Комшије
| Комшије Писац: Илија Вукићевић |
- ПРИПОВЕТКА ИЗ СЕОСКОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ -
- Комшије
Било је поодавно, већ се слабо и памти; многи су већ покојни; — наша је гора била онда ситногорица, зечеви се по њој легли, а сада би и вука скрила. Зло се не памтило!
И онда су људи живели међу собом — као и сада; неје да речем да се много изменило у народу; људи су људи, кад се стигне у године, онако је као и увек.
У нашем селу било је доста људи да их се једва ногло наћи. Читаво су село држали. Кад се на веће састану, старају се и раде као и за своју кућу. А како и не би? Кад је селу добро, и њима је. Тек, били су за све, као за рођено. Имали су понекад нешто и међу собом — као људи — али то се прикривало, народ да се не квари. Учини ли се коме потра, не иде се то кмету и не знам да се виче као на вашару; лепо се намире, ни комшија не зна шта је било.
Тако је било међу добрим људима, а било их је, као свуда, да те стид рећи е сте из једног села. Све би да закину и да се инате, па још да неје те се то крије, бо'ме ништа не би ваљало.
Покојни Митар Трифуновић био је да је ретко наћи као њега. Човек већ заишао у године, коса му се прогушала, ја влас једна плава, ја бела. Неје био нешто зорли пун, а чини ти се оно му се месо окоштуњавело. Ништа њега неје морило. Ни зло му време неје могло ништа, а ни овако друге ствари. — Оно,тако на њему изгледа, а и у њему се кува, као у сваког човека. Тек ако што чује што му не годи, око му севне, као да блесне, па се опет угаси, и као да неје ништа било.
Умрло му најстарије дете, што но кажу, замена у раду, а да човек по њему нешто суди, мислао би и да неје његово. А после му се познало, у лицу дође као да је у оџаку био, а 'вамо се све отимље — да се не види!
Имање је имао колико му је за његове било доста, и нико не памти да је он кога позвао, да му у раду помаже. Човек је био некако засебан у свему. На паметној речи био је први. Ретко да се што за село без њега уради. Оно, и он неје много говорио, ал' кад каже, нико боље. Знали су то људи, па су га и изабрали за кмета.
Кућа иу била негде на брегу. Сад му син нову направио.
Па какав је он био за све, тако његова Мара за кућу. 'Де је Марина рука прешла, нико не би могао замерити. Митар никад неје имао речи за кућу, а камо ли да још и прекори, како у неких и бива.
Имали су и деце, оно, још нејаке, неје било од њих Бог зна какве хасне — тек несу били без наде.
Први му комшија био неки Аврам; народ га прозвао "Кубурић" — као да је бирао. Неје да човек по лицу суди, а очи су га, Бога ми, издавале. Завидљив је и намћор био, да човек главу не окрене на њега. Волео је закинути човеку но ишта под Богом... Па му је, ваљда, туђа мука годила; угојио се као највећи дембел. Знаш, сметен човек на срцу, па му и жеље биле сметене; запело му срце да буде кмет! Срамота људима, кад им се натура, у очи му не могу рећи, те све одгађају за други пут. Бирају кмета како ваља, а да нешто на њега и помисле. Њему криво, Митра не може да види. Оно, на језику и с њиме лепо живи, а да му у срце завире, мрзи га; једом би га напојио.
Имао је у Јелашју њиву до Митрове; та њива и дође Митру главе. Земља једно уз друго, неје јој лако наћи границу —- не може се за длаку одмерити.
Тако Митар поорао њиву своју; човек поштен, образ му не подноси да у туђе дира, а Аврам, тек не зна шта ће, него пред народом, а корсем у шали каже:
— Море, Митре, да ми даш меров жита.
— Да дам, газда-Авраме, а зашто? — вели Митар.
— Не од твога мала — каже Аврам.
— Ја од чијега?
— Од мога.
— Несам ти ја узео, ни дај Боже — каже Митар у чуду.
— Са моје земље — поправи се Аврам.
— Које то?
— У Јелашју.
— Како то, газда-Авраме? — пита Митар, а кида се од муке.
— Заорао си ми читав корак — вели Аврам. У Митра кипи жуч, све га нешто од муке заpтиње. Срамота га, што могу о њему и помислити рђаво. Нема друго,но да оде са људима. Разгледају људи, а оно, ако попустио неје, неје приграбио.
Виде људи да Аврам само заједа.
— Преварио си се, газда-Авраме, — тек ће му неко рећи.
— Ја, преварио, а не бих, да сам и ја кмет — рече он.
Митру криво, а на њему као и да неје чуо. Да се свађа, не иде, тешко му и оћутати, а друго нема шта.
Тако тад; други пут, опет, друго. Тек кад је и народа доста, а Аврам се потужи како му неко изгазио оно што се граничи с Митром.
Људи окрећу главу, виде где Аврам нишани.
Митру криво, не да му човек мира.
— Ваљаде не мислиш на мене? — рече.
— Ја и не велим. Знаш, има људи... онако без рада, те врљају по земљи, па изгазили. Твоје је да припазиш на њих — каже Аврам.
— Знам ја шта ми ваља — каже Митар љутито.
— Ено, он се љути! Ко ти вели да не знаш; не би те ни бирали за кмета, да неси за то. Но тек, велим, да се не заборави.
Митар оде до њиве, разгледа оно место где рече Аврам, а оно као да и мрав неје пузио. Жито право и једро како би се пожелело, само Аврам тек не зна шта ће. Е, баш му и додијало.
Док би око њиве, и којекако — не задире у живац — али Авраму и то мало, поче и за друге послове да га узнемирује.
Једне ноћи диже се ларма, узавре свет по селу, као кад се пчеле роје. Запалило се сено Рајићево, изгорела му два пласта. Нико не може на душу да прими никога, те да посумња.
Искупили се људи у гомилу; разбила их паљевина, па чисто онемели; не памте да је скоро ико горео.
Међу људима и Митар и Аврам.
— Мора да је неко ублизу чмурио — тек у неке рећи ће газда-Милован.
— Биће тако — одобрише неки.
— Хоће, људи, и из ината — тек ће Аврам.
— А с ким је он у свађи? — рече неко.
— Оно,неје... а хоће, тек да човека омету. Ваља ти, Митре, на њих да припазиш — опет се о Митра окачи.
Митру плану крв, и онако му то мило неје, па љутито рече:
— Нећеш ме ти учити!
— Не учим, брате, но тек велим — каже Аврам.
— Ни да ми кажеш! — вели Митар.
— Па зар да горимо?
— А ко је то изгорео? — цикну Митар, а сав се од љутине тресе. — Запалило се човеку сено... Ваљаде сам му ја учинио? Шта је теби изгорело?
Аврам зинуо од чуда. Таквог, као сада, Митра још неко никад видео неје.
— Па, знаш, ја... овај... као... — поче да врдара.
— Чујете, људи, — окрену се Митар народу, — кућа ми се затрла, Бог дао, ако други пут овога на мацке не положим. Док сам у власти, нек ме се окане!
Сви ћуте, тешко да им мило неје, и крадом на Аврама погледају, а он као у земљу да је пропао; стид га, а и прибојава се. Постаја замало, па се извуче и оде.
— Ваљано му рече — рече Милован Митру. Митар, као и увек: прешла га љутина, па ућутао, а био је баш силно љут.
*
Одмакоше дани. Губе се један за другим као капља воде у капљи. Промене бива. Како за кога: некоме осване црн, а некоме благ дан. Сваки има своје послове; ни две јабуке несу једнаке.
У селу по старом: зла мало, а добро се лако заборави.
Газда се Аврам одби од Митра. Неје да су ућутали; али ја, од оне претње не узноси му се више под руку, а и Митар се неје олако заклео — ваља му се и причувати. Па да бар живе као туђинци, не би било чуда, но некако пријатељски, као да их је Рајићева паљевина опријатељила! Аврам се чисто отргао, неје више ни онако самовољан, а знају га људи, па се боје да неје нешто лисичје намислио.
Тако би задуго. Прође и зима, скиде се нека навала с душе, као гуњ с тела. Све као да се пробудило.
Једнога јутра, сред пролећних дана — као и да земља мирише на цвет — окупили се људи око општинске куће; већају како да поправе пут за Јеловац, вода га много искрзала.
Стигли им радови, да лепо кидају од времена, час пре да сврше, на терету им то. Решили да село кулуком поправи, па већ да се разиђу, док ево ти Аврама, неје као обично.
— Помози Бог, браћо! — поздрави људе.
Отпоздравише га.
Аврам скиде капу, погледа у небо, у очима му сузе, па погледа по људима.
— Браћо, ја у вас правицу тражим! — а глас му се пресеца, као да га нешто задављује.
— Шта то, газда-Авраме? — упита га Јоксим. Остали се зачудили и ућутали.
— Браћо, по души радите! Хоће човек да ме упропасти.
— За кога то велиш? — упита Митар.
— Пола ми њиве одузео — каже Аврам.
— Ко то? — упита неко.
— Кмет Митар — рече Аврам.
— Газда-Авраме! — цикну Митар.
Аврам се погнуо, као да је под теретом, а тужно рече:
— Убиј ме, а јес' је!
Људи се згледају.
— Браћо, мени мира нема — каже Митар, а груди му се од муке угибљу. — Учините љубав, хајдемо на њиву: ако буде, радите са мном шта хоћете!
— Хајдемо! — викнуше људи.
Стигоше на њиву. Митров део пооран, и као да је и од Аврама заграбио читав хват. Митра као да нешто стеже у грлу, дође у лицу као она земља. Људи га погледају, чисто не знају и шта да помисле. Аврам по који пут махне рукавом, да обрише очи. Од никога гласа.
— Браћо, — јекну Митар, — нисам то ја.
Људи ћуте, тешко је ма шта и реки.
— Газда-Авраме, деце ти, сумњаш ли на мене? — окрете се Митар Авраму.
— Видим своју муку — вели Аврам.
Митар узе груду са земље, а не зна се шта је црње, ја ли земља, ја ли рука, па једва рече:
— Истурила ме ова земља, ако сам ја!
Од осталих ни речи. Нико, истина, не може да посумња е је Митар, а, опет, виде да је учињено. Волели би да нису ту.
У неке се Митар поврати. Уздиже се као да с часа порасте, стаде пред људе, па баци штап.
— Нека вам је у вољи и да верујете... Што вам кметујем, све је томе узрок. Овоме је то запело, а ја нећу да иза мене остаје траг. Не могу ја више међу вама. Нисам вам више кмет.
— Немо тако, Митре, — викну Милован.
— Знајте што рекох — рече Митар, па се окрете те пође...
— Човече, да извидимо! — рече Јоксим.
— Што год вам је у вољи — каже Митар, а не осврће се.
Они за њим, па сви стигоше у село. Иду као да их је киша тукла, сви зловољни.
Дођоше пред општину.
Митар извади печат иза појаса, па га пружи Миловану:
— Даћеш га оном кога изаберу.
Јоксим отпљуну, па више себи рече;
— Буди ти, Миловане!
— Нека, браћо, хвала вам!
— Ти! Другога нећемо! — викнуше и остали.
— Неје друго, но ти — рече Јоксим.
Милован узе печат, изиђе пред људе и рече:
— Ви ме изабрасте за кмета. Хвала, браћо, на части и љубави. Прво, браћо, да с овима свршимо. Ови ће се људи око оне земље једнако кавџити. Да их намиримо. Како бисте ви хтели?
Сви ћуте.
— Ја овако велим: да један попусти од своје земље корак, а други од своје — да омеђе пртином.
— Тако — рече Јоксим.
— А ви? — окрете се Авраму и Митру.
— Може тако — рече Аврам.
— И мени је право — рече Митар.
Тако и урадише. Авраму доста што Митар неје кмет више — шта је њему за њивом? Има имање највеће у селу. Сада му је Милован на сметњи.
После, веле неки да је Аврам ноћу носио плуг на земљу и сам заоравао уз Митрову њиву, а, вала, тешко да је друго и било.
* * *
Протекла је река од времена. Од старих што су још остали, већ су над гробом; неке само невоља и држи на овоме свету. Живе, да гледе свој род, своје млађе, и мисле на покојне, за њих више и неје овај свет. Одужили су дуг, па им се ваља спремити на далеки пут. Добро ће их благосиљати.
Мара је одавна остала удова. Митар је био једљив човек, неје могао више да дијани поред неких, а највише га мучаше Аврам. Од оно онда више се с њиме неје ни погледао; ономе то пристало, па ако му неје у очи рекао, за леђима га заједао. Готово свиште човек од невоље.
Тешко би Мари, кад оста без њега. Прикупи ону децу око себе, па кад се од посла одмори, седне с децом уз огњиште, помиње им бабу, а суза јој сузу стиже. Жалила га као ваљана друга. Да је нека друга била место ње, тешко да би одржала, ал' она као станац камен; мучила се, да децу подигне — да продуже име покојнога Митра.
Аврам оста у животу, па му мало што човека упропасти, но му се и на жену навезао. Чинио јој кијамет незгода. Зло му је срце било, па му допуштало.
Стиже Марин најстарији син Ранко, па узе да ради на своју руку. У читавоме селу био је један по један. Кад иде, тресу му се образи од једрине; нема у њега као да иде по ножевима — кад спусти ногу, мислиш прикова је. Па му оне мишице, вала, као мало дете. Он да за штогод запне, па да се одмакне — никад. Зна своју снагу и мери добро шта ће. А био је мека срца као девојче, благ као мелем. Ниси га намрштена никад видео, све се смеши.
У свему био ваљан, па и у игри. Кад кажу: "Игра Ранко Марин", свак полети да га види, а њему мило као сваком момку.
У Аврама имађаше ћерка, девојче да те занесе. Не знаш шта је на њој лепше, да л' очи, да л' уста, да л' све друго. И девојке међу собом веле да је Аврамова Јелка најлепша. Оно, и да не кажу — види се. А као да неје Аврамова крв. Мајка јој, веле, била таква, па је, ваљда, на њу. И блага и добра, да је као лек узмеш. Све је краси.
Виђао је њу Ранко често, па му кроз око на срце пала, а и њено је око бистро, та од Ранка ваљастијега у селу и нема. Неје да кажеш да је то ико зиао... ни они сами, највипге ако буде то ^пто су се радо виђали, као сваки млади. Или, још, што су каткад у колу једно до другога играли, и то ретко, од прилике до прилике.
Тако Јелка код своје куће купи иверје са дрвљаника, а Ранко цепа дрва баш уз сами плот, само што их он раставља.
— Ти купиш иверје? — рећи ће Ранко.
— Ја — каже она, а не диже очију.
Па опет сваки свој пооао гледи. Ранко по неки пут изма'не, па кад удари, ори се пуцањ.
Намеотио једну кладу, 'вако велика, па се спрема да је предвоји, да дигне секиру, а Јелка рече:
— Не мо'ш одједном!
— Зар? — учини Ранко, па спусти секиру. Од гвожђа да је, прсла би.
— Могу и ову — каже Ранко, па изабра највећу кладу.
— Дед! — рече она.
Прште клада у две полутине, као да је шибљика.
— Ал' си јак! — похвали га она.
Он зацрвене, а мило му, што га она хвали, па рече:
— Могао бих и већу.
— Е, само кажеш! — рече Јелка.
Ранко поче тражити очима веће дрво, а нема, па му чисто криво.
Јелка напунила већ одавно пуну прегачу иверја, па и што стоји, много је; врати се у кућу.
Ранко оде својој, тресну рукама, па рече Мари:
— Баш волим да цепам дрва.
— Долази ти снага — каже му Мара.
Знао је Ранко како му бабо стајао с Аврамом, па кад год помисли на Јелку, њему се на срце нешто навали, растужи се, дође му и да мрзи што живи. Да је Аврам други човек, могао би му и отићи, па лепо рећи: "Ти и мој бабо имали сте ваше међу вама; — са мном немаш ништа: да прекратимо свађу". Лепо би било и Авраму и њему, та прве су комшије, ал' какав је оно човек, не сме ни помислити, а камо поћи му.
Ни Мара неје задуго знала, зебао је и од ње; једном је нађе пригодну.
Смиривао се дан. Он с Маром и браћом сео под ора' одмарају се од рада, а лепо им годи сумрак, ћуте и мисле — свак за својим мислима.
Док ће Мара рећи:
— Остарела сам, децо. Треба ми одмена. Ово још мало дана што да проживим, да сам бар ратосна.
Они је погледаше, нико се не сећа шта хоће Мара.
— Како, најо? — упита је Боса.
— К'о мислим да тражим снаху — рече Мара.
Ранко намах окрете главу, на њега Мара мисли.
— За бату? — упита и Боса, па погледа на Ранка.
— Па за њега — вели Мара, па се окрете Ранку. — А шта ти велиш, рано?
— Овај... је л' ја? — учини Ранко.
— Ти.
Ранкио ућута, срамота га, што о томе говоре.
— С тобом да се прво договорим... већ је време
и да те жени мајка... Има, знаш, Смиљко добру девојку .. па...
Ранко одби руком и једва рече:
— Немо сад!
Мара погледа на Босу и Јована, махну главом, а они устадоше. Оста са Ранком насамо.
— Не велим ја баш њу... Добра је и Петрова Зорка — каже Мара.
Ранко ћути и шара прстом по трави.
— Па и Аћимова је кћи доба, вредна је, а... све је у ње добро — опет Мара.
Ранко што и пре.
Тако Мара, редом, све девојке изређа, а Ранко ни речи.
— Ја све набројах... више нема у селу — каже Мара најзад.
— Има још — рече Ранко.
— Неје, ваљда, Јелку? — једва Мара прошапута.
Она неје чисто ни казала, а Ранко се издиже и пође наниже. Мучно му да остане поред ње — сазнала му мајка, а зна како је њој то. Мара се чисто престравила, нешто је намах кидиса, па јој спадоше мисли, а упрла очи за Ранком... Ранка нестаде у шљивику, а Мара још гледа за њим.
— Мајо! — викну Јован.
Као да пред њу камен паде, тако се трже од његова гласа, па јој ударише сузе; а из душе јој чисто излазе речи: "Митре, Митре!"...
Отад им се окрете у кући другојаче; nеје да су посрнули у имању, у томе су као и пре, али Мара неје више као пре разговорна, ни онако весела; све као да нешто страхује. Па јој се то и познало, иако је остарела, а то јој чисто удвоји боре. Ослабе, мислиш сваки ће час пасти; па рад тога и остали мало устукоше. Сви знају шта мисли Ранко — у кући је, не би се могло ни скрити, па им, што дан даље, изгледа све црwи. Сви мисле неће добро бити.
Тако задуго, кроз цело лето. Стиже и Илијин дан. Напољу опекла звезда, да је горе но у казану, мртвило на сокаку, нигде живе душе да се јави. Све тражи хладовину. Нешто се по води ухватило, као да је неко пепео по њој просуо, а млака, као да је варена.
Мара села са својима у вајат, а закрили прозоре, па она хладовина пирка, чисто снажи. Ја л' од оне врућине на пољу, ја л' што је њима унутра угодно — нико не говори. Свуда тишина, као да је глуво доба.
Тек у неке рече Мара:
— Има л' воде у валову?
— Има — рече Јован.
— Иди промени, Јоле, да не скапље живина. Па опет сви ућутали. Мара се загледала све на Једно место, а по очима, види се, гледа шта је некад било, па се трже, уздахну и више прошапута, но што рече:
— У идућу недељу биће осам година, како Митар умре.
Сви је погледаше.
— А чини ми се к'о јуче... Да је нешто он жив... какав је био... не би као сад — а суза јој се скотрља.
— Немо, најо, тако — рече Боса, а и њој већ играју усне за плач.
— Е, ћерко!... Шта ће се друго, толико је човеку што га и помињу, а вредан је био тога — каже Мара.
Свима покојни бабо на очима, колико га памте. Мара као да опет нешто премишља.
— Синко, — окрете се Ранку, — од оно онда ми не помињасмо за Јелку... неје ми било могуће о том говорити... а ја, знаш, мајка сам ти, добра ти желим — ма'ни се ње. Онај је Аврам хтео да учини с нама што не би нико... неће је хтети теби дати, па... знаш, и да да... нећете бити срећни. Наљутићеш се некад, па јој рећи: "Твој отац дође моме главе", а ту се кућа не кући. ... Не велим ја баш да ће то бити. Човек си, може-бити лако је тако рећи, кад се има рећи... Да је и Митар жив, не би ти друкчије рек'о, знаш да је у болести увек с муком о Авраму говорио, а да му с његовом ћерком дођеш на гроб — као и да неси дошао. Неће му она хтети никад од срца запалити свећу. Јес', не изгледа таква, ама крв је крв, па да се с њом кавџим.. А мож' и да не буде то... Промисли све лепо, синко!
Ранко оборио главу, свака га реч дира у живац, а осећа да свака реч има места. Па да некад зажали да неје имао кога да му то каже, грешио би. Свему би био сам крив.
— И нећу је — једва што рече.
— Немо ни тако да са срцем раскидаш... лепо смисли, види преко људи како и Аврам мисли; па ако се он и мало натеже... одбиј се ти. Знам ја да он неће хтет', а, опет, мож' да се и он променио... Гледај ти — за себе радиш.
— Тако ћу — вели Ранко.
— Знаш,што смо ми имали с Аврамом,наше је... ви, деца, као комшије, не треба тако, биће у њега ког доброг, моћи ћете лепо живети. Па да се и ородите. Тек се за вас бојим. Митар ми је на души, знаш како је с њим било.
— Хоћу све тако, најо, — опет Раико.
— Немам, децо, да вам друго речем, но будите као што вам бабо био!
Сви ћуте. Свака им се реч Марина у срце реже, а она као божји светац.
* * *
Ту ускоро Аврама изабраше за кмета; обвезао многе дугом, па не имадоше људи куд. Стиже једва и њему једном, а давно то и жели. Па кад доби, као да се зграну; ретко кога да остави на миру. Жале се људи међу собом на његов рад, а не могу му друго, но да трпе.
Ранко се ослони на оно што му Мара рече: да неком помене, да поради, ил' види код Аврама, па нађе неког злосрећног Мелентију.
Неје да се човек руга, а мало је био већи од детета, па га народ и прозвао "биџа", а сметењак да се човек и чуди и крсти како је кратке памети. На брчишту му било као на длану, а и коса му она као да је неко насадио. Очи му биле да те не погледа: где их крене, пресуши. Кажу људи опила га мајка, над је био мали, те се пресекао. Имало је људи у селу да му рахат метну руку на главу, па као са штапом. И ваљда од тога свога рада и био је, шта бабе кажу, баксуз.
Сави се он око Ранка, а овај, у својој невољи, и не превиде добро, но му рече за Јелку, и како му мајка казала, и како треба; све му рече, као човеку, што ће Авраму поменути. Обећа му Мелентија да ће он, вели, да се прихвати тога, а зна, вели, нешто, мораће Аврам пристати. Ранко му све поверовао, а он сплетен, па све замрси.
Не би отада ни недеља, а дође биров Ранковој кући и каза како Ранка зове кмет.
"Стиже", помисли Ранко, па се узнемири, као никад дотле. Док не пође Авраму, нигде мира да нађе. Устумарао се, као да по ексерима гази. Једва стиже да пође општинској кући.
Код општине доста народа. Ту Аврам и његови што с њима раде, а ту и 'нако другог света.
Ранко стиже до њих.
— Помоз' Бог! — поздрави.
Од њих неки поздравише, с некима се и рукова, а Аврам се натмурио и ћути.
Виде одмах Ранко да у Аврама неје лице за добро.
— Рече биров звао си ме — каже Ранко.
— Јес' — каже Аврам некако опоро.
— Ја дођох — каже Ранко.
— Имам ја, ваљда, очи — рече Аврам љутито.
Сви заћутали. Ранко чека шта ће бити, а, нестрпљив, све одмиче ногом и укршта прсте од руку.
— По вашем, браћо, — окрете се Аврам људима, — да ли се казни ко краде?
Сви га погледаше.
— Казни — рече неко из гомиле.
— А ко пали? — пита Аврам.
— А што то, Авраме? — упита га Мојсило Прокић.
— Казни ли се? — опет Аврам.
— Казни, те како! — рече Мојсило.
— Ви оте, браћо, осудили — рече Аврам. — Овај хоће да пали — рече и показа на Ранка.
Ранку као да неко онај час исиса сву крв, оста блед као крпа.
— Шта то рече? — једва што каза.
— Хоћеш да палиш куће другима —- виче Аврам, а очима сече. Оно му лице ројаво, па му онако очи уз њега пристале, као да се у ђавола претворио.
— Чију кућу?
— Моју!
— Бог стобом, кмете!... Ко то рече? — вели Ранко.
— Не може то тако!... Људи послао овај онога Мелентију мени, вели хоће гоља моју Јелку. Дође ми да ону наказу згазим. Копечи се као петлић, вели: те не знам воле се они...те не знам не може једно без другог. Вели за овог: вреди више од мога имања, и, рече, ако му не дам, да ће отет', па, вели, и кућу запалит'. Нема то тако у мене... нећу ја хајдука да трпим. Нећу ја да кажу људи: "Тешко селу са оваквим кметом!" Не може, брајко, то тако — јок, вала! Дед, Гајо, покажи му како се куће пале!
Гаја се пандур издвоји од осталих и пође Ранку.
— Шта хоћеш ти то, кмете? — викну Ранко и задрхта као шибљика.
— Полож' га, Гајо! — каже Аврам пандуру.
— Кмете! — јекну Ранко, а глас му од страха као да отупе...
— Онај је, ваљаде, то налагао; неје такав Ранко — умеша се од људи први Јован Кундак.
— Немо, Авраме, — салетеше и остали.
— Ман'те се, људи... на мене ће грех. Знам ја, крив је као нико... Рече Мелентија он га послао — брани се Аврам од људи.
— Знаш, Авраме, оног... — тек ће Јоксим.
— Аја, нема друго! Дед, Гајо!
Гаја ухвати Ранка, да га положи, а он као и да не зна шта је с њим. Поводи се као мало дете; само дрхти и једва, но некако страшно, шапуће: "Несам, кмете!"... "Немб, кмете!"
Зликовца би пре умолио.
Људи утекоше: јад им гледати како Гаја удара, а Ранко само јекне: "Несам, кмете; немо, кмете!" — Тако донекле, па то преста; после као да про камену бију.... , ,
Преста Гаја, а Ранко још лежи; мораде га дићи. У лицу дошао смутан као бунован човек, по очима му се ухватило нешто пепељасто... Страх га погледати.
Људи га упутише кући, а он онако као сметен пош'о; пође Милета Милованов, да га допрати докуће.
— Сети л' се Бога, Авраме, кад уради? — већ не мога Мојсило да отрпи. Свима је тако, а он још и као најслободнији.
— И ви га осудисте — каже Аврам.
— Где ми, јадан не био!... Шта ти момак би крив? — рече Јова.
— Онакве ћу ја тако! — вели Аврам.
Остале као да је неко утукао. Хоће народ од насилника да пропишти; да се успротиве, у рукама, Су му — може им куће с главе продати.
— Где ће ти душа? — каже му Мојсило.
— Где и твоја — рече Аврам, па оде.
— Бесна човека! — рече Милета.
— Неје оно човек... тек што има лик човечји, а гори је од вука! — рече ча-Маринко.
— Још ће и горе радити! А нека, људи, изабрасте га — каже Мојсило.
Дарну Мојсило где боли. Несу они њега изабрали, што им је добар, но што им је муке било, а оправдати се сад не би се ни могло.
Дотрчао неко Мари и јавио шта је с Ранком, а она појурила, колико јој старост допушта, па кад, га виде какав је, издаде је и оно мало снаге, паде, јадна, у прашину, а рукама му обви колена. Отворила уста, да нешто каже, а глас јој се пресекао, па из грла избија нешто као писак. Онако, веле, змија сиче. Девојче стало уз њих и пишти, да у срце дира, а, јадниче, од муке све тапће по прашини. Други син, Јова, једини што и за себе очи има, готово их однесе кући.
Преноћише ноћ да је и муци мука. Као убијени сви, а и оно што се миче, некако је мртво — као да, је мртвац у кући, па га жале.
Ранка увели у вајат — све то други раде, он само гледа, а као да ништа не види. Унезверио се. Донекле оста тако, па се поврати.
Ноћ напољу, а мрак у вајату; она празнина и тишина у соби као да се упија у Ранков јад. Груди му чисто дошле празне, срце му се скупило, па што даље, све то чини се мање. У мрак око не продире, али он чисто види. Види како се дими, страшно дими кућа Аврамова и по који пут пламен затрепери, па онда како Аврам гологлав трчи по дворишту, а њега склептао народ, па везује... 3апалиће га, нека и изгори, нека пропадне! Да га пред народом осрамоти, а никад на зло није ни помислио!... Па, опет, покојни Митар, како лежи, блед, као кад је на столу лежао, а лепо чује где вели: "Уби ме Аврам! Аврам ме уби!"
Нешто га успаљује, као да неко усијано гвожђе близу њега привлачи, па га жар жмари по телу — само што маха има, да са себе хаљине кида.
И то му је мало. Мало је да остане без куће. - Убиће га, да не мучи више свет, да не срамоти људе...
И већ како Аврам седи, а он сакрио нож,па му прилази; сви појурили, да га бране. Јелка клечи и преклиње, а већ лопти крв из груди му, па неје да је црвена, но црна и густа, као да је два дана била под сунцем; а он тура нож све дубље... све више крви... Читава река, а у њој грца и Гаја пандур.
Коме је зла он учинио? Зар је зло што му Јелку искао?... А и она, и ње да нема, та и у ње је Аврамова крв!
Све га нешто више задављује. Од оне врелине као да му и душа гори. Грло му чисто о'рапавело — само трунке воде, да га окваси, или да му је у реку да скочи, да се налије — да једнако воде пије. Све му нешто на прси належе, као да сваки час нешто на њега навали. Он одбија руком, да отклони, удари по кревету, нешто мућну, као да је вода. Дограби чутуру — наже је и не доби маха да одахне.
Све га више жеђ морила. Пио је, пио и пиће га сустизало... све му се скупило и на души и на срцу, али Аврам, Аврам стоји као пре, црн, страшан и сав у крви као зликовац.
Мара преноћи на прагу од вајата. Наслонила главу на врата, а од суза јој све око ње влажно. Не сме му отићи, чује му муку. Тако целе ноћи, нико ока да склопи.
Пред зору као да се Ранко смири, као да је за'спао.
Освоји дан, а све једнако. Тишина у вајату, тишина напољу.
Кад о подне, а он отвори врата. Светле му се очи и лице му се отегло, а од њега заудара ракија.
Мара се занесе:
— Шта је то с тобом?
— Ја... ова... ко, ако... — Јест пијан, и као да зна шта је с њим, па га срамота. —Авра... Аврама... да... уби... ијем — па се задржа под орахом.
— Сине! — цикну Мара.
— Авррр—рам — булазни Ранко.
Мара се издиже... неје више то жена, неје више у ње човечја душа... као да се из гроба дигла. А њој и неје овај свет; свет као да под гробом лежи... Оде у Аврамову кућу и паде му на праг. Веле да је само рекла: "Био проклет!", па изда'нула.
Ранко се донекле држаше, па га обори пиће; неје више без њега могао. Сваке славе опије се, сваке свадбе опије се, па поче и сваког дана. Брат га држао код себе, док му се смрт не
смилова.
Аврам да је после живео два месеца, па умре. А нешто га пред смрт нападе, све се боји да ће неко да га убије, Веле да је говорио како му покојни Митар седи једнако на прсима — не да му да
дише.
Од његових што су остали, неје добро. Одбио их свет од себе.
Извори уреди
- Илија И. Вукићевић: Целокупна дела, књига прва, страна 11-34, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|