Крвави престо/11
| ◄ Појава трећа | Четврта појава | Појава пета ► |
Четврта појава
КОСОР (дође) и ПРЕЂАШЊИ.
У добри час!... У добри час!... Боже!...
Куда ћеш, Марко? Стани још мало,
Ка верна слуга нашег владара,
Ваља да и ти чујеш заверу,
Која се опет прот њега дигла. —
БОДИН (за се)
Случај је ово, ил' је договор?
Ал' није ово српског краља двор?
Ал', хајде, ништа, слушајмо даље
Те празне речи, те худе траље.
КОСОР:
Зар ниси чуо? Не знаш ли зар још,
Да с' против краља диго Кочопар
И с' њиме сва му браћа рођена,
Од освете крваве вођена?
Па браћа свуда јавно говоре
Да ће да краљу престо оборе,
Што га је силом негда отео
Од Радослава, оца њихова. —
Завери семе не изеде вук,
А српски ј' народ, к'о и други пук,
Лако се диже, лако се буни,
Јер пук је море, тек једно дуни,
Већ се таласа, већ се пенуши
Риче и хуји, кида и руши.
Уз Кочопара, кажу, пук је сав,
А Кочопар је, боме, храбар лав,
А лава није лако сломити:
Јуначки ту се ваља борити!
БОДИН (устане — за себе)
Отворио се црни ваљда ад
Па отрован на земљу пљује гад?!
МАРКО:
Молим те лепо, краљу честити,
Од селе да се не мислиш срцем,
Јер срце је к'о лађа на мору
Што ветрови је гоне крилати,
Е свог крмара нема искусна,
Да поуздано води лаки брод
По сињег мора грдној пучини. —
Док ј' твоје срце такав, краљу, брод
Без свог крмара ума ледена:
Може ти вавек чувен бити род,
Ал' никад ништ' од твога племена.
БОДИН:
Неверство, преврат, мукла издаја,
Највећи, знадем, — злочини су то, —
Ни бог што не сме ником простити.
Немој ми дакле криво мислити,
Да злочин такав не смем казнити
Земаљски закон ако то иште. —
Ал' моја браћа нису кртине
У ноћном мраку подло да рију,
На завери да раде прљавој.
Већ соколи су, храбри Срби су,
Што смело кажу правду у очи
И самом богу, нек'мол' човеку!
МАРКО:
Ја нећу више ништа зборити,
Е свака реч ми овом приликом
Без успеха би, видим, остала
К'о самртника кад бих с' молитвом
С' црна му одра хтео подићи.
КОСОР:
Кад немаш више вере у мени,
У двору твоме ја сам излишан. —
Ал' ја понављам, што сам рекао,
Око те кивно узе на нишан.
Па ако није тако, Бодине,
Ево ти слуге, нека погине.
БОДИИ:
Па ниј ... није ... није никада!
Ил' доказа ми дајте, доказа!
(чује с с' поља побуна)
МАРКО:
Каква је врева? Каква побуна?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.
|