◄   Трећа појава Четврта појава Пета појава   ►

ЧЕТВРТА ПОЈАВА

Пређашњи. Отац Аксентије.

АКСЕНТИЈЕ:
То би правда так' опака била
Ко и она кад жидови сл'јепи
Спровођаху на Голготу Христа.
МУЦИЈО:
Шта то велиш? Ко си ти што смијеш
Међ’ нас доћи и зборити тако?
АКСЕНТИЈЕ:
Мучена је ова тужна жена
Ко голготски страдалник, а ипак
Није мање невина од њега,
Не, у оном барем што ти мислиш,
О човјече б’јесом љубомора
Засл’јепљени.
ЛЕОНОРА:
Каква је то дрзост?
ЈЕЛИЦА:
Ах! твој глас је мени глас с небеса,
Ти ми један још остајеш, оче.
Помози ми тужној,
Ти јим реци могу ли ја грешно
Љубит оног човјека.
АКСЕНТИЈЕ:
Гр’јех тешки
И срамота вјечна на свакога
Кој’ то вели! кћери моја, немој
Да се бојиш; ја сам овдје св’једок,
Ја сам тумач твоје чисте душе.
МУЦИЈО:
Када би ми доказати. Мого
То што сада о њој изговори,
Поздравио бих те
Ко в’јестника божјег, дошавшега
Да м’ избави; ал’ овако ја ти
Запов’једам: одлази одавдје!
АКСЕНТИЈЕ:
Да останем налаже ми дужност.
МУЦИЈО:
Да, на твоју свештеничку дужност
Помислио н’јесам; да, тако је:
Гдје немира љути пламен букне,
Ту што брже погасит га ваља;
Гдје раздора провали се понор,
Преко њега мост пружити треба;
Треба вашим свештеничким плаштом
Покрит свако саблазниво дјело,
Сваки гријех одбити на нашу
Људску слабост,
Избрисати сузом покајања,
Ма и лажног, најцрњу срамоту.
Све су дојста то дужуости ваше;
Ми јих знамо, па и поштујемо.
Али, оче, пошто си јих овдје
Извршио, одлазити можеш.
АКСЕНТИЈЕ:
Отићи ћу само пошто будеш
Сву на мене изасуо тучу
Твојих б’јесних р’јечи, па узможеш
Послушат ме ко разложит човјек.
МУЦИЈО:
Ко разложит? зар нијесам такав?
Али кад ме ти на разложитост
Опомињеш, хоћу да с’ увјерим
Имаш ли је и сам. Духовник си
Овој жени, па јој знаш све тајне.
Би ли мени заклети се смио
Да блудница није?
Одговори, слажи, и на в’јеке
Тим завјештај твоју душу паклу.
АКСЕНТИЈЕ:
Да ми друга најсветија клетва
Није печат удрила на уста,
Да скинути само за час могу
С ове жене завјесу што кобно
Застире је пред очима твојим,
Ти би, холи човјече, постиђен
И изумљен срушио се сада
Пред њу овдје, да на кољенима
Очајно је за опроштај молиш.
МУЦИЈО:
Ја!
АКСЕНТИЈЕ:
Ти.
ЛЕОНОРА:
Ха, ха!
АКСЕНТИЈЕ:
То је см'јех худобе.
Али ако духовник је везан
За мук, ако испов’јест не смије
Испод својих освећених крила
Да испусти повјерене гр’јехе,
Може увјек од невина одбит
Гр’јех подметнут, кад је упитана.
Пошто и ти под заклетвом питаш
За невиност ове жене твоје,
То причешћем светим, којим сваки
Дан се храним у црквици оној
Заклињем се: невина је она.
МУЦИЈО:
Прићешћем се, причешћем се закле?
АКСЕНТИЈЕ:
Може л' за ме веће клетве бити?
МУЦИЈО:
Ти си чуо, свемогући Боже!
Је ли можно да бездушно лаже
Овај старац?
ЛЕОНОРА:
А је ли вам, оче
И заклетва лажна допуштена
Кад побожном намјером се чини
Да срамота уштеди се жени,
Мужу немир, а саблазност св’јету?
ЈЕЛИЦА:
Гази мене колико ти воља,
Ал не срди Бога.
Вр’јеђајући тог човјека светог.
МУЦИЈО:
Зар и самом духовнику, оче,
Не може се блудност затајити?
АКСЕНТИЈЕ:
Већ ногама на гроб стадох, дођи,
И питај ме на самртном часу,
Па душа ми одл’јећући Богу
Казаће ти пуним поуздањем:
Твоја жена невина је била
Као прва човјекова мати,
Кад је творцу из крила изишла.
МУЦИЈО:
Ах!
АКСЕНТИЈЕ:
Муцијо, тај глас који сада
У души ти тајно проговара
Глас је божји, послушај га, Муц’јо,
И не тлачи више ову жену,
Која светом преданошћу сноси
Твоју црну неправду, не тлачи
Овог правог анђела доброте,
Кому и сам морадох вечерас
Дивити се, но заједно са мном
Поклон’му се, и заливали Богу
Који га је у милости својој
Поставио покрај тебе.
(Муцијо се збуњен удаљује)
Оде!
За њим, госпо. (Одлазе)
ЛЕОНОРА:
Он је поремећен,
А њих двоје одоше за њиме
Да г’ убједе сасвим. То ја недам
Сад Перишу морам употребит
Да Муцију каже
Све данашње саблазни у башти,
А нарочно за обвезу, која
Бити ће му најјаснији доказ.
Ну тешко ће он Перишу хтјети
Да саслуша у овакој ствари;
А хоће ли и тај момак смјети
Да му каже све у очи? Ипак
То ма како сад извести треба.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.