Краљ Вукашин/23

ЧИН ЧЕТВРТИ

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
Горњи. Улазе Лазар, посланик, Богдан и Бојо, и
постављају се на десну страну. Вукашин и кнез ступају један према другоме;

ВУКАШИН:
Добро дош’о, кнеже; сви, господо,
Добро дошли. Хвала часном оцу,
Који нам је сасганак тол’ срећан
Удесио.
ЛАЗАР:
Да, одавно краљу,
Овако се састали нијесмо;
Али томе ти си крив.
ВУКАШИН:
Ја нешто,
А нешто ћеш ваљ’да и сам бити.
ПОСЛАНИК:
Изазив је прошлости сад шкодљив,
И излишан. Приступите одмах
Хитном дјелу братског измирења.
ЛАЗАР:
Али, оче, у прошлости нашој
Толико је страховитих слика,
Да и кад би на њих ти повук’о,
Ка’ завјесу какву, све облаке
Којим с’ ова застиру небеса,
Кроз њих ипак моје би их око
Опажало, и пламтјело гњевом.
ВУКАШИН:
Дође л’ амо порад’ мира, кнеже,
Ил’ отровну да препирку водиш?
ЛАЗАР:
Не чуди се што, кад ступих к теби,
Савладати не могох до краја
Први покрет огорчене душе.
За мир ријеч дадох, за мир дођох,
Па поштено мир ћу и углавит’,
Ако и ти остајеш поштено
Код задате посланику р’јечи.
ВУКАШИН:
С послаником ја похитах мало;
Ну што рекох, више не порекох:
Нек нас д’јели Маћедонска међа;
Ти одонуд кнезуј, ја одовуд
Краљеваћу.
ЛАЗАР:
Ту границу примам,
Признајем ти и краљевски наслов,
Ал’ ти власти краљевске нада мном
Не признајем.
ВУКАШИН:
Како.
ЛАЗАР:
Јасно рекох:
Већ над собом, Вукашине, нећу
Ни сјенчице чијег господарства;
Независан у границам мојим
Бићу као и ти у твојима.
ВУКАШИН:
Онда хоћеш да растргнеш са свим
Српско царство?
ЛАЗАР:
Одавно је оно
Растргнуто; ал’ именом својим
Држаше га још у некој свези
Урош пети;
Тај кад паде и царство се расу.
У њему је мој мач сад нај јачи;
Ну Бога ми, ипак не бих смио,
Да пренесем дрско сам на себе
Немањино двостољетно право.
ГОЈКО:
Дух освете више него мира
Из р’јечи ти дише.
ВУКАШИН:
Немој, кнеже,
Так’ охоло на свој мач да гледаш;
Ни мој није још пребијен, вјеруј;
И ја имам јоште пријатеља.
ГОЈКО:
Од ноћас је Муратов посланик
У табору нашем, и крепкоме
Помоћу нас падишином нуди.
ПОСЛАНИК:
Шта!
ВУКАШИН:
Тако је; и је ли вам воља,
Можете га одмах сами чути.
УГЉЕША:
Немојте нас тјерати на крајност.
ПОСЛАНИК:
Тада, краљу, сав ће крст на тебе.
ЛАЗАР:
Не мислите, да и прије него
Што вам стигне та мослимска помоћ
Ја вас могу коначно сатрти?
КРАЉЕВИЋ:
То остаје да се види. Оче,
Сав договор прекини; међ’ нама
Не даје се, видиш, пријатељство.
ГОЈКО:
Нек оружје р’јеши. Хајд’мо.
ВУКАШИН:
Стан’те
Р’јеч посљедња и одлучна овдје
Иде мени, а никому другом.
ЛАЗАР:
Краљевићу, пријатељством мојим
Не нудим вас, а ни ваше ’холо
Не одбијам, к’о што ти се чини.
Ну ако је пријатељ вам само
Ко се вашој власти покорава,
Тад у мени тог нећете наћи.
БОГДАН:
Независност кнез задоби мачем,
Па сад, кад вам мачем и мир пише,
Зар под ваше бациће је ноге?
Кој’ би од вас на његовом мјесту
Таку лудост, каж’те, учинио?
ПОСЛАНИК:
О тосподо, нек се умјереност
Изједначи са храброшћу вашом,
А врх свега нека мудрост влада.
Турска помоћ доцнија је пропаст
Сваком кој’ је прими. Грк вам примјер.
Ну Вукашин пропадне ли, кнеже,
Иста судба и теби предстоји.
Разужно се дакле умјерите
И на једној и на другој страни.
Славније је себе поб’једити
Него другог.
ВУКАШИН:
И крста ми, оче,
Да над собом н’јесам много властан,
Да се на ствар вашу не обзирем,
Сав би пао твој покушај дични
Испред гњева, што је разбуктио
Кнез у мени, и таст његов, Богдан.
СРЕЋКО:
Стишајте се и свршујте пос’о
Док лупежи турски и угарски
Још времена обојици дају.
Несрећа вам обојици пр’јети,
А једнако поред вас и нама.
ЛАЗАР:
Своје казах, па одговор чекам.
УГЉЕША (Вукашину полако):
Он б’ и тако независан оио
Рекао бих да попустиш за сад.
ПОСЛАНИК:
Још т’ остаје л’јепа краљевина;
Хоћеш л' и ту метнути на коцку?
С њим с’ измири, да би се на чело
Божјој војни поставити мог’о,
Па будућност јамачно је твоја.
ВУКАШИН:
Оче, оче!... Ал’ нек буде тако.
Још ни пред ким, кнеже, не уступих,
А пред тобом да уступим сада
Зависиће од твог одговора.
Остављаш ли Балшу мог на миру?
ЛАЗАР:
Кнез Бојану неће узмутити
Зету твому, док год и мом тасту
Краљ Родопу коњ’ма не попасе.
ВУКАШИН:
Дајеш ли ми одмах твоју помоћ
Да, у мјесто што бих са Муратом
Здружио се, сузбијем га на траг?
ЛАЗАР:
Чим обећаш да ћеш и ти кашње
Равну дат’ ми против Лудовика,
Ако не би овај р’јеч одрж’о
Да ће моје земље оставити.
ВУКАШИН:
Признајеш ли власт врховну мени
У крсташком заједничком рату?
ЛАЗАР:
К’о што ћеш је признат' и ти мени,
Кад пођемо заједно на Угре.
ПОСЛАНИК:
Кунем вам се р'јечју светог оца
Да с Угрима рата неће бити.
(Царица се са Дејаном на дну показује).
ВУКАШИН:
Сагласни смо — Ево руке.
ЛАЗАР (пружа своју):
Буди.
Вјеру примам, а своју ти дајем.
ПОСЛАНИК (ступа на сриједу па подиже
к небу обје руке, и благосиља их):
Нек је слава на небес'ма Богу!
Благословен савез ваш навијек!
СРЕЋКО:
Утонула прошлост у садашњост!
За оне се крвависмо грозно,
Сад међ’ собом сви се загрлимо.
(Грле се најприје кнез и краљ, па сви остали).
ВУКАШИН:
А објема војскама нек јаве
В’јест радосну гласовите трубе.
Кнеже, данас мој си гост. — Ох! жено!
(Царица ступа папријед. И краљ и кнез повлаче се са неким презањем сваки на своју страну. Она гледа сад на једног, сад на другог).
К’о црн облак међу нас ти падаш,
Да нам застреш сјајност овог часа.
БОГДАН:
Ход’мо, сестро, сад је све залуду.
КНЕЗ:
Морало је, царице, бит’ тако.
ЦАРИЦА:
Још заклана подрхтава жртва,
Крв још дими која из ње цури,
А над њоме десница се чиста
Већ љубавно с убилачком стисла!
Анђели се с враговима грле,
А свећеник на загрљај грозни
Зове свети благослов небески!
(Чују се трубе).
Нут’! јазови пакла загрмјеше
Од радости из дубине своје.
А Бог згрожен на пр’јестолу стао,
Па одвраћа своје сјајно лице.
Ох! не шути, праском свих громова
Проговори, вјечни осветниче,
Слети доље и у земну куглу
Ногом удрив, пак’о њом зајази!
ГОЈКО:
Докле ћемо ми слушати овдје
То брбљање изумљене жене?
ВУКАШИН:
На шго сада та безмоћна јарост?
ЦАРИЦА:
Под’јелисте Немањин огргач
К’о хаљину Исусову Жиди;
Ал’ ни један додерат’ га неће.
Стигнуће вас на по нута Турчин,
Здрпаће га са рамена ваших,
Крун’ узеће раздробиће главе,
И голе вам кости расијати
Да се б’јеле по пољани бојној.
Ту молитву ја започех овдје,
А свесрдно наставит’ је идем
У склоњеном каквом самостану,
Док год ми је вишњи не услиши.
(Одлази полако. Иду за њом Богдан и Дејан.)
УГЉЕША:
И тај олуј за свагда је прош'о.
ПОСЛАНИК:
У те жене крепак дух бијаше.
ЛАЗАР:
Дивно крепак! У самостан. иде!
А гдје ћемо ми скончати, краљу?
ВУКАШИН:
На пр'јестолу, Лазо, на пр’јестолу,
Да јој у лаж
Утјерамо худо пророчанство.
ЛАЗАР:
Ох, Бог дао да се тако збуде!
ВУКАШИН:
Још ми једно остаје да свршим:
Доведите турског посланика.
(Одлази Никша).
Пред тобом ћу, кнеже, да г’ отправим.
Сјед’мо. — И ти, оче, ту остани.
Да о чистој мојој искрености
Увјериш се. — Ето доводе га.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.