* * *
Краљ Вукашин ухвати вилу и жени се њоме
Коња кује Вукашине краљу,
Добар му се коњиц ковати не даде,
Краље коњу говорио своме:
„Стани добро, моје мило добро!
Могу ли се поуздат’ у тебе? 5
Да ти кујем ноге све четири,
Да ударим с тобом у језеро,
Да ухитим вилу прибијелу,
Да је вјенчам мени за љубовцу;
Не би ли ми Бог и срећа дала, 10
Да би ми добар вила породила пород!“
Добар коњиц виком одговара:
„Господине, Вукашине краљу!
Поткуј мени ноге све четири,
Немој оштрих завраћати чавал’, 15
Напој то ме вином од Видина,
И ракије са Демир капије,
Назобљи ме мисирском пшеницом."
Кад ли га је разумио краљу,
Он му кује ноге све четири, 20
А бритке њему не завраћа чавле,
Нит’ му дава из Видина вина,
И ракије баш са Демир капије,
Зоб му дава те мисирске пшенице,
Пак је добра краљу коња подсједнуо, 25
С њим удара у студено језеро.
Тако њему Бог и срећа дон’јела,
Краљ је б’јелу ухитио вилу;
Тер јој снима крила и окриља,
Тер је себи вјенча за љубовцу. 30
С њом је л’јепи краљу породио пород,
Л’јепи пород до два свна драга:
Један синак Краљић Андријаша,
Други синак Краљевићу Марко.
|
|
Извор
Валтазар Богишић: Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, књ. 1, Биоград, 1878., стр. 231-232.
