Кобна тајна/15

ЧИН III

Друга појава

ДРУГА ПОЈАВА

Пређашње и Муцијо.

МУЦИЈО:
Ту сте обје? уживате ваљда
Св’јежи вјетриц који о сутону
С мора пири. То и јесте нужно.
Овај чудни дубровачки ваздух
Толико је топал и раскошан,
Тако младу у жилама крвцу
Потпаљује, и сва разиграва
До помаме чула, да је нужно
Хладовини ћешће притицати,
А надасве посље уживања.
Није л’ тако, племенита госпо?
Мучиш! усне дрхћу ти! Шта видим?
Из очи ти пробијају сузе?
Штета!... Када нема овдје ко би
Те капљице скупоц’јене мого
Исушити врелим пољупцима,
Ја ћу ево убрусцем јих мојим
Обрисати (брише јој очи).
ЈЕЛИЦА:
Ох Муцијо, Муц’јо!
МУЦИЈО:
Тако; најпр’је заплакат се треба,
Па рукама њежно огрлити;
А није ли то помогло, онда
Молит треба, заклињат се свачим.
Змије! жена преварит је могла
Простодушног првога мушкарца,
Али неће ни једнога више.
Леоноро, бацићеш на огањ
Тај убрусац. (Баца јој га.)
ЛЕОНОРА:
Па баш тако, брате?
МУЦИЈО:
Нијеси ли и ти амо дошла
Да се с каквим љубавником нађеш?
То ако је, онда невјешта си.
Требало је одредит му за то
Час згоднији, када сам на примјер
У вијећу.
ЈЕЛИЦА:
Убиј ме за Бога,
Ох! убиј ме.
МУЦИЈО:
Бог ме сачувао
Да прекинем немилосном руком
Ток најслађих уживања твојих.
Сестро, док сам јутрос у вијећу
Настојао да Дубровник новим
Прослави се веледушним чином,
На ме ј’ овдје једна Дубровкиња
Ударала жиг срамоте вјечне.
ЈЕЛИЦА:
Ох! то више трпјети не могу.
(Оде)
ЛЕОНОРА:
Изван себе к водопаду трчи
Да с’ утопи!
МУЦИЈО:
Несв’јест ј’ обузела,
И на тле се срушила до воде!
Помози јој,... Не, не; и сама ће
К себи доћи. (Оде Леонора)
Сатро бих је, а осјећам ипак
Сажаљења. Бих ли опет мого
Посумњати о издајству њеном?
Насјест опет као лака птица
На л’јепак притворства?...
Ипак ако пренаглио будем?
С Леонором још се не изјасних
О љубави коју тако хитро
Тајаше ми,
А требаше да отуда почнем;
Требаше ми најпр’је увјерит се
О њезиној у том искрености,
Па да били јој вјерово и друго.
Кад бих само ја играчка био
Лакоумог њеног љубоморства!
Ох! би ли ти смио, тужна жено,
Икад више погледат у очи?
Би ли м’ икад ти опростит могла
Понижење грдно, и све муке
Које сам ти данас причинио?...
Сам, сам иштем да се заслијепим.
Зар све није јасно?
Јавише ми за састанак, дођох,
И нађох јих заједно, а саме;
Момак који вребаше из даљег
Спазивши ме протрну од страха.
Зар то није довољно?... И момка
Требало је испитати одмах,
Приморат га да ми све искаже.
Не, тим бих се стидно понизио. —
Устала је,... хоће да одлази.
Амо, молим госпође, на мало
Још ријечи.
(Долазе Јелица и Леонора)
ЈЕЛИЦА:
О мој господару,
Допусти ми да у кућу уђем;
Не држе ме ноге.
МУЦИЈО (пружа јој столицу):
Ево сједи.
Ах! створења слаба, али кадра
Да скршите и најтврђе срце!
ЈЕЛИЦА:
Заклињем те, милостив ми буди,
Ох, милостив буди!
МУЦИЈО:
Леоноро,
Ја стазама мрачним, вијугастим
Н’јесам вичан, но корачем право
К свому циљу. Ти пјесника љубиш.
ЛЕОНОРА:
Ја?
МУЦИЈО:
И то ми као брату свому
Н’јеси никад повјерити хтјела.
ЛЕОНОРА:
Јест, љубим га, ил да боље рекнем
Љубила сам, а сад презирем га.
То ти ова кукавица каза.
ЈЕЛИЦА:
Не, тако ми душе, ја нијесам.
МУЦИЈО:
Рекла си ми да он своје пјесме
Њој потајно бацаше у башту,
А бијаху теби нам’јењене.
ЈЕЛИЦА:
Вај! шта чујем? јеси ли то рекла?
ЛЕОНОРА:
Њој, и опет велим.
ЈЕЛИЦА:
Леоноро,
Ах! на твоју позивљем се савјест:
Ти си мени сваку доносила,
Најприје ми рекав да су поклон
Пр'јатељске руке, а доцније
Да јих зором налазиш у башти.
МУЦИЈО:
Сто ђавола! из почетка дакле
Обманом си и њу заводилу?
ЛЕОНОРА:
Ха. ха, дојста см’јешно! о зори ће
Бити мени дометао пјесме,
Да о подне грли њу и љуби.
ЈЕЛИЦА:
(Ах ужасно! њом спажени бјесмо.)
(Муцијо у њу пили очима)
МУЦИЈО:
Ти си крива, вјечнога ми Бога,
Да си крива на лицу ти видим;
Одао те изненадни ужас.
Сад громови, озго ударите,
О сатане, дојурите амо
По својега најхитријег друга.
ЈЕЛИЦА:
Нек дојуре, па нек завитљају
Душом мојом у дубљину пакла
Ако буде истина што мислиш.
Ја нијесам крива,… авај мени!
И не могу с Динком крива бити.
Мој човјече, ако сам те икад
И најмањом мишљу увр’једила,
Нек ми ово час посљедњи буде.
ЛЕОНОРА:
Би ли м’ у лаж утјерати смјела,
О без душе и образа жено?
Могла бих ти опростити што си
Толи стидно титрала се са мном;
Ал са срцем и с чашћу мог брата
Да с’ једнако титраш, то ти недам.
Чуј, Муцијо, и до краја познај
Ову црну душу.
ЈЕЛИЦА:
Стој, дјевојко:
Прије него говорити почмеш,
Заклињем те мл’јеком мајке твоје,
Спомени се да те Бог сад слуша,
А његова да те ћека правда;
Спомени се да би на вијеке
Двије душе раставити могла,
Које светом љубављу он бјеше
Саставио, те бацити мене
У срамоту коју незаслужих,
А овога мог несрећног друга
И твог брата, у очајност крајњу;
Спомени се… Ао мене б’једне!
Ти ма шта да кажеш, ја не смијем
Ништа рећи у обрану своју.
ЛЕОНОРА:
Чујеш ли је? побуду ли ове
Предохране схваташ?
МУЦИЈО:
Ти не смијеш
Бранити се? одкуд то?
ЈЕЛИЦА:
Мој Боже,
Ти једини, ти све знаш.
МУЦИЈО (Леонори):
Говори.
Леонора:
Заклела ме, па се и ја мл’јеком
На које ме подсјетила кунем,
И кунем се Богом, чијом правдом
Пријети ми, да изрећи нећу
Што истина најчистија није.
Савладана пјесниковим умом
Њој повјерих, несмијући теби,
Осјећања своја. Она р’јетком
Готовошћу подухвати с’ одмах
Да од тебе изнуди му приступ
Нашем дому. Док шутуше пјесник,
И љубазном само учтивошћу
Предусреташе ме, ова жена
Тврђаше ми да су мени једној
Посвећене све његове мисли.
МУЦИЈО:
А међутим под липама овим
Нечисте је с њим д’јелила љупце?
Ти јих видје, је ли?
ЛЕОНОРА:
Видјела сам,
Ко сад тебе, најпр’је духовника
Гдје озбиљан вељаше им нешто.
Затим они клекнуше пред њега,
Као да га за опроштај моле,
Он благосов даде јим, и пође,
А њих двоје загрле се тада,
Те м’јешаху дуго с целовима
Њежне р’јечи.
МУЦИЈО:
Опровргни ово,
О стиднија од блуднице сваке.
Сад ту стојиш н’јема изумљена?
ЛЕОНОРА:
Јутрос чим је чула да је пјесник
Властелином посто, тврду ми је
Дала вјеру да ћ’ и прије него
На пут крене просит ме у тебе.
Ал јој за то затреба у подне
Нов састанак. Шта чињах и тамо
Чух од момка, ал извјесно незнам.
Доста што ми о повратку рече
Да просидби стоји још на путу
Нека кобна препона, за коју
Казаће ми кад ишчезла буде.
Није л’ било све овако? реци.
ЈЕЛИЦА:
Леоноро, Леоноро, сад си
Раскинула моје јадно срце.
Тако ли ме за искрену премда
Несмотрену награђујеш љубав?
Никад н’јеси сагр’јешила Богу
Као сада; нек ти он и плати.
Али нећу да те кунем; ти си
Осудила своју душу сама.
МУЦИЈО:
И никаква навода за твоје
Оправдање немаш? ни најмањег
Баш никаква?
ЈЕЛИЦА:
Авај, мајко моја!
Шта из твога неможеш ми гроба
Разр’јешити уста,
Па би одмах оправдана била?
МУЦИЈО:
Какве су ти р’јечи то без смисла?
ЈЕЛИЦА:
Ал нек буде; претрпјећу свашта,
Ну поруку коју остави ми
Са посљедњим благословом твојим
Погазити нећу.
МУЦИЈО:
Леоноро,
Да л’ ти штогод разумјети можеш?
Јест, по Бога, вјештина је ово,
Ово ј’ изум највеће вјештине,
Кому бих се ја дивио да ме
Не испуња гнушањем и гњевом.
(Помаља се духовник и слуша.)
ЈЕЛИЦА:
О човјече, мој човјече! Јоште
Допусти ми да т’ овако зовнем;
Ја претрпјех за ово по дана
Што јамачно сувише би било
И за читав живот;
Зла су моја превршила мјеру,
И помоћи против њих већ немам.
Ти ми више вјероват не можеш,
Ни ону ми повратити љубав
Која бјеше моја слава, моја
Вишња радост, сва, сва радост моја
На свијету овом. Кад изгубих
Ону љубав, одричем с’ и св’јета,
Само ноћас под твојим ме кровом
Још претрпи, па у заборави
Самостанској од сутра ће тећи
Моји дани.
АКСЕНТИЈЕ:
(Динкова је стрепња
Основана била; горе ј’ овдје
Него што сам и слутити мого.)
МУЦИЈО:
Ти признајеш дакле? ти, све признав,
Сама себи прописујеш казну?
Видиш, сестро, паклена се игра
Завршује истом умјетношћу
Којом бјеше и почета. Када
Никаквога већ изхода нема
Најбоље је све признати чисто,
Једа л' би се барем лакше прошло.
Хвалим памет твоју.
Молиш да ти испод овог крова
Још допустим једну ноћ? зар није
Твој дом ово? дом отаца твојих?
Ја и сестра у њему смо страни,
Нама самирн и одлазит треба.
ЈЕЛИЦА:
Не, Муцијо, све је твоје, твоје,
Све сам теби донијела, теби
И остављам; на овоме св’јету
Ја ничега више не требујем.
МУЦИЈО:
У самостан? пошто ми за свагда
Мир поруши, пошто
Најљућим ми чемером растрова
Крв у самим изворима њеним
Да те пошљем у самостан тихи?
Да допустим и стан онај свети
Невиности да оскврниш кужним
Твојим дахом? то нипошто нећу;
То ми неби Бог простио никад.
АКСЕНТИЈЕ:
(О човјече сл’јепи, сад највише
Бога вр’јеђаш.)
МУЦИЈО:
Колико сам до сад
Милосрдан, њежан с тобом био,
Толико ћу бит од сада страшан,
Неумитан. Ја сам, ја, једини
Твој судија; ја једини морам
Да изречем теби казну; та ће,
Ма да строга, бит правична; хоће,
Вјечнога ми створитеља мога,
Правична ће бити.
ЈЕЛИЦА:
Бог је правде
Претрпио на св’јету много,
Па сам и ја готова на свашта;
Нека воља његова се врши.
АКСЕНТИЈЕ:
(Смирености дивне! Бојажљива
По нарави, претвара с’ у храбру
Мученицу хришћанском врлином.)
МУЦИЈО:
Ко презрива жена, што је сваки
Стид у својој угушила души;
Кроз улице дубровачке бићеш
Проведена на шареном ослу,
Уз поругу сабранога пука.
Пошто будеш тако
Очишћена пламеном срамоте,
Тек ћеш онда у самостан ући,
Да се кајеш с гр’јеха твог до смрти.
ЈЕЛИЦА:
То, то дакле!?
МУЦИЈО:
Није ли то право?
То ј’ иначе и обичај твоје
Домовине; и Б«га ми, прав је;
Јер срамота плаћа се срамотом.
(Јелица клонув на столицу удара у јецање.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.