Косовски бој
(Одломак из песме)
Санак снила Милица госпоћа,
што је снила, то се пробудила.
Лоша сана да га бог убије,
у суботу у очи недеље!
Ка' се ведро небо проломило, 5
сјајан Месец на град навалио,
сјајно Сунце са запада грануло,
а Даница звезда крвавица,
сви Лактићи по крају побегли!
Онда јутром рано поранила, 10
код Лазара на кулу изашла:
„О, Лазаре, драги господаре,
мож' ли ми се сану досетити,
што сам сана ноћас ја уснила:
Ка' се ведро небо проломило, 15
сјајан Месец на град навалио,
сјајно Сунце с' запада грануло,
а Даница звезда крвавица,
а Лактићи по крају побегли?"
Онда Лазо њојзи проговара: 20
„О, Милице, моја кукавице,
ласно ти се сану досетити!
Што се ведро небо проломило
то се наше царство преузело!
Што је Месец на град навалио, 25
то је Мурат у Косово пао!
А што Сунце на запад грануло,
то је Лазо тебе погинуо!
А Даница звезда крвавица,
то си Миље млада удовица! 30
А Лактићи по крају побегли,
то је наша љута сиротиња!"
У тој речи ситна књига дође,
ситна књига од цара Мурата,
Мурат Лазу, у књизи му пише: 35
„Ајде купи по Србији војску,
с војском 'ајде у поље Косово,
испрати ми кључе од градова,
баш кључеве од седам градова!
Да ми плаћаш терзимата права, 40
терзимата од седам година!”
На то се је Лазо замислио,
па војводе своје покупио,
скупише се у бијелу кулу,
па се јаду јадују војводе! 45
Прочита им царева фермана.
За готовом совром заседнули,
у вр' совре стари Југ Богдане,
а до њега Вуче Бранковићу
и до њега девет Југовића 50
и остале све војводе редом,
у дно совре Милош Обилићу!
Но говори книезе Лазаре:
„О мој дедо, стари Југ Богдане,
можемо л’ се томе домислити? 55
'Оћемо л' се цару ми предати?"
Сви остали на то су пристали,
само није Милош војевода
и тако је књазу говорио:
„О мој дедо, книеже Лазаре, 65
нећемо се ми једанпут предат!
Да пошљемо Ива и Милана,
они знају свакојаки језик,
нека шећу по Косову равном,
нек опробу ту цареву војску, 70
има л’ много војске на Косову?"
Опремише Ива и Милана,
те одоше у Косово равно,
опробаше тамо и овамо,
препознат их нико не могаше! 75
Тешка војска у Косово пала,
коњи виште, а јунаци пиште!
И тада се браћа повратила
и падоше у поље Крушевско.
Угледа их Милош војевода, 80
пред њима је јунак ишетао:
„0 ћусте л' ме до два побратима,
беше л' исто Мурат у Косово?"
„Исто беше и ћадор разап'о".
„Имаше ли војске у Косово?" 85
„Има тешка војска на Косову,
баш колико на горици листа,
коњи виште, а јунаци пиште!
А тужно је очима виђети,
а некмо ли с њима ратовати!” 90
„О бога ви, до два побратима,
то немо'те Лазу казивати,
но га сада за то преварите!
И ако ве он за то запита,
немојте му право казивати, 95
већ овако кнезу ви казујте:
'И што има војске на Косову,
све је старо и још је ћораво,
неће бити Иву и Милану,
а Милошу ни до ручка нема!'” 100
Уљегоше две војводе српске,
уљегоше код кнеза Лазара.
Поскочио кнеже на ногама:
„Е бога ви двије војеводе,
беше л'исто Мурат на Косово?” 105
„Богме беше исто на Косово!”
„Имаше ли војске на Косово?”
„Кад не питаш право ћемо рећи,
и што беше, ништа не ваљаше,
све је старо и још је ћораво, 110
неће бити Иви ни Милану,
а Милошу ни до ручка нема!”
Када зачу Лазо лакрдију
на ноге је Лазо поскочио,
десном руком чашу до’ватио: 115
„Ком' ћу данас чашу наздравити,
а ишала ће му добро бити!
Дај’ наздравим Вуку Бранковићу,
рећ’ ће неко е волим шураке!”
Говорио стари Југ Богдане: 120
„О мој зете, книезе Лазаре,
ти наздрави доље у дно совре,
наздрав, Лазо Милошу војводи!”
А говори Вуче Бранковићу:
„Поздрав Лазо веру и неверу, 125
сутра ће те издат у Косово!”
Подиже се Лазо на ногама:
„Здрав Милошу, веро и неверо!”
То Милошу много зазор дошло:
„Невера ти уз десно колено, 130
ето ти га Вуче Бранковићу!”
Па се Милош љуто наљутио,
а у руке топуз укрутио!
Па до'вати Вука Бранковића,
те га вуче, а топузом туче! 135
Стоји 'ука несрећнога Вука!
Нико не сме Вука одбранити,
док достиже госпоћа Милица!
