Кобна тајна/4

ЧИН I

Четврта појава

Четврта појава

Отац Аксентије и Динко сједне стране,
а Јелица са Муцијом с друге. Леонора.

АКСЕНТИЈЕ:
Клањам вам се, господо и молим
За опроштај што закасних јутрос.
Морао сам згодно доба дана
Дочекати да пред вас изведем
Мог сестрића, који овдје има
И сопствену дужност да изврши
И поруку туђу да достави.
МУЦИЈО:
Радујем се што пред собом видим
Духовита пјевца, којим с’ овај
Град поноси с правом, и тим више
Радујем се што ми га представља
Проповједник тако разглашени
Као што је отац Аксентије.
Достојан је и ујака сестрић,
И сестрића ујак,
А на почаст мому дому оба.
ДИНКО:
Племенити војеводо, видим
Да у тебе јунаштву доброта
Не уступа; частан м’ овај дочек
Задужује вјечном захвалношћу.
МУЦИЈО:
Ми можемо и не бити добри,
А правични ипак. Излишно је
Да т’ преставим госпогјама овим,
Јер те обје добро познавају.
ЈЕЛИЦА:
Ко не прати с помњом и с усхитом
Виспренога наше земље пјевца
У његовим дивним полетима?
Ми жалимо само што, када се
Превисоко дигне, не можемо
Нашим слабим опазих га очма.
ДИНКО:
Незнам, госпо, у забуни мојој
Како да ти складно одговорим.
МУЦИЈО:
Ал ни отац незна да тим што те
К нам довео, и моје је жене
Предварио жељу, и извршај
Обећања које јој учиних.
Господине,
Једна л’јепа, љубезна и свима
Врлинама окићена жена
Јутрос те је избрала за члана
Књижевничког кола, које својим
Расправама мој дом почаствује.
Ако ти је угодан њен избор
Још вечерас свечано ћеш бити
Њом уведен у средину нашу.
ДИНКО:
Војеводо! госпо! зар заслужих
Одличност? нипошто; ал она
Подижућ ме у очима мојим
Налаже ми да је харно примим.
МУЦИЈО:
Ето, Јело, јеси л’ задовољна? —
А сад к послу за који сте дошли
ЈЕЛИЦА:
Ми ћемо се уклонити.
ДИНКО:
          Молим
Останите; ствар се и вас тиче.
У књигама мога стрица нађох
Дуг од тисућ златица записан.
Кад је једном на пут морски ишо
Ваш му отац повјери тај новац
На ц’јел неку. По времену кратком
У вјечност се оба преселише,
Оба бурним прогутани морем.
Са стричевим добрима је мени
Сад припао и дуг у насљедство.
МУЦИЈО:
У домаћим записима њеним
Нема нигдје том издатку трага.
Јеси л’ Јело, зу њ слушала кадгод?
ЈЕЛИЦА:
Ја никада.
ДИНКО:
     Молим, госпо, новац
Ипак дан је, а повраћен није.
МУЦИЈО:
То изгледа дојста чудновато.
АКСЕНТИЈЕ:
Не, војводо, нама Дубровчаном;
У нас таки послови се воде
Од старине понајвише тајно,
Без свједока, без записа, само
На основу непорушном части,
Што с кољена на кољено иде.
МУЦИЈО:
Ипак сумњам, оче, можемо ли
По савјести признати му бреме
Таког дуга.
ДИНКО:
     Ал ни мени сав’јест
Не допушта да задржим туђе,
Па одлучих да с одужим госпи
Прије него трећи дан истече.
МУЦИЈО:
Шта, Јелице, велиш? ствар се ова
Тебе више него мене тиче.
ЈЕЛИЦА:
Залуду бих, то осјећам, прегла
Да одбијем честитог дужника.
Примам дакле ту сумњиву своту;
Ал због њене сумњивости управ
Примам тако да на поклон одмах
Грађанској је боници принесем,
Само ако мој војвода добри
То допусти.
МУЦИЈО:
Бољег распореда
Не могаше никад учинити.
ДИНКО:
Тим је свршен мој посао; сада
На реду је деспотов.
АКСЕНТИЈЕ:
Док ови
Расправљају послове земаљске,
Ми можемо одат се у цркви
Духовнима. Ајдмо.
ЈЕЛИЦА:
Напр’јед, оче,
(Одлази духовник са женама.)
ДИНКО:
Знаш да Турци Србију поплавив
Са четама дивљим, Бранковић се
На корабљи мојој
Превесао из Бура у Будву,
Па из Будве амо.
МУЦИЈО:
А вијеће,
И његовом судбом потресено
И разлозма увјерено твојим,
Дало му је прибјежиште с својом
Опасношћу.
ДИНКО:
Та је наступила.
Мурат ј’ одмах за деспотом старим
Отиснуо посланика који
За њ ће српску Арбанију в’јећу
С деспотовим понудити благом;
А запр’јетит ратом и пропашћу
Ако му га не издаде. Јутрос
Та в’јест самом деспоту је стигла,
И он одмах к теби отправио.
МУЦИЈО:
У колико знам властелу вашу,
Тај посланик вратиће се натраг
Само с добрим р’јечма.
Ни понуде сјајне, нити пр'јетње
Уздрмати неће Дубровчане
У прилици такој.
ДИНКО:
Ал ни Деспот
Не би хтио да присуством својим
Какву на њих несрећу навуче,
Па с’ р’јешио да се одмах склони
У Угарску. Тамо ...
МУЦИЈО:
Шта да ради?
Тамо сада све је неизвјесно:
Краљ још д’јете поред слабе мајке
И једнога намјесника.
ДИНКО:
Ал је
Тај намјесник Сибињанин Јанко.
Лако ћ’ овај увидјети да је
Од користи по Угарску саму
Да там’ Деспот снажну војску дигне
И на то ће пристати тим лакше
Што о своме дигнуће је трошку.
А можда ће и угарски стијег
Хтјети Јанко србском да придружи.
МУЦИЈО:
Прво хоће, о другоме сумњам;
Бар за то би дуги преговори
Нужни били, а деспоту треба
Да што брже и с ваљаном војском
У Србију упадне ко муња.
ДИНКО:
Војеводо, он рачуна на те
Да испадну преговори кратки:
Ријеч твоја тамо много тежи
У сабору као и у двору.
И најприје за услугу таку
Он те моли. За тим друга иде
Још важнија...
МУЦИЈО:
Чути ћу је радо.
ДИНКО:
Да његову сам предводиш војску.
Он зна да не може
Искуснијем повјерит јунаштву
Судбу своју и народа свога.
МУЦИЈО:
Ласкаве су за ме те понуде,
И примам их пуном заквалношћу.
ДИНКО:
Тај одговор могу л’ поуздано
Однијет му?
МУЦИЈО:
Тако поуздано
Да ћу к њему сам за тобом доћи,
И потврдит му га. Идем с мјеста
Да се спремим. Али при том послу
Нужна ми је ув’јек Леонора.
Изволи јој рећи да је чекам
Чим се служба сврши. До виђења.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.