Код адвоката (комедија у једном чину)

Код адвоката Писац: Бранислав Нушић

КОД АДВОКАТА


Једна сцена


Л И Ц А :


Госпођа

Адвокат

АДВОКАТ: (ради за сшолом и, пошто чује куцање на вратима, дигне главу).
ГОСПОЂА (улази): Је ли слободно?
АДВОКАТ (устаје): Молим!
ГОСПОЂА: Имам ли част са господином Јовановићем адвокатом?
АДВОКАТ: Да, госпођо, то сам ја. Извол'те седите.
ГОСПОЂА: Благодарим! (Седа.) Ја сам рада да вам једну ствар поверим.
АДВОКАТ: Стојим на расположењу.
ГОСПОЂА: Желим да поведем бракоразводну париицу са мојим супругом те ако бисте могли да се примите за браниоца?
АДВОКАТ: Зашто не!
ГОСПОЂА: Вама би, разуме се, потребио било да чујете разлоге...
АДВОКАТ: Свакојако, госпођо.
ГОСПОЂА (најпре лаганим тоном али, што даље улази у текст, живље сипа реченице као из кабла и засипа адвоката): Мени је било осамнаест година, а њему тридесет и две кад смо се узели. Та разлика у годинама не би морала бити питање за срећу у нашем браку, али се показало да је много већа разлика у погледима на живот која се појавила између нас. То нисам никад могла слутити, јер је мој муж својом спољашњошћу одавао једног отменог човека, али се десило и овде, као и уопште у животу, да лепа спољашњост често крије грубу унутрашњост човекову. Ја сам, на жалост, то морала да искусим; наш брак који је у почетку изгледао врло срећан, већ од првих дана затрован је био баш том разликом у погледима на живот. Ја сам васпитана у једној честитој и домаћинској кући. Мој отац, иако је у своје време банкротирао, био је врло честит и ваљан домаћин, а моја мајка уживала је опште поштовање у свим друштвеним круговима. Ја се нисам одвајала од њих, и свако ко је долазио у нашу кућу и познао ме девојком био је уверен да ћу ја бити кадра да усрећим свога супруга. Иако ми је било тек осамнаест година када сам пружила руку данашњем своме супругу, ја сам била потпуно свесна дужности које ми предстоје у браку, ја сам знала да је жена дужна усрећити свога мужа, да је дужна дати му ома духовна задовољства која одиста један срећан брак може да пружи човеку, носиоцу брига. Мене су моји родитељи васпитали тако да сам ја ступила у брак из једног дубоког уверења да брак, у ствари, представља...
АДВОКАТ (мало нервозно, прекида је): Дозволите...
ГОСПОЂА: Молим вас, немојте ме прекидати, ја ћу вам све рећи. {Продужи.) Али, док сам се ја удала за мог данашњег мужа са чврстом вољом и намером да га усрећим, дотле је он ушао у брак схватајући га као једну забаву, као нешто што се не може мимоићи, као један акт који треба учинити за љубав свету, за љубав обичаја који владају у свету, или, напрслетку, шта знам ја, тек једно је извесно да је он у брак ступио не схватајући га нимало озбиљно. Ја сам, истина, веровала и у његово јаче образовање, али сам се и ту разочарала. Он је, истина, свршио неке школе, али за њега је то била само квалификација на папиру која му је могла можда згодно служити у кондуитлистама пред његовим старешинама, али у основи, у суштини, он је човек без икаквог образовања, човек грубе душе и човек неоплемењених осећања. Он је и у брак унео оно васпитање које је стекао по кафанама, у друштву можда неозбиљних и лакомислених, какви се обично стичу око кафанских столова, а на таквоме се васпитању, господине, не подиже срећа брачна и мир кућевни. Према ономе што сам доцније сазнала, ни његови родитељи нису себи засновали срећу у браку. Отац му је био полицијски чиновник и, веле, да је и у брак унео сву ону грубост којом се одликовао у својој служби. Мајка му је била, истина, честита жена, али, веле, врло нервозна, пргава и свађалица. Она је била у завади са свима својим суседима; никоме није добар дан називала, ни са ким није она добру реч проговорила...
АДВОКАТ (мало више нервозан): Али, госпођо...
ГОСПОЂА (не обзирући се на њеш): Разуме се, од таквих родитеља и од васпитања које сам вам већ поменула не би се ни могло очекивати да би он могао бити друкчији. И, видите, у томе и лежи сва невоља наших бракова. Жена у осамнаестој години није у могућности да упозна све околности, да сазна све истине. И шта јој остаје: остаје јој да то тек у браку сазна, а то опет...
АДВОКАТ (потпуно нервозан): Али, ја вас молим, пређите на ствар.
ГОСПОЂА: Да, имате право. Дакле, ево у чему је ствар: ја сам у први мах подносила, подносила сам све што се да поднети, само да не будем ја узрок ономе што се доцније није дало избећи. Осећала сам сву тежину таквога брака, видела сам јасно да нам се погледи размимоилазе, да нам се карактери не слажу, да су нам мишљења разнолика, али ми је васпитање моје налагало да све то мирно и стрпљиво подносим. Најзад, дуго ме је времена заваравала и заблуда да ће се све то једнога дана изменити. То није тако редак случај да се муж и жена у почетку и размимоилазе, било због разлике васпитања или због разлике погледа на свет, на живот и на људе. Али доцније, у животу, та се размимоилажења изгладе, начини се нека врста компромиса и брак, који је у почетку изгледао немогућ, постаје на један мах сношљив, па затим чак и угодан. Та је, видите, заблуда и мене заваравала. Полазила сам од себе; веровала сам да се стрпљењем да све постићи и решила сам се на то. У нашем браку ја сам, у ствари, представљала, стрпљење и ништа више...
АДВОКАТ (потпуно изнервиран, устаје и почне шетати по соби).
ГОСПОЂА (говори још извесно време седећи, окрећући се на столици за њим па, кад јој се учини да је он недовољно пажљиво слуша, она устаје и говори му идући у стопу за њим): Морам одмах рећи шта сам ја сматрала као стрпљење. Преко мањих грубости његових, преко ситнијих испада - а тога је бивало свакога дана - ја сам прелазила. Често сам се претварала да их и не опажам, јер сам увек мислила да је то најлепши начин да се они сузбију. Ако су те непажње са његове стране биле намерне, он ће баш у моме понашању осетити да ја нарочито избегавам да их запазим, и то ће утицати на њега да их се окане; ако су те мале грубости и непажње ненамерне...
АДВОКАТ (на један мах илане и дрекне): На ствар, на ствар! (Настави узбуђено да шета)
ГОСПОЂА: Одмах, одмах ћу прећи на ствар. Он је, дакле, долазио, и у подне и увече, на ручак и вечеру, увек туробан и брижан. Нема сумње, ја то разумем, сваки човек има брига и дужан је сносити их, али један пажљив муж, кад дође пред кућни праг, стовари тај терет на улици и не уноси га у кућу. Пажљив и добар супруг зна да су бриге његов терет животни који је дужан носити и подносити ван куће, али кад у кућу уђе он је дужан сву пажњу своју и све своје време посветити жени. Рећи ћете, и жена је дужна делити са мужем бриге као и задовољства. Тако је, и ја не бих ни једнога тренутка пропустила да заједнички с мужем понесем терет његових брига када би он умео да ми их на један пријатељски начин исповеди. Међутим, он седа за вечеру или за ручак не говорећи. А шта значи, молим вас, то, значи ли да је жена у браку осуђена на ћутање. Ако је то, ја сам кадра и то поднети, јер, могу вам искрено рећи, ја не спадам у жене које воле много да говоре. Мени ћутање чак чини задовољство ...
АДВОКАТ (дрекне): Па ћутите кад вам то чини задовољство.
ГОСПОЂА: Да, одиста! Али, најзад, није ствар само у томе, хоће ли муж проговорити или неће, већ у таквоме његовом понашању ја сам осећала унижење за себе. Зар такво његово понашање не казује јасно и разговетно да он жену сматра као нешто ниже: особу са којом не жели чак ни своје бриге да дели; особу која није кадра да схвата те бриге или није снажна да поднесе са њим заједно терет тих брига. Значи ли то, дакле, да је жена у браку осуђена на ћутање и на стрпљење? Зар жена не може бити и добар друг, добар пријатељ и најискренији саветник своме мужу и, ако може, нашто онда избегавати тај најискренији савет; нашто избегавати суделовање женино у бригама живота које се лакше подносе када су заједничке и које се...
АДВОКАТ (у њему већ преври стрпљење, он шчепа шешир и суне ка излазним вратима).
ГОСПОЂА: Куда, забога?
АДВОКАТ (на вратима): Идем, госпођо, да се понудим вашем мужу да га браним у бракоразводној парници противу вас.
ГОСПОЂА: А мене?
АДВОКАТ: Вас не, вас не! (Оде.)
ГОСПОЂА (публици): Чудновато! Ово је већ пети адвокат који неће да прими моју парницу и хоће да брани мога мужа. Такви су мушки, држе се међу собом, те ми јаднице нисмо кадре ни заштите да нађемо.

ЗАВЕСА

Извори

• Бранислав Нушић: Сабране комедије, страна 609-610 , Завод за уџбенике и наставна сретства, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.