Кнез од Семберије/5

◄ IV

V

VI ►

V

КУЛИН, ПАНДУР КУЛИНОВ, ПРЕЂАШЊИ

Свирка престане, кметови се уклањају да начине пут, а Иво, и не обзирући се, оборио главу, замишљен. Напред улазе три четири пандура Кулинова, затим Кулин, а за овим још неколико Турака.

КУЛИН: Јеси ли рад мусафирима, кнеже Иво?
КНЕЗ ИВО: Добрим пријатељима увијек.
КУЛИН (Једном кмету): Иди тамо у двор, и вас још два-три, те прихватите коње и проводајте.
КНЕЗ ИВО: Кулине, има у кнеза Ива момака, а ово су моји кметови. Семберијски кметови, откако ја кнезујем, још нијесу водали ничије коње.
КУЛИН: Није ничије, већ Кулинове.
КНЕЗ ИВО: Ако је Кулину, учиниће измет, а Кулин неће ни хтјети да Ивови кметови чине и његовијем коњима измет.
КУЛИН: Хајде да се не кавжимо, Иво. Волим те, знаш да те волим, па ми велиш и оно што други не би смио!
КНЕЗ ИВО: Тако је.
МИЛИЋ (Дотле већ донео из куће сиџаду, простро је и два-три јастука метнуо за наслањаље).
КНЕЗ ИВО: Отур, беже, одмори се, много путујеш.
КУЛИН (Пошто је сео, тапше шакама): Гел!
ПАНДУР КУЛИНОВ (Дотрчи с чибуком, даје му га, па клекне и набија му палцем дуван у лулу, а затим отрчи у кућу, те отуд машама износи жишку, коју метне на дуван, држећи увек леву шаку на грудима).
КУЛИН: Дуги пут, а жега је, те посустасмо. Него, истина, Иво, јутрос, тек што препловисмо Дрину, дође ми твој човјек, тај што је за тобом, донесе ми абер од тебе, да ме молиш, да робље не преводим преко Семберије, већ да га пустим кућама слободно, а да ти кажем што је право за откуп.
КНЕЗ ИВО: Ја сам ти га послао. Есапим дост си ми, у дослуку, нећеш зацијенит онолико колико не могу од своје сиротиње да одвојим. Видиш, (показује му поврнут ћурак). Ево сам ударио арач на сиротињу, те збирам да ти дам све што могу и колико могу, да ми робље поклониш, јер браћа су ми то и сестре. Да нијеси овијем путем ударио, и мање би ми било тешко, али зар моју кнежину Семберију да оквасе сузе моје браће и мојих сестара? Од тијех суза њиве ће нам погорјети; земља ће се исушити, а берићет нас издати. Нема берићета оној земљи, коју суза натапа. Бар моју земљу неће натопити, док ја кнезујем.
КУЛИН: Лијепо збориш, Иво, но плати колико ти иштем, па ево ти робље.
МИЛИЋ (У филџану који је у зарфу без послужавника већ на длану доноси каву и служи Кулина).
КНЕЗ ИВО: Много иштеш.
КУЛИН: Триста је и три роба.
КНЕЗ ИВО: Много, много иштеш. Иштеш колико се не може дати.
КУЛИН: Двадесет најбољих људи изгубио сам. Убише ми их Срби, па треба ми њихову крв платити. Не есапим што ми је десетак петнаест рањено.
КНЕЗ ИВО: Ево види. (Показује ћурак). Стегао сам ову сиротињу, исциједио сам све што сам могао; свак је дао; остало је да ја дам што имам, али све то неће достићи оно, што ти тражиш.
КУЛИН: Иво, и у тврдом ораху има капља зејтина, само који умије да исциједи. Дај ти колико мислиш дати, нек види ови народ како и ти дајеш, па притегни послије, даће сваки више нег што ти мислиш.
КНЕЗ ИВО: Да ти дам колико мислим дат’? Ја ти дајем све, све што имам, ни пару себи не остављам. (Улази у кућу).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.