Кобна тајна/11

ЧИН II

Четврта појава

ЧЕТВРТА ПОЈАВА

Леонора и Јелица која се враћа.

ЈЕЛИЦА:
Кад смо саме
Продужимо прекинути говор:
Сад пучанин кад племићем поста
Може да те проси. На то ћу га
Охрабрити кад се кашње врати.
ЛЕОНОРА:
Вратиће се?
ЈЕЛИЦА:
Чим Муцијо пође
У вијеће. Испратих га да га
За то молим.
ЛЕОНОРА:
Али пази; то би
Преко млађих брат дознати мого.
Шта би онда помислио?
ЈЕЛИЦА:
Неће;
Пустићу га на остражња врата,
А у подне кад је башта пуста.
ЛЕОНОРА:
Је ли складно при одласку самом
Да тол њежан заподјенеш говор?
А када би одбио ти предлог?
Какво за ме грдно понижење!
ЈЕЛИЦА:
Не бојим се тога, јер те љуби.
ЛЕОНОРА:
Мислиш?
ЈЕЛИЦА:
Знам извјесно.
ЛЕОНОРА:
Ха, ха, збиља!
А одкуда?
ЈЕЛИЦА:
Знам извјесно, велим;
Сам се мени тајно повјерио.
ЛЕОНОРА:
Када? гдје? ти дакле с њиме си се
Криомице састајала, је ли?
ЈЕЛИЦА:
Да утврдим твоју срећу.
ЛЕОНОРА:
Хвала;
Најбоља си на свијету снаја.
Кад је тако слободно говори.
А у башти док се узбавите,
Ја ћу слуге забавит у дому.
ЈЕЛИЦА:
И међутим ако би се Муц’јо
Повратио, јавићеш ми одмах.
ЛЕОНОРА:
Не брини се. Иди.
ЈЕЛИЦА:
Чуј још нешто:
Кад времена немамо да згодан
Набавимо спомен, који би га
У даљини на нас подсјећао;
Молићу га да обвезом овом
Сам га купи по намјери нашој.
ЛЕОНОРА:
Красна мисо!
ЈЕЛИЦА:
А од мога новца
Завјештај ћу болници подмирит.
ЛЕОНОРА:
Све изредно. Ал’ је подне близу,
А Муцијо већ у в’јећу. Иди.
(Јелица оде)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.