Краљица Јакинта/44
| ←Дванајести призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ТРИНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
ТРИНАЈЕСТИ ПРИЗОР
Кнез Зољко (у сјајном оделу уђе).
ЈАКИНТА (осетивши да неко уђе, повуче се натраг као да се скрије, но видећи ко је, изиђе пред њега):
Ти си, Зољко! У истини ти си!
Мора да ми добар глас доносиш,
Кад овамо и тако долазиш?
ЗОЉКО:
Жупанија Рашка удова је!
ЈАКИНТА:
Је л’ светина нашла Доброслава?
ЗОЉКО:
Доброслав је тек сен од човека!
(Напољу се чује радостан клик.)
ЈАКИНТА (прене):
Слушај, као да народ закличе,
Шта то значи ?
ЗОЉКО:
Радуј ое, краљице,
Народ Ђорђа краљем извикује.
ЈАКИНТА:
Ижстина је... све ближе долазе...
Мој син... мој син златну круну доби.
О БодинеI Мош ли то видити!
ЂОРЂЕ (утрчи весео):
Мати, мене краљем извикаше!
Ох да чудне, ох да дивне среће...
Круна моја, Крунослава своја...
(Пред врати весела вика. Ова се отворе, види се народ, заставе, лучеви, вичу.)
Живио краљ Ђорђе! Живио!
ЈАКИНТА (рашири руке и падне у највећој радости сину око врата.)
|