Крвава кошуља
I Сан
Живи зраци сунца прољетњега
Тек бијаху једног јутра
Започели позлаћиват
Врх Ловћена горостасна;
Што се гледа са пуклом пучином
Словенскога према себи мора,
Као двоје заљубљених,
Што с’ не могу сити начудити
Једно другог дивном цару;
И тичице п’јевке по горици
Бисер-росом обасутој
У пјесме се милозвучне
Њежним складом разл’јегати;
И вјетрићи — лаки лахорићи,
Пуни мира, у Бог’а дивоте,
Од убава горског цв’јећа
Титрати се младим лишћем
И травица витим перјем:
Испод бр’јеста стогоднога,
Гордо к небу извитога,
Сједи Милка удовица,
Сјетна као сиња кукавица...
Нит је благо сунце грије,
Ни п’јев тица усладјује.
Ни тих вјетрић разблажује:
Она сједи, горке сузе ваља,
А вија се и превија
Час на десно, час на л’јево,
Као гуја угажена,
Угажена — пригњечена;
Па одједноч прса јој се
Подигоше — ускипјеше,
Вриском врисну а грлом покликну:
˝Аох, Нико! — моја дико
Племенита!
Мој соколе — у невоље
Поуздани!
Оштра сабљо — десна руко
Браћи својој!
Гдје су твоје — зв’језде очи?
Куку очи!
Гдје ли вране — дуге косе?
Косо љута!
Гдје ли витки — стас јуначки?
Ах, до Бога!
Бл’једа, тавна — нагрдјена,
Јој, до в’јека!
Ноћас на сан — гледах тебе,
Страшно Боже!
Љуту рану — насред срца,
Рано љута!
Што но ти је — зададоше
Невјерници!
(Што ни јаде — у дом граде,
Платили их!)
Не јуначком — на мегдану,
Срам да их је!
Но на тврду — божју вјеру
Вјероломци!
Мени кажеш — оштро збориш
Прејадјелој:
˝˝Још мој нико — проз толико
Пусте доби
Ову рану — растровану
Не освети;
Не освети — не посвети
Десну руку !˝˝..,
Па ми треном — из очију,
Очи моје!
Ти тад ману — и нестану,
Кам да ми је!
Ка’ посљедњи — зрачак сунца,
Ками сунце!
Кад у морски — јаз утоне,
Леле Нико!
Тад се тргох — сну из крила,
Бескрилница!
Више мртва — до ли жива,
Боже!... Боже!
Ама стани — подла змијо,
Крвопијо!
Не ћеш дуго — наша куго,
Морити нас!...
Гадна стрви — својом крви
Платићеш ни,
Позлобице — немилице
Крв пролиту;
А на соли — и на хљебу,
Ками! . . . ками !˝...
Јада Милка, в’јеком мисли,
Као громом ударена:
˝Да, — озбиљним гласом грмну
Он баш мора својом руком
Осветити оцу ране,
Или пасти на бојишту;
И ако је млад и нејак,
Као росе кап на листу
И у глави цигло око
Јадној мајци ос’једјелој!:’ . . .
Па се диже и отиде
С раздраженом груди, — која
Ил’ се мора распукнути
Од силнога таласања;
Ил’ одланут стопро себи,
Кад јој жеље узбуркане
Стану, пану, стишају се,
Ка’ ројеви чела утишани. —
II Ризница
Недјеља је светац био,
Светац Богом нам’јењени,
Рад покоја тјелеснога,
Рад узора духовнога:
Пао народ на Цетиње
К манастиру на молитву;
Божју службу остајао,
Па пред цркву на ледину
Изишао,
Посједао...
Но момчади и дјевојкам
Крв не дава мировати,
Нег’ на ноге једни скачу
И у коло хватају се;
Други пале из пушака
Среброковних, убојитих;
Док ти старци и јунаци,
Домаћице и старице,
Кр’јепе силе,
Снаже жиле
Пуним купам ракијице:
Све у здравље, здравље и весеље,
У јуначко и у пријатељско. —
Коло води младјан Вуле,
Црна ока — мушка скока,
Једра плећа — храбра срца;
Коло води, пјесму пјева:
˝Дјаволи се село просједнуло,
Као Содом у смрадежно море!...
У њем ни се разјази гробница
Српској слави, српском величанству,
И угасну најсјајнија зв’језда
Немањића на српскоме небу:
Душан силни, Душан неумрли,
Душан, — који уздиже Србију
До највеће среће и узора,
До највеће славе и сјајности;
Славном храму склопи вјенчанице,
Ком Немања први основ врже;
Скучи Грка, над’рва Угрина,
Царство створи, душмане обори,
И размаче владању границе
Од Црнога до Јадранског мора,
Од Марице до студене Драве;
И заставу орла бијелога
Мал’ не разви на тврдом бедему
Охолога града Цариграда,
Божја казан на ком се разврши
Са гордости и са малоумља:
Умре Душан; — све нам умре с њиме
Српско царство оде у комаде...
Убојством се Вукашин окаља
Младог цара — свога господара,
И сам паде од издај не руке
Злата жељна Арсојевић слуге.
Грк, — заклетни злотворин Србину,
Азијатску упусти аждају
У њедарца — себи до срдашца;
Те, чим њојзи ојачали зуби,
Првог њега ћону и порази,
И на славном његовом огњишту
Сави себи удесно гнијездо. —
Лазар брани и себе и царство
Храбром мишцом зета Обилића,
Старца Југа с девет Југовића:
Ал’ здравица злокобна му бјеше;
Ал’ га изда на Косову Вуче,
На Косову крвавоме пољу,
Гдје распори Милош Амурата,
И гдје Лазу света глава врци. —
Некрст тада поплави нам царство
Ка’ бујица кад корито пр’једје;
Наше земље, једну иза друге,
Под свој јарам спрегну и утегну
Погрди ни вјере споменике;
Опусти ни све народне дике;
Најлакша ни нам’јени мучења,
Оштри колац и танка вјешала;
Српске цуре скврни немилице;
Српској мајци мило чедо турчи,
Вучки јој га са сисе грабећи;
Српским синцим своје апсе пуни,
Под негвама и под веригама
Чаме, вену, сваку муку муче,
Док не скапљу, док се не умету
Још их зове рајом невољницом.
Својим робљем, измећарим дина;
И харачећ’ до душе их гули,
А и без ње оставља их често,
Како му се звјерској вољи свидја. —
Она браћа, они витезови,
Што не хтјели на врат напртити
Таки јарам себи ни својима,
Ускочили у ове клисуре,
Постојбину старијех Балшића
И јуначке куће Црнојеве,
Да с њихових поносних врхова
Погледају — к истоку, к западу,
И к сјеверу до више Дунава,
На гаришта пусте српске славе,
Ка ни мами сузе из очију,
Топле сузе уз топлије чуство:
Те се сјете, што су његда били,
Што имали, што ли изгубили;
Па да бране себе од душмана
Смјелим срцем, оружаном руком,
Док и циглог у животу тече...
И да мотре на пучину дивну
Јадранског’а гласовита мора,
Коју грле земље просв’јећене,
Те да њедра слатком надом кр’јепе,
Е ће његда просвјете пламенак
И медј’ овим кршим просијати,
И народни понос освештати. —
Већ четири превалише в’јека,
Да ми ове бранимо литије
Нашом крвцом и нашим животом
Злотвору се не дајућ’ у руке,
Него грозне градећи му муке:
Било бранећ’ границом крајину,
Ил’ му клету одбијајућ’ силу,
Често пута на нас изводјену,
Кан’ да им је св’јет узимат б’јели;
Било светећ’ крви и увреде,
Нашој браћи, нашим близикама
Учињене, — често нанесене
Ил’ пр’јеваром, ил’ издајством црним!˝
˝˝Сине, сине, ах! издајством
Злобник јаде — нам зададе!˝˝,
— Претрже му пјесму Милка,
Која с попом дотлен била
На Никину тавну гробу,
За душу му помен дајућ’
По хришћанском обичају —
˝˝Сине, сине, — ман’ се кола
И у колу пјесме врле!˝˝...
— За руку га дохвативши,
Опет Милка збиљски рече:
˝˝Сине, сине, — амо ходи,
Куд те стара мајка води!...
Амо, амо, — већ су доба,
Да издајство злотвор плати:
Вапи т’ очев глас из гроба...
Вапим и ја твоја мати;...
А кад вапе родитељи,
Је л’ светијег. ишта, је ли
Добром сину — но тог часа
Похитати, Послушати
Свети позов родитељског гласа?˝˝
Вуле, — кан да с’ у кам створи,
Црне б’јеле не прозбори,
Нег’ оставља лако коло
И за мајком током тече:
Њој проз душу плам веруга,
Њем’ проз прса мраз пробија;
Њој из зјена ватра креше,
Њем у очи слутња кочи:
˝Што је, мајко!... куд за Бога
Водиш тако синка твога?˝...
— Ка’ да трус га од сна прену,
Питат мајку он окрену. —
˝˝Хајд’, куда те води мати...
Не питај ме,... знаћеш, знати!˝˝…
˝Ах, до Бога! јес’ при себи!...
Шта је мајко, — шта је теби?˝...
,, ˝Не питај ме, . . . знаћеш, знати,...
Хајд’, куда те води мати!˝˝...
˝Ваљда мртва глава паде!...
Ко ни грдне зада јаде ?˝...
˝˝Хајде, сине! — све ћеш знати;
Све ће теби открит мати!˝˝...
И већ Милка, уз те споре,
Допанула к тужну дому;
И тек што је праг превргла,
У ризницу одмах тргла,
Машућ’ Вули, да поступи —
Она камо — и он тамо...
Па из свежња њекакова
Кључ малахан одмотала;
На кољена к земљи пала,
И у нуглу у ковчега
Браву мигла — капак дигла,
На тјеме га наслонила,
Те премеће рухо пусто,
Меком свилом, златном срмом
Извезено, Попуњено ....
А, па јадна — право са дна
Већ истегла комад један
Нечесова кобна руха,
И пустила капак с главе,
И једва се исправила,
Трептећ’, као да је тресе
Та грозница трољетница.
Даклен Вуле сав запањен,
Као ступац од мрамора,
Пред њом стоји — и очика,
Какву тајну сазнат мора. —
Ал’ и видјет чеса има,
Кад му оно рухо мати
Сад растресла пред очима...
То кошуља мушка била,
Баш на срцу простр’јељена
Пушчанијем бојним зрном,
И свуд браздам мрке крви
Напојена,
Надојена. —
Вуле пили, зборит не зна,
Као човјек изван себе;
Причат би му мајка хћела,
Ал’ јој пусто срце зебе...
Нег’ најзада — страсти свлада
Па што јаче — зборит заче:
˝Вуле синче — мој јединце!
Чедо младо — моја надо!...
Ах! ово је крвца твога
Родитеља несретнога,
Коју проли злобни душман:
Не — јуначком на мегдану,
Но на соли и на хљебу.
Мирећ’ главе, — с нашима се
Турци њешто пор’јечкају,
Порјечкају, посвадјају:
Те Алија тад на вјери
Из пушке ти оца смјери...
Он је липса’; њега није,
Ама син му Мујо живи
(Горе куче од псетета.)
Он ти таман својом крви
Крв очеву смирит мора...
Ками!... ах!... и ове ноћи
На сан видјех Ника доћи;
На срцу ми ране каже,
Посрдито вичућ’ мени:
— Још освету оне траже!
Баш од твоје, синко, руке,
Не допа’ ми тешке муке!...
Не била ти никад проста
Моја храна, кад б’ изоста’!˝…
Када чуо младјан Вуле
Таку повјест туговиту,
Таку клетву страховиту,
Одважно јој само врну:
˝˝Ех, неба ми, хоћу, мати!˝˝.
Па очеву крв пољуби;
А њег’ мајка у врх чела.
˝˝Хоћу, Богме!˝˝ — опетова,
Крв очеву више пута
Опет слатко поцјелова;
Па се оде опремати,
Жедан боја и мегдана,
Да освети родитеља. —
III Пут
