Коларац
| Коларац Писац: Бранислав Нушић |
Велики добротвор Илија Милосављевић-Коларац завештао је целокупно своје имање на просвећивање народа. То имање чини данашња централна пошта са кафаном на углу Поенкареове улице и Позоришнога трга а затим цео низ дућана у реду, који завија и у Милетину улицу где избија кафанска башта. Тим имањем које данас представља огромну вредност управља нарочити Одбор Коларчеве задужбине који је желео да на истоме, а на лицу према Позоришту, које гледа у Милетину улицу, подигне Народни универзитет који се издржава из задужбинских прихода.
У дому зграде иза Коларчеве пивнице, онамо где је сад централна пошта и дирекција Београдске поште, било је дуго времена аустријско посланство које је заузимало све просторије на горњему спрату а на доњем спрату, где су сада поштански шалтери, била је католичка капела све док није подигнута нова на Врачару.
Кафана "Коларац" једна је од старијих грађанских кафана и понела је своје име по сопственику зграде-завештачу. Одмах по подизању зграде отворена је ту кафана са баштом, и грађанство, а нарочито породице, које су дотле посећивале Германову башту, све су се преселиле код "Коларца". Одувек, као и данас, та је кафана важила као врло солидна, где су нарочито недељом, на подне после службе божје, а увече после шетње на Калемегдану, навраћали отац, мајка и сва деца да попију по чашу пива и слушају музику.
У прво доба и кафана и башта биле су мање. Кафана је имала неколико соба и једно одељење мало пространије а башта није била ни за половину данашње баште. По тим разним собама као и лети у башти била је половина столова заузета за сталне госте ("штамтиши"), јер код "Коларца", као ни у једној београдској кафани, био је највећи број тих сталних, тих "вечитих" гостију.
За једним од таквих столова, у најцветније доба ове кафане, када ју је држао Никола Прапорчетовић (седамдесетих и осамдесетих година деветнаестог века), било је увек окупљено ово друштво: Милос Петровић, стари господин, Драгомир Брзак, Панта Јовановић благајник, Никола Шилић телеграфиста, Урош Романовић начелник, Панта Бесарић телеграфиста, Чекић касациони судија, Никола Нинић судија, Манојло Ђорђевиц "Призренац" и Милош Поповић новинар. Они су седели редовно у мањем салону за једним дугачким столом на коме је стајао, у пиксли од палидрваца, картон на коме је писало: "Господско место".
Било је у другој сали још један сто "вечитих" гостију, око којега су се скупљале занатлије којима је председавао Јован Сремац лимар, брат Стевана Сремца. Јован Сремац познат не само као честит човек, добар друг и гост издашне руке, важио је још и као необично вешт да справи мезе и салату те су се његовоме столу, бар док се не слисти мезе, радо придруживали и они који по професији нису били занатлије.
Међу гостима, нарочито о ручку, виђао се често код "Коларца" и покојни Коста Вујић професор. Позната је ствар већ да је Вујић ручавао на два-три места. Он је знао у којој је ресторацији добра супа и говеђина а у којој умокац и печење и није никад рескирао да у једној поједе све то. Код "Коларца" је, по његовоме уверењу, била одлична супа и говеђина и он би то појео ту, а затим би ишао у "Касину" на Теразије, да једе какав умокац и враћао се "Руском цару" да заврши ручак печењем.
За време точења пива на подне и увече кретали су се између столова и два врло занимљива типа. Једно је био Пера пекар, који је пекао врло добре переце и писао врло рђаво стихове и некада тако позната јеврејска Перла са Јалије, која је пекла јаја на начин како је то код Јевреја обичај а која су јаја гости врло радо јели уз пиво.
Најдуже је држао кафану "Коларац" поменути Никола Прапорчетовић или, као што су га обично звали, Никола Прапорац. То је био отмен господин и добар домаћин а врло корпулентан човек са великим трбухом пред собом. Међу његовим гостима тада је циркулисала једна анегдота о Николи Прапорцу који је, као неки делегат, са многим другима, одлазио у Москву на неку изложбу. Веле тада је и руски цар био на тој изложби и радо је примио српску делегацију. Када му се представио овај симпатични кафеџија београдски и рекао да се зове Прапорац, веле, цар га је одмерио онако корпулентног какав је био и рекао:
- Но, кад су у Србији такви прапорци, каква ли тек звона морају бити!
После Николе Прапорца преузео је на дугорочни закуп локале г. Ђорђе Вајферт, с тим да је не издаје појединцима, но то да буде главни и централни локал за точење пива из његове пиваре. Од тада је почело и реновирање кафане. Од многих соба створена су два паралелна салона, од којих је један био пивница и други трпезарија а осим тога, уништавајући један део баште, која је затим потиснута ван дотадањих ограда, г. Вајферт је подигао највећу и најлепшу салу у Београду. Та сала, коју је затим у нашем народноме стилу декорисао познати сликар Драгутин Инкиостро, постала је тада средиште духовнога и друштвенога живота престонице. Ту су приређиване најотменије забаве (Женско друштво, Коло Јахача, Академска омладина, Трговачка омладина), ту концерти и гостовања, ту предавања и зборови, ту свадбе и сви већи банкети. Учитељско је удружење ту одржало једну своју годишњу скупштину, Народна одбрана неколико зборова. Уосталом, Народна одбрана је и поникла код "Коларца". То је било оних бурних дана када је Аустрија прогласила анексију Босне и Херцеговине. Познате су оне огромне демонстрације које је водио Бранислав Нушић. Како су демонстрације трајале неколико дана и с дана на дан хватале све шире димензије тако да су претиле да се претворе у нереде ширих размера, Нушић, осећајући да нема више снаге ни моћи ни ауторитета да таквој бујици постави бране, позове хитно на саветовање пок. Живојина Дачића и с њим заједно одлучи да позову већи број угледних грађана на саветовање. Они закажу састанак ових у мањој соби код "Коларца" и на тај састанак дођу као позвани: Љуба Јовановић, Жика Рафајловић, Велисав Вуловић, Марко Вулетић и још неколико истакнутијих грађана.
Нушић им изнесе ситуацију и потребу да се овај народни покрет, који је он изазвао, регулише и упути једним нарочитим и по интересе отаџбине корисним правцем. Он им рече још да се лично осећа немоћним да то учини; стога предложи да се образује одбор Народне одбране, који ће убудуће руководити целим покретом а он ће му и даље радо служити. Предлог буде примљен и тога часа постаје Народна одбрана која прима затим на себе велике националне задатке који урађају благословеним плодом.
Од свију концерата и забава, које су кроз дуги низ година приређиване у лепој и пространој сали код "Коларца", одваја се један необичан концерат, који је јос поткрај прошлога века приредила Поштанско-телеграфска задруга. Те вечери, "Коларчева" сала била је доведена у саобраћајну везу са целим светом и тај необичан и оригиналан концерат представљао је право чудо својега доба. У томе времену у Србији још није постојао међуградски телефонски саобраћај и баш зато је изазвао толико већу радозналост код београдске и нишке публике кад је Телеграфска задруга објавила да приређује "једновремени телеграфски концерат Београд-Ниш". Другим речима, београдска публика у "Коларчевој" сали слушаће нишки оркестар и нишко певачко друштво "Бранко", које ће певати у сали нишког хотела "Европа", а нишка публика слушаће београдски оркестар и певачку дружину "Станковић", која ће им певати у "Коларчевој" сали. Тада су многе неверне Томе, и у Београду и у Нишу, завртели главом и са великом сумњом у технички успех једва су решили да посете овај чудновати концерат. И умало нису наслутили неуспех.
Концерат је требало да почне у 9 часова; међутим, телефонска линија, једина између Београда и Ниша, која је служила само за двор обеју престоница, и која је за ову сврху била уступљена тога вечера Телеграфској задрузи, била је прекинута у 8 часова и оправљена тек после два сата, када је публика на обадва места, уз подсмех, хтела да напусти обадве сале. Али је на крају крајева опет испало како треба.
Те ноћи сала "Коларчева" била је претворена и у пошту и у телеграф. За једним дугачким столом, најлепше мис-поштарке туцкале су поштанским жигом марке на писмима и саобраћајним картама. За ову сврху, по решењу министра Лазе Јовановића, издана је нарочита емисија марака и карата у корист телеграфске сирочади, која је важила свега 24 сата.
У једном углу сале био је постројен и телеграф.
Публика је имала право те вечери да врши пошиљке и поштанске и телеграфске. Љуба Крсмановић је одатле телеграфисао својим пријатељима у Бечу, Берлину, Паризу и Лондону. Одатле је поздрављен и велики Србин Никола Тесла.
Многобројна београдска и нишка публика отишла је са овог концерта веома задовољна и пуна дивљења оваквом напретку на пољу телефона у Србији, и не слутећи шта ће добити, после непуне три деценије, са радио-телеграфом и телефоном.
Од знатнијих закупаца већ реновиране кафане у Вајфертовој режији, најпознатији је био "Брат-Веља" који је инаугурисао код "Коларца" крканлуке, мезета и пресан кисели купус на подне. У доба Брат-Вељино "Коларац" је почео све више бивати ноћна кафана, где је радо проводио ноћи цео Београд. Тада је Брана Цветковић пренео свој орфеум код "Коларца" те постао најомиљенија атракција Београда и свих странаца који би се у Београд навратили. У то доба, за време Браниних представа, код "Коларца" се гушило и није се могло доћи до места ни зими у великој сали ни лети у башти.
После Брат-Веље држали су кафану најпре Ђока Димитријевић и Гарма, затим сам Ђока Димитријевић а после извесног времена узео ју је Ђока Цветковић, који ју је потпуно реорганизовао и реновирао те створио један од најпријатнијих етаблисмана у Београду.