Краљевић Милован и Чекме Асан ага

Вино пије од Будима краље,
Служи му га сине Миловане.
Кад се краље напојио вина,
Онда вели сину Миловану:
"Пиј ми вина, сине Миловане,
"Пиј ми вина да ми растеш, сине,
"Да би тебе оженио бабо
"Ја Влаињом ја Латинком младом."
Ал’ бесједи Миловане луди:
"Нећу ти се оженити, бабо,
"Ни Влаињом ни Латинком младом,
"До Туркињом из турске Крајине.
"Јесам био скоро до Удбине,
"Виђео сам Чекменову љубу.
"Ако Бог да и суђено буде,
"Оћу с’, бабо, оженити њоме.
"Дај ми, бабо, дора од мегдана,
"И дај мене сабљу димискију,
"Да ја идем у турску Крајину."
Вели њему од Будима краље:
"Прођи ме се, сине Миловане,
"Не машај се присојкиње гује,
"Љута јесте, оће закинути.
"Ако могу тебе прегорети,
"Ја не могу прегорети дора,
"А ни моје сабље димискије.
"Турци ће ми заробити дора,
"А и моју сабљу димискију,
"Ђе сијеку Удбињани Турци
"А на коњу од Будима краља
"И његовом сабљом димискијом,
"С’јеку наске Турци по мегдану."
А да видиш луда Милована,
Он на баба очи наоблачи,
Погледа га мрко попријеко.
Оде му се краље измицати,
Милован се ближе примицати,
Па извади од тавнице кључе,
Па и бабу у криоце баци:
"Не фала ти, да мој мили бабо.
"Док је мени од мегдана вранца,
"И мојега мача зеленога,
"Нећу теби ни искати дора,
"Нити твоје сабље димискије.
"Иди, бабо, доље у тамницу,
"Те ти види робље у тамници,
"Што сам јунак с вранцем задобио."
Узе краље кључе од тамнице,
Па он оде проклетој тамници,
Од тамнице отворио врата.
Стаде писка робља из тамнице.
А кад виђе од Будима краље,
Ђе ј’ тамница робљем окићена,
Он тамници затворио врата,
Пак пошета на танану кулу.
Када дође сину Миловану,
Баци њему од аара кључе,
Узе Мићо од аара кључе.
Пак одшета коњу и аару,
Те отвори аар коњушницу,
И отвори деветора врата,
И десету браву дубровачку,
Па изводи дора дебелога.
Па дорину тимар учинио,
Оседла га седлом сребрнијем,
Па га покри чоом до копита,
А по чоси пули рисовину,
Па претури двије агадаре,
Баци на њ’га суру међедину,
Па потеже четири колана,
Заузда га уздом позлаћеном,
Па одшета на бијелу кулу.
Кад изиде на бијелу кулу,
На се удри дивно одијело:
Најнапријед ковче и чакшире,
На чакшире копче ердерлије,
А из њи су сићани синџири,
Из синџира златне титреике,
Што их каде испод грла носе;
А на плећи зелену доламу,
И на њојзи тридесет путаца,
Свако пуце по од литре злата,
А што му је пуце под гроцем,
Оно тегли до три литре злата,
Па се оно на бурму отвара,
Кад Милован чаше не имаде,
Да он њиме ладно пије вино;
Па с’ утеже мукадем појасом,
И за појас два чифта пушака,
Међу њима ножи и синџири,
Све у сребру и у суву злату;
По долами токе и јелеке,
Златне токе од четири оке,
А на главу калпак и челенке,
Па припаса сабљу димискију.
Па отиде великој одаји,
Од одаје отворио врата,
Свом се бабу смјерно поклонио,
Љуби њега у скут и у руку:
"С Богом остај, да мој мили бабо!"
"Ајде с Богом, луди Миловане!
"Оде д’јете, на авлију сиђе,
На авлији налазио мајку,
Стару мајку и милосну секу,
Мајку љуби у скут и у руку:
"Остај с Богом, моја стара мајко!"
"Ајд’ са здрављем, да мој мио сине!"
Па он оде дебелу дорину,
Приведе га бињакташ-камену,
И на себе крста ударио,
Па посједе дора од мегдана,
Наћера га граду на капију.
На капији сестрица Јелица,
Уватила за дизген дорина,
Те се с братом сеја пољубила.
"Остај с Богом, моја мила сејо!"
"Ајд’ са здрављем, брате Миловане!"
Отлен Мићо окрену дорина,
И отиде у турску Крајину.
Прешао је поља и равнине,
Фатио се брда и планина,
Па он сиде на воду Чатрњу
На Чатрњи тридесет робиња,
Оне б’јеле оно танко платно.
Како дође луди Миловане,
А он њима божју помоћ даје.
Оне њему љепше прифатише.
Па говори луди Миловане:
"Ој Бога ви, тридесет робиња,
"Чије платно, чије л’ су робиње!"
Веле њему тридесет робиња:
"Ој Бога ми, незнана делијо,
"Робиње смо Чекме-Асан-аге,
"Платно јесте љубе Чекменове,
"Еда Бог да те га не издере!"
Онда рече луди Миловане:
"Ој Бога ви, танане робиње,
"Ђе је мене Богом побратиме,
"Побратиме Чекме Асан ага?"
Бесједе му танане робиње:
"Ој Бога ми, незнана делијо,
"Ено Чекме на бијелој кули
"И са шњиме тридест Удбињана,
"Спремили су коње и оружје,
"И они се у чету спремају.
"Ако л’ нама јунак не вјерујеш,
"Сад ће отуд љуба Чекменова,
"И она ће право казивати."
У ријечи коју бесједили,
Ал’ ето ти Чекменове љубе.
Да каква је, шинула је гуја,
Око ње су четири робиње,
Двије држе скуте и рукаве,
Двије пред њом росу одбијају.
Колико је стасна и прикладна,
Толико јој руо одговара,
Све на њојзи свила и кадива.
Кад је виђе д’јете Миловане,
Дора гарну сјајном бакарлијом,
Све му доро на колаче скаче,
А гледа га Чекменова љуба,
Гледала га па је бесједила:
"Боже мили, чуда великога!
"Добра коња, а бољег јунака,
"Благо мајци која га родила,
"И љубовци која њега љуби."
А Милован прићера дорина,
Па он њојзи турски селам даје:
"Селам алећ, моја снао мила!"
"Алећ селам, незнани ђевере!"
Вели њојзи Миловане луди:
"Ђе је мени Богом побратиме,
"Побратиме Чекме Асан ага?"
Она њему тијо бесједила:
"Ој Бога ми, незнани ђевере,
"Ено Чекме на бијелој кули,
"Ладно пије са дружином вино,
"Спремили су коње и оружје,
"Они мисле у чету да иду."
Онда рече луди Миловане:
"Снао моја, Чекменова љубо,
"Примакни се да се дарујемо,
"Јер ће мене опојити побро,
"Нећемо се моћи даривати."
Примаче се љуба Чекменова,
А извади Миловане луди,
Он извади од злата јабуку,
Па јој пружи руку и јабуку.
Пружи руку љуба Чекменова,
Пружи руку да узме јабуку,
Милован јој не даде јабуке,
Већ ј’ увати за бијелу руку,
Па је тури за се на дорина,
Утеже је мукадом појасом,
Три пута је пасом опасао,
А четвртом од сабље кајасом,
Да му булу вијор не укине,
Па побјеже пољем удбињскијем.
Глас допаде на бијелу кулу,
Глас допаде Чекме-Асан-аги.
Турци одма на ноге скочише,
На готове коње појааше,
Поћераше луда Милована.
Силни коњи, а бијесни Турци,
Удбињско ми поље прећераше,
Фатише се брда и планине.
Кад су били насреда планине,
Сви стадоше коњи и јунаци,
А не стаде Чекмен на путаљу.
Турчин силан, а коњ му бијесан,
Све он ћера луда Милована,
Доћера га пољу будимскоме.
Угледа их сестрица Јелица,
Па на граду отвори капију.
Кад улеће луди Миловане,
Те улеће граду у капију,
За њим сеја затворила врата.
Догони се Чекме Асан ага,
Догони се граду на капију,
Па потеже перна буздована,
Те удара на граду капију,
Буздовану пера полећела,
А капија ни абера нема.
Кад то виђе Чекме Асан ага,
Он дозива од Будима краља:
"Чујеш море, од Будима краље,
"У зо час си подранио сина,
"Будима ћу тебе раскопати,
"Тебе, краље, стара објесити,
"Милована луда погубити.
То говори Чекме Асан ага,
А не вели Туре ако Бог да,
Како њему ни помоћи неће.
Докле рече луди Миловане:
"Курво једна, Чекме-Асан-ага,
"Ти не прети краљу ни Будиму,
"Сјаши твога дебела путаља,
"Ја ћу тебе оправити вина,
"Па одиста слободно се напиј.
"Чекај мене до зорице б’јеле,
"Докле сване и огрије сунце,
"Јер сам ти се Богу затекао,
"Да обљубим твоју вјерну љубу,
"Ето мене тебе на мегдана."
То је Чекме једва дочекао,
Те одсједе помамна путаља,
Милован му оправио вина.
Ал’ је Туре од њег’ срдовито,
Не шће њему ни гледати вино,
Веће сву ноћ по пољицу ода,
Сву ноћ ода, а путаља вода,
А Јелица по граду дорина.
А Милован на бијелој кули
Спава јунак с булом на душеку,
Кад се буди, он све булу љуби.
А кад свану и огрија сунце,
Скочи Мићо од земље на ноге,
Умио се, и Богу молио,
И припасо свијетло оружје,
Па он иде од Будима краљу:
"Опрости ме, да мој мили бабо,
"Чини ми се ваља умријети."
"Да си просто, сине Миловане!"
Па отиде право на авлију,
На авлији налазио мајку:
"Опрости ме, моја мила мајко!"
"Да си просто, да мој мио сине!"
Па прискочи дебелу дорину,
Па посједе дора од мегдана,
Л’јевом руком дизген покупио,
А у десној копље коштуница,
Па наћера дора на капију.
На капији сестрица Јелица
Рони сузе низ бијело лице.
Рече њојзи луди Миловане:
"Остај с Богом, и опрости, секо!"
Па ишћера у поље дорина.
Кад га виђе Чекме Асан ага,
Једва Туре дочекало било,
Па посједе бијесна путаља.
Онда рече луди Миловане:
"Курво једна, Чекме-Асан-аго,
"Ти заоди дебела путаља,
"Твој је мегдан, твоје зазивање."
Једва Туре ријеч дочекало,
Те заоди дебела путаља,
А побјеже Мићо на дорину.
За њим Чекме натури путаља,
Бојно копље Чекме положио
Баш путаљу између ушију,
Мића гледа у плећи јуначке.
Но залуду што је положио,
Коњ се доро боју научио,
На далеко копље опазио,
Те он паде на прва кољена,
Преко њега копље полећело.
Јунак бјеше луди Миловане,
Више себе копље уфатио,
Па га преби на двоје на троје.
Кад то виђе Чекме Асан ага,
Плећи даде, а бјежати стаде.
За њим Мићо натури дорина.
Одма доро пристиже путаља,
Бојно копље Мићо положио
Баш дорину између ушију,
Гледа Туре у плећи јуначке.
Ђе гледао, онђе погодио,
Из бојна га седла изгонио,
Прибоде га у зелену траву.
Турчин паде, Милован допаде,
Те Турчину посијече главу,
Па путаља за дорина веже,
А с Турчина ћеисију скида,
На путаља ћеисију веже,
У терћије Чекменову главу,
Па отиде у бијела града.
Како дође у бијела града,
На град тури Чекменову главу,
Па дозива свога мила бабу:
"Чујеш ли ме, да мој мио бабо,
"Не бој ми се Чекме-Асан-аге,
"Чекмен нам је добар пријатељу,
"Тебе, бабо, послао путаља,
"Мене, бабо, поклонио љубу,
"А он чува нашега Будима."
Па отиде на бијелу кулу,
Те опреми бјелогрлу каду,
Па је њојзи тијо бесједио:
"Ајде, кадо, да се прекрстимо."
Одведе је у бијелу цркву,
Крстише је и знаменоваше,
Лијепо јој име нађенуо,
Л’јепо име дилбер Анђелија,
Па је Мићо за се привјенчао,
Те је љуби, кад је њему драго.