Краљица Јакинта/70
| ←Шести призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић СЕДМИ ПРИЗОР |
Осми призор→ |
СЕДМИ ПРИЗОР
Бојно поље.
(С једне стране долази Удобић и пратња му са белим перјаницама и беЛОМ заставом, с друге Градина и пратња са плаветним, међу овима је последњим и Немања.)
ГРАДИЊА (пружи руку Удобићу):
Добро дошло, верни савезниче,
Удобићу, име прослављено...
Краљ Радослав, мој дед, сад нас гледи,
И свог старог благосивље друга.
Бранисављев син пружа ти руку:
Буди њему отац и пријатељ.
УДОБИЋ (пружајући му руку):
Хвала, кнеже, на таком поздраву.
Буди светом краљу Радославу,
Буд’ свом деду у животу раван,
Па ће тобом хвалит’ се садашњост,
А будућност наше дне славиће.
НЕМАЊА (приступи смирено):
Је л’ то, отче, она славна глава,
О којој си нама говорио,
Три колена да се изменише,
Па ни једно равне не донесе.
ГРАДИЊА:
То је, сине, наше земље дика,
.Десно крило краља Воислава,
Перјаница краља Радослава,
Поуздање...
УДОБИЋ:
Свог краља Граднње!
ГРАДИЊА:
Ако божја тако буде воља!
НЕМАЊА (приступа Удобићу):
Дај ми славну да т’ пољубим руку
И да гобро угледам то лице,
Које ће ми у животу моме
Бити звезда к слави ме водећа.
(Пољуби га у руку).
ГРАДИЊА (Удобићу):
То је син мој најмлађи, војводо,
Мој Немања љубов материна.
УДОБИЋ:
Нека ти га Бог поживи, кнеже,
И нек буде то некад народу,
Што је данас својој милој мајци.
(К Немањи).
Хвала, сине, на тој пошти лепој,
И нек ти је твои млађи брате.
ГРАДИЊА:
Срећно дакле победисмо Ђорђа!
УДОБИЋ:
У најбоље приспео си време.
На Облицић удараше љуто.
Дан два кашње, град би се предао
И Урош би главу изгубио.
ГРАДИЊА:
Ти си врло мудро учинио,
Што у пољу краља не дочека.
УДОБИЋ:
Јер сам знао, да он на то иде,
Да вас једног за другим потуче;
Па се за то измицах сукобу,
Док ми само то бија могућно.
ГРАДИЊА:
Баш с тога сам и ја ухитрио,
Да се што пре са вама састанем.
(Погледи на етрану).
Ха ево га! (Пође напред пред њега).
УРОШ: (дође са пратњом, сви црвене перјанице имају, пред њима црвен барјак).
ГРАДИЊА (пружи му руку):
Како си, синовче!
Јеси, момче, јунак над јунаци!
Облицић те по свету прогласи.
УРОШ (даје руку Градињи):
Хвала, стриче! (Другу пружи Удобићу).
Хвала, војеводо!
Ова глава ваша је своина,
Ви је данас јуначки отесте
Из чељусти оне неподобе,
Људождера, грозна вукодлака.
Хвала Богу кад је победисмо.
ГРАДИЊА:
Још ће доста крви пролити се,
Док ту љуту змију погазимо.
Седам глава аждаха имаде,
А Јакинта аждаха је права.
УРОШ:
Ах, њу... њу тек да могу добити...
Страшним ћу је мучити мукама,
Да осветим очи Драгилове.
УДОБИЋ (иоправљајући га):ј
Михајлове!
УРОШ (гледи га):
Не, већ Драгилове!
Или ваљда јоште и не знате?
Чујте дакле, ал’ заприте уши,
Да од овог гласа не оглухну...
(У беснилу).
Драгилу је очи изкопала,
И крваве мени их послала!
ГРАДИЊА:
Ох ужаоно, грозно, страховито!
Хеј Драгило, зашт' ме не послуша!
УРОШ (извади лист):
Чујте само како уз то пише:
„Михајлове очи сам ти узела,
„Ал’ ево ти шиљем Драгилове...
„Па овим смо рачун изравнали.
„Немаш пута дизати оружје.“
НЕМАЊА:
Напред, отче, не губи времена!
Још ће стрицу одкинути главу.
ГРАДИЊА:
Хајде дакле да крећемо војску,
И места им угрејат’ не дамо!
(Даје знак).
УРОШ (тргне мач и узме од свог стегоношв црвону заотаву):
Ван, челиче! и да знаш задаћу:
Осветом ћеш од данас звати се!
УДОБИЋ (узме од свог стегоноше белу заставу, и баци калпак на земљу):
Ту изтруни, и нека ми главу
Летњег сунца оштра врти стрела
И дажд своим бије ју струјама,
Док год земља недахне слободна!
ГРАДИЊА {узме плавегну заставу од свог стегоше и вијне је к небу):
Боју носи твога јасног неба,
У твоје ју сад предајем руке:
Нек над моим развије се гробом,
Ако путем понесем је кривим!
НЕМАЊА (пружи руку да прими заставу):
А сада је мени предај, отче!
Да ми буде другарица верна
И у боју, и у светковини.
Твом ће сину под таквом заставом
Име сијнут’ међ’ људски синови-
ГРАДИЊА (даје му):
На, узми је: па сад напред с њоме!
|