсковођ,
И син овога млади Предиња,
Одзваше ми се одмах позиву,
Ал' Кочопар и друга браћа му,
Ударише по звечни мачеви
И планув гњевом још невиђеним
Осекоше се на ме махнито
И назваше ме подлом невером
И најамником твога Косора. —
ЈАНКИТА:
То је ужасно! ... Молим те, стани!
МАРКО:
Ја сам их заман уверавао,
Да краљ је њима све опростио,
И искрену да жуди измиру:
Они ме несу хтели слушати,
Већ осуше те грдњом великом
И назваше те љутом аспидом
Што Бодинову чисту трујеш крв
И сплеткама дубоки копаш јаз
Међ краљем и међ рођацима му,
Стубови што су трона његова.
ЈАКИНТА:
Зар и прот' мене?!
КОСОР:
Зар и прот' тебе?!
Јадничко робље сунца се маша!
ЈАКИНТА:
Зар и ирот' мене? (Косору) До сад је само
На тебе хала дизала главу.
Тако је... тако. Зебња је моја
И основана и оправдана!...
На вешалима нека се суше!
Шта велиш?
МАРКО:
Ја се потпуно слажем.
Ја не знам змије, да је захвална,
Па макар да је у недри носиш...
ЈАКИНТА:
Да су ми муње огњане слуге,
У срцу би их с'њима стрељала!
Ал' где су дакле који су дошли?
Ја овде јоште никог не видим!
МАРКО:
Одмах ће доћи ... Мени је чудно,
Што тако дуго изостају. Јест,
Ја мислим, да је ...
ЈАКИНТА (упада му у реч)
Сумњиво.
МАРКО:
Сумњиво? ... Није ... Вукан је с' њима,
А он је веран слуга краљичин.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.