Крвави престо/13

ДРУГИ ЧИН

Шеста појава

Шеста појава

Два најамника, више дворана, први и други стражар (носе у рукама мачеве) и Пређашњи.

ПРВИ СТРАЖАР:
Свегла круно! Бог те благословио!
Моћна његова рука нека уклони од тебе
убилачки мач, а земља-тресан његов гњев,
нека сатре непријатеље твоје, који се на тебе дигоше.
БОДИН:
Милост му веља нек му штити род!
Ал' чим се ови ту окривљују,
Што с' поља таку вику дигосте?
ДРУГИ СТРАЖАР:
Ови су зликовци, краљу, завереници, који су те на престолу хтели убити. Ево им мачева што од њих узесмо. Ал' нека ти све сами кажу. Чуј, па се чуди, чуј, па стрепи!
БОДИН:
Чудит' се могу, стрепит' никада!
Коштуњава да смрт' је преда-мном,
Ни тад ми не би срце дрктало.
ЈАКИНТД:
Јунак си, знам, ал' камен да си тврд
Би опет краљу, прошао те кроз,
Са грдног чуда силан зимогроз
Јер с' таког чуда звезде падају,
А светло сунце бледи на небу.
БОДИН:
Ванредан мора злочин бити то,
Кад моје сунце бледи огњано!
Ал' бисер док с' не претвори у прах:
Не бој ми се, ја не знам што је страх!
(првом НАЈАМНИКУ):
Казуј море, казуј истину!
ПРВИ НАЈАМНИК:
А каква би ми вајда била да лажем, кад ми већ глава таман вреди толико, колико главица купуса. Ја, и овај мој злодруг, кад нам људи од великог уплива рекоше, па нам и доказаше, да ти српском народу ниси пријатељ, да си најваљаније и најзаслужније мужеве отпустио, народне установе и земаљске законе укинуо, да си двор с' грчким изелицама и пропалицама напунио, па сувише српски престо Грцима предао: заверисмо се да те убијемо. Што намеру своју не могосмо извршити, то је да богме по тебе срећа, а по нас несрећа, јер ти ћеш и даље краљевати, а ми ћемо се већ који дан у паклу пржити, ако је истина, што о њем попови приповедају.
БОДИН:
Човек је теби родитељ био?
ПРВИ НАЈАМНИК:
Не знам. Беше, истина, негда једна жена, која ми је много пута рекла, да ми је мати, што ћу, хајде, и сам да верујем ал' за оца свога не јемчим.
БОДИН:
О, бесне звери крвљу дојене,
Подругљиво што овде говориш.
О оцу свом и својој матери;
Како ли можеш на прагу смрти
Да с' тако дрзак, тако безочан?!
ПРВИ НАЈАМНИК:
Бога не варам, врага се не бојим; јер да има бога, би ме одвратио од таквог злочина, а да има ђавола, би ме већ давно однео.
БОДИН (Другом најамнику):
Чуо си ваљда, разбојник овај
Гнуснога кол'ко ј' руга просуо
Пред самом круном и пред властелом.
Да чујем дакле шта ћеш рећи ти?
ДРУГИ НАЈАМНИК:
Ја нисам тако речит, као мој друг,
Ал, кад сам имао толико душевне снаге, да се прот, тебе заверим и да рад извршења своје намере овамо дођем, имам је и сада, а да истину не порекнем.
БОДИН:
И грешна земља и сад стоји још,
И сунце ни сад не помрча још!
ДРУГИ НАЈАМНИК:
Нема сумње, да је велики злочин на краља мача тргнути, ал' ни кеса дуката није незнатна ствар. —
ПРБИ НАЈАМНИК:
Јуда је Христа, кажу, за тридесет сребрењака издао; тебе су дакле, краљу, преценили.
ЈАКИНТА:
О, Боже мој!
КОСОР (Краљу)
Па верујеш ли већ?
МАРКО:
И сувише за краља доказа.
БОДИН:
С' тога сте ваљда тако безочни,
Што знате каква казна вас чека?
Ал', зашто више речи трошити?
Окујте их! А сутра напољу
За репове их коњима вежите,
Растргиите им тело паклено
Нека их орли глађу морени
А црне вране леса стољетних
Нескладним граком кљују лакомо:
За издајнике немам милости!
КОСОР (Најамником):
Не бојте се, то неће тако бит:
Краљица светла, и Марко и ја,
Ублажићемо срчбу краљеву
И слободне ће пустити вас он.
ЈАКИНТА:
О, светли краљу, сад си јаростан,
А јарост није судац праведан.
Ти злосретници оруће су тек
У руци твоје браће маните.
Шта може листак, кад га планинска
Бујица хучна собом понесе?
Шта може зрно жутога праха
Кад га на крили вихар подигне?
Ако ме волиш, као тебе ја,
Молим те лепо, па и преклињем:
Донети немој сада пресуду
Јарости кад су облаци гњевни
Покрили сунце памети твоје.
БОДИН:
Право си рекла! Јакинто, љубо,
Оггрости краљу што огњем плану
И што за часак заборави се,
Ал' то је много, кад ми робови
У очи кажу, да су најмљени
На престолу да убију ме мом. —
КОСОР:
А ко су били ти злосретници,
На такав злочин што вас најмили?
БОДИН:
Да, да! Ко беше тај? (мала почивка) Ко беше тај?
ПРВИ НАЈАМНИК:
Мени је већ и онако крај,
Па нећу више ништ' да говорим.
БОДИН:
Збори, море! Ја хоћу то да знам!
ПГВИ НАЈАМНИК:
Од хладне воде ако буде плам,
Од вране ако соко постане,
На западу нам сунце' устане,
Ил' џелат кад ми главу откине
Све рећи ћу ти онда, Бодине!
БОДИН:
Говори, робе!
ПРВИ НАЈАМНИК:
Зашт да говорим?
БОДИН:
Не дражи више змаја огњеног,
Јер мача, бога, живота ми мог
На славину ћу крв ти ударит'. (за се)
Овог је другог питомији глед,
Па осећаји ваљда нежнији
Још нису у њем' изгинули сви. — (другом)
Говори, реци, ко те навео,
Да убилачки на ме дитнеш мач?
ДРУГИ НАЈАМНИК:
Ево ти краљу писма овога:
То нек ти место мене говори. (даје му писмо)
БОДИН (чита)
„Жалосном стању веће доста је,
На оружје нек народ устаје,
Тробојну нека дигне заставу,
И пође за њом у бој, у славу
Прот угњегача српског народа,
И зулумћарског мрског народа,
Што Грцима је земљу продао,
Народна права мукло издао
Па сад нам огњем и мачем прети
На сабљи да ће све нас разнети,
Што не можемо, и што нећемо
У табане да њега лижемо.
На ноге роде! Устај, буди се!
И славе своје старе сети се!
У име браће своје,
Кочопар".
На ноге! Ха, ха! Срамота! Покор!
И сатана би згрозио се сам
Са нечувеног овог злочина!
Ко сме да збори још о зверови?
Та дивљег звера већ од човека
Не коти бесна кучка паклена!
И ја им још, и ја им веровах!
И ја их још у лице целовах!
Ал' ваљда нисам добро читао,
Ваљада је писму друкчији садржај?! (гледа писмо)
И није блешт, и варљив није сан,
Већ јава је, ужасна јава је!
На ноге! Ха, ха! Добро, на ноге!
Ал' тако с' никад не смирила ми
Благословена сенка очина:
Неверним подлим бунтовницима
Са овог ако простим злочина!
Па нек је тако! ... На ноге дакле!
Овамо, мачу. Овамо, сабљо,
Кроз тол'ко буре и тешке дане
Што сам вас славом носио свуда!
Крен'те се хуком стоглави змаји
Крилате слуге смртног ми зора,
Па отпаднике спржите срамне,
На краља што су устали свога
У дрској руци маче витлајућ'
А ватру нам на престо сипајућ!
Па нек је тако! На ноге дакле!
Цепај се, небо, љуљај се, пакле!
А ти ужасна смрти, ходи,
Ти освету ми и срчбу води!

(Завеса пада)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.