Симо Матавуљ


Краљица


Путници који долазе морем под Шибеник виде с лијеве стране града, под крилом тврдиње, око стотину кућа. То је заграђе Долац. У старо доба ту се склонио збјег од турске силе, пак се, с временом, народ множио, те се градило и приграђивало, докле су се зграде тако збиле да се, у њекијем уличицама, два плећата Долачанина једва могу разминути, а с прозора, који се сучељавају, могли би се сусједи руковати.

Срећом њиховом, Долачани се мало баве у Доцу, него се највише налазе на другој страни затона, гдје су им земље и станови. Они немају педља земље која се обрађује, осим преко мора. Срећа је што су им женске чистунице, иначе не би болијест избивала из те тјескобе.

Милина је јутром погледати кад испод Доца отплови двадесет-тридесет бродића, пунијех чељади. Граја и пјесма оре се по пучини. Веслају са два, четири и шест весала, те бродићи лете, миле, упоредно, у гомили, лак се скупе, па се растркају, као јато птица по ваздуху. Није ријетко да се отисне "регата", - одвоји се њеколико лађа са једнакијем бројем веслара, па настане утакмица. Старијима обично то није по вољи, јер се троши снага узалуд, али се. мало по мало, и они загрију, те соколи сваки своје...

Искрцавши се на супротну обалу, народ се разиђе као мрави по својим стазама. Што им је баштине од старине остало, с ње би се могла хранити једва половина Долачана. Умножио се народ, а не расељава се. Него је вриједна долачка рука, па је раскрчила сваку и најмању шкрапу и у њу усадила лозу или маслину. Осим тога, гаје гору и стоку, колико се може, али главна им је љетина вино и уље. Има десетак кућа долачкијех које могу снијети под кров преко стотину барјела вина и педесет барјела уља, а то износи до хиљаду талијера дохотка. Биће двадесет кућа којима може љетина донијети половину тога, па долазе они који се "јематвом" могу исхранити, а, најпослије, највећи број породица накнађује оскудицу зарадом, људи по надницама, женске ткањем и послугом по граду. Долачани се помажу њешто и рибањем, али врло мало, према ономе што би могли.

Свечаником Долачани саборишу на обали.

Најбогатији међу њима бјеше Јосиф Бујасов, кнез долачки, човјек громорадан и трбушаст, одјевен као и остали тежаци сукненијем беневрецима и гуњем, са црвеном капицом. Бјеше човјек набусит, али не стога што се поносио својим богатством, него што бјеше таке ћуди. Од оца му оста велико имање, које он умножи, врло простијем начином: закупљивао је вино и уље од сиромашнијих својих земљака, па је, заједно са својим, продавао кад цијена скочи. Уосталом, Јосиф се не само одијевао као и други тежаци, него је и радио и хранио се као и они. Био је тврдица, а издашан је био само - савјетима. Ко би желио да чује његово мишљење о њеком послу, тај би чуо много више него што тражаше. Али се није наметао, ни појединима, ни у збору. Долачани га пак дизаху до неба пред извањцима, поносећи се што им је кнез бистар и богат, што може запредати "Латинима" по граду. Јосиф оста удовцем прилично млад, али се не хтједе поново женити од страха да се не намјери на упорну жену, каква му бјеше покојна Марија, с којом имадијаше јединца Ива...

Иво је извијен младић, танка врата "сијеријех очију, ријетке косе, а одјевен свитнијем хаљинама. Да је смио од оца, одавно се он ћаше преобући "на латинску." Слабуњави Иво надгледао је само посленике. На оца се уметнуо у једној ствари - бјеше тврдица. Стари га је презирао. Обично би га звао: "Она моја несрећа!" Највише се Јосиф бојаше да Иво не узме какву размажену цуру, или, што је горе, какву Латинку из града која не би хтјела слушати свекра. Тај страх једнако мораше старога, јер је Иво радо пристајао за сукњама. Стога би Јосиф био задовољан да Иво узме и најсиромашнију цуру из Доца.

Ту је у збору и Гргур Пивић, један од најсиромашнијих Долачана, људина, као да је под Велебитом растао, прилично глупа изгледа, али се држи њекако поносито, тако да, ко га не зна, мјерио би ријечи пред њим. Уз њега је седам његовијех синова, све по избор момци, један љепши он другога, а најљепши најмлађи Марко. (Молим вас запамтите то име: Марко Пивић.)

Ту су и сви остали Долачани, стари и млади, различни обличјем, имањем и памећу, али, опет, сви имају њешто заједничкога, чим се одликују од осталих људи из трију заграђа шибеничких.

Дакле, као што рекосмо, раднијем даном у Доцу је тишина. Али се то накнади свечаником, особито свечера. Тада у Доцу ври! Младићи иду улицама, те се устављају под прозорима да отпјевају по једну сви скупа за љубав једноме другу из гомиле. Тако се сви обреде. Дјевојке којима припијевају стану иза притворенијех капака на прозору и њихови то не бране. Пјевање је складно. Садржина пјесама налик на ту врсту пјесама међу Србима у Угарској. Пошто се младићи раставе, отиде сваки своме злату под прозор, и ту се шапуће по два-три часа. Често, цура изађе пред врата, и то јој њезини не бране, особито ако су врата на улици. Младић у кућу не улази док не испроси. Уосталом, тај обичај влада и по осталијем заграђима. Поред све те слободе, не дешава се срамоте дјевојачкој кући. Напротив, корисно је по обоје младијех да се изближе познају.

Њекад бјеше обичај да долачки младићи прозову краљицом ону дјевојку која је била најљепша. Разумије се да то није ишло лако, да требаше доста времена докле се несугласице изравнају да, бар већина, срећној дјевојци призна то високо одликовање. Али тако не бјеше са Анђом, кћерју Шимете и Антице Пурића. Чим се Анђа задјевојчи, омладина њу једногласно прогласи краљицом.

Ви већ не сумњате да Анђа то бјеше заслужила, а да вас утврдим у томе казаћу вам да Анђа бијаше пука сиромашица, кћи једнога надничара. На част, дакле, нека је тај избор ондашњој омладини долачкој! Али, опет, и омладину имадијаше што занијети, јер било је и биће правијех краљица по свијету, које носе крупне ђердане, којима се клања мало и велико, али одиста мало се која могаше испоредити са њом, јер стаса Анђелинога и бијелог образа, црног ока и жарког погледа, природа не даје издашно ни краљицама по рођењу...

А већ сте запамтили име Марка Пивића, седмог сина Гргура и Јелене Пивића? Заиста да бјеше обичај по љепоти бирати краља, Марка, не би мимоишла та част.

Еле... та већ само се каже!

Маркиша, кад год је могао, пјеваше под краљичинијем прозором, а њој опет милији бјеше његов глас, него ли славујев. Кад би се у друштву испјевао, тада би под прозором с њом шапутао као и други што чине. Често би краљица изашла пред врата, те би се грлили и љубили, као и други - све као и други.

Шимета и Антица, родитељи краљичини, не осврћаху се ни мало на њезино ашиковање. Ето јој, нека бира! Што одабере, биће њезино, само нека се удоми поштенијем начином, а већ суђено јој је да гладује!

Гргур и Јелена (родитељи Маркови) мараху још мање за синовље ашиковање. Они бијаху начисто с њим у томе. Стотину су му пута рекли да ка њима не доводи ни краљице, ни коју мању од краљице, јер хљеба нема. Тако рекоше и осталијем синовима, осим најстаријега.

Мислите ли да је то бунило Марка и краљицу?

Ни мало, бога ми! Они се томе смијаху. Млади, здрави, ненавикли господству, а, сврх свега, заљубљени једно у друго до ушију, па да се боје како ће преживјети. Којешта! Марко ће се најмити у крчке млине, гдје снажан, млад човјек, може зарађивати више него што му треба, па ето хљеба и љубави до смрти.

Него, ни он ни она не помишљају да их усуд може раставити.

Бијаше око Петрова дана. Једне недјеље послије подне, Шимета и Антица Пурићи куњаху за столом. Краљица бијаше отишла ка њеној другарици. Њезина два мала брата играху се с осталом дјецом по обали. Ненадно врата се отворише и ступи у собу кнез Јосип Бујасов.

Да је мати божја, која вишаше врху кревета, сишла из свога оквира, не ћаху се муж и жена већма зачудити, јер кнез није никада никога походио.

Шимета, устајући, забобоњи њешто. Антица са разјапљеним устима гледаше обојицу.

Кнез зловољно погледа по соби, сједе, пљуну преда се, па отрије ногом.

- Уф! врућина, брате! Ако овако потраје, спржиће све! Баш сам прекојуче гледао онај твој млади виноград - нема, брате, ништа, лишће је увело.

Шимета потврди главом.

- А, овај, ако нас и ове године љетина изда, онда смо пропали.

- Зар ти да пропаднеш! - рече најзад лагано Шимета.

- Ја сам... овај... навикао спавати послије ручка, а данас никако не могу... Па онда, и друга је!... Она моја несрећа, мој Иво, ето се наканио да се окући. Хајде, велим, добро! Коју ћеш? "Биће ти, вели, по вољи она, коју сам изабрао!" Па дед' кажи је! Аја! Крио је њеколико дана, али данас каза... Хоће вашу Анђу... Сад разумијете зашто сам дошао?...

Они се згледаше, као да сумњају: да ли је човјек шенуо.

- Ја... овај... немам ништа против тога... Анђа је ваљана, слушаће ме. Шта ви мислите?

Ни Шимета ни Антица не могаху проговорити. Јосиф плану:

- Кога сте се ђавола скаменили? Реците:

"Пристајемо!" Реците: "Не пристајемо!" Или, баш, не говорите сад ништа" нето ми, ти стари, донеси сјутра одговор. збогом!

И Јосиф отиде ни понуђен, акамоли почашћен.

Тога вечера била је брука у кући Пурићевој.

- Кучко, циганко, изроде! - прди мајка краљицу. - Мјесто да љубиш земљу гдје ногама стаје, ти га одбијаш. А ради кога? Ради оног гладног Марка Пивића, који не може ни сам себе хранити. Ама, знаш ли што радиш!? Чим се заносиш, несрећњице? Завртио ти се мозак што те прозваше краљицом, је ли? То ти много ваља! А знаш ли, несрећњице, да онај човјек закуца на која год хоћеш врата у граду, да би му се свуда поклонили! Знаш ли ти то?

- Знам, мајко, али не могу, - одговара плачући краљица.

- Мучи, жено, умукла занавијек! - Лакше бар да не чују сусједи. Ко би ово могао вјеровати? Да је наговарамо да пође за Ива Бујасова, за јединца Јосифова, за човјека који има у својој пивници двије стотине барјела вина и педесет барјела уља! И неће га наша цура зато што није лијеп, што је она краљица, ха-ха-ха!...

- Није стога, ћаћа мој...

- Хоћеш, дијете, или ћу те проклети. Клекнућу на гола кољена пред Госпом, па ћу те клет ако ме не послушаш, - додаје мати.

- Немој, мамо, тако говорити!...

- Ја ћу ти ножем грло пререзати! - прихвати отац. - Видиш, овијем ћу те ножем заклати, као јагње!...

- Камо срећа да 'оћеш одмах, ћаћа!

- Не говори тако, моја голубице, моја јабуко, него послушај своју мајчицу, која би прегорјела, своја ока за тебе!... Видјећеш да се нећеш кајати. Касније ћеш ме благосиљати. Која мајка не жели срећу своме дјетету? Зар ја то тражим из своје користи? Та ја ћу до мало склопити своје очи навијек. Ако ме не послушаш, то ће се догодити прије времена... - Не могу, мајко!...

– Нећеш, кћери, јер нас не љубиш! Дијете, дијете тешки ли је ово час по мене! Мени је педесет година на плећима, иа мојим заднијем плећима, која су се грчила од зоре до мрака свакога дана да вас прехраним. Погледај жуљеве на мојим длановима! Сад бог даде да те, удомим како ни један отац у Доцу не удоми кћер, а ти пљујеш на дар божји, на причесну чашу пљујеш, разумијеш ли?... Има ли у твојој глави мозга колико у кокошињој? Јеси ли ти моја кћи, или је у теби латинска крв, кад се толико заносиш за једнијем дроњавцем? Зар се поштена тежачка дјевојка заноси тако безочно за једнијем човјеком? Ама ти си, дакле шињора?... Машеш главом! Па, покажи да нијеси! Послушај своју памет, а не утробу! Бог је ставио памет врху утробе, јаднице! Послушај бога, та овдје је његова рука! Видиш ли да ти даје начина да помогнеш својима, поштенијем путом? Ево, нас двоје старијех, гронулијех од работе и од година, па, сјутра, кад нас нестане, остаће ти два брата насред пута, ако нас не послушаш...

Тако се низаху, на измјену, пријетње и молбе грдње и тепања, - све што може изаћи из гладне душе кад је загрије помисао на корист. Анђа се доњекле опираше, па најзад рече:

- Може бити да ће се Иво предомислити... та ја никад с њим нијесам разговарала. На то скочи старац као помаман:

- Зар сам ја рувијан, иако сам сиромах! Зар да се моја кћи из шале проси!

- А, море, та би се шала крвљу опрала! Тако их затече поноћи.

Сјутрадан Шимета однесе одговор: "Родитељи су задовољни, цура је задовољна."

Краљица је боловала њеколико дана. Диже је с кревета не толико њега материна, колико милосрђе према својима, - милосрђе које њу наведе да прегори своју љубав, што јој бјеше милија од живота.

Вјеридба се сврши свечано.

Иво је долазио свакога дана ка Пурићима. Долачанке су много торокале о томе. Било их је које су тврдиле да је стара Антица морала омађијати Ива. Дјевојке су завидјеле краљици, а кад се увјерише да није срећна, онда је жаљаху.

А Марко Пивић нити се јадао, нити је пријетио, шта више, он је честитао Иву, а Пурићима је називао бога, као и дотле. Не бјеше испросио краљицу, дакле му се у образ није такло, а, опет, знао је да краљица не превјери од своје воље. Како му је пак у срцу било, то му се на лицу могло читати.

Вјенчање је имало бити на "Свисвете" (1 новембра по новом). Њеколико дана прије тога свечаника, уранише Долачани на обалу да се крену на работу, као обично. Исток бијаше ведар, али све остало небо застрли бјеху облаци. Из оне ведрине духаше вјетрић, те гоњаше облаке ка западу. Море бјеше узбуркано. Долачани, подијељени на гомилице, стојаху око својих бродића, гледајући у небо, шчињајући се да ли да крећу.

Шимета Пурић, краљица и два јој брата, стигоше на обалу пошљедњи, па одмах ускакаше у свој брод. Томе се нико не зачуди, јер стари Пурић никад не чекаше да "пребаци вријеме". Краљица оборенијех очију, зашијава веслом, старији јој брат намјешташе крму, а отац прибија сову на другом боку. Вјереник одријеши им коноп, па отисну брод ногом. Краљица га (погледа. У тај мах, он пољуби врхове од својих прста, пак јој посла пољубац...

- А што њу не пољуби у руку, као што чине Латини? - запита га неки враголан. Диже се смијех међу омладином.

- А, Маркиша? Је ли, да би тако требало? - опет ће онај, обрнув се Марку Пивићу.

Марко се раскорачио, и гледа на далеко, у мутни зреник, преко затона.

- Не запињите за мене, нимало! Ја не забадам носа у туђе послове, - одговори он мрко.

- Хајде да се иде! - заграјише старији, посокољени, гледајући како Шиметин брод одмиче.

Готово сви ускакаше.

Али, у тај мах, ведрина се раскола око сунца, вјетар јаче духну са противне стране, море запљуска обалу, те сви изађоше вичући:

- Оје! оо! натраг! Фортунао! Невера!...

У тињи час диже се хука са свију страна, валови се стадоше пропињати, као бијесни коњи...

- За име Исусово, шта ово би у један трен!... Несрећа грдна!... Утопише се Пурићи!

- Утопише се! Утопише! - чује се кроз вјетар.

Долачани се збише у гомилу. Никоме не оста капи крви у образима гледајући шта бива са несрећном лађом насред затона. Водени брешчић. набуји под њом и одиже је као орахову љуску, валови са свију страна јуришају, те час обрћу њом у ковитлац, час је нагињу, час јој тоне кљун, час крма...

Глас допаде Антици, те истрча из куће, бусајући се у груди и чупајући косу. Поче жена преклињати људе да иду у помоћ. Њеки се стадоше дозивати, али их прекиде дивља вика из стотине грла.

- Утопише се!

Марко Пивић, блијед као мртвац, пропе се наврх прста и избуљи очи па викну: "Није! Ха браћо, за мном! Помоћи ће нам Бог и свети Никола!"

На те ријечи ускочише за њим шест Пивића у велики брод кнеза Јосифа...

Док су они намјештали весла, Марко искочи и потече ка Иву, краљичину вјеренику, па га узе за руку, позивајући га да буде осми веслар...

Опет се разлијегну ужасна вика...

Иво се стаде опирати свом снагом.

Марко му пљуну у образ, па ускочи ка браћи, те се одмах отискоше...

Море бјесни пут њих, али га и они бијесно ломе. Удари слаботиња људска против силе природне, али се бог смилова на људско јунаштво, те Пивићи стигоше на вријеме. Пурићи прихватише коноп, те, након неисказанијех напора, стигоше сви к обали, гдје их дочекаше радосни узвици...

Марко изведе краљицу, па је пред свима пољуби у чело, рекавши:

- Овога пута бог ми те даде - нико ми те већ не оте!...

- Е ово ће се причати! - рекоше готово сви Долачани и Долачанке.

Јунак сиромашак пљуну у образ богатој кукавици и преоте му прстеновану дјевојку!

- Е баш га је она у бога измолила!

- Е баш је он њу на сабљи добио!

- Е баш част и слава Маркиши Пивићу и краљици Пурића!