Робиново рођење
(Ј. Арањ)
Краљичину башту
Зора обасјава:
Бела ружа, рујна ружа ...
Црна мома, плава?
„Ај краљице, селе,
Живота ми крадеш:
Дај ми ону рујну ружу,
Ако бога знадеш!
Срце ми је боно,
Јад ме коље клети:
Ако умрем, са оне ћу
Ружице умрети!" —
„Брате, Казимире!
Јој, немаш ли стида?
Нећу!. Иди!. То не могу,
Очњега ми вида!
Одох на јутрење,
А ти лези, спавај;
Кад си болан, на душеци
Свилни се одмарај!"
Краљица се крене,
А руже за њоме,
Нељубљене, негрљене
Поносите моме.
Молила би бога —
Нема бројаница;
Која ће их да донесе
Сад од голубица?
„Иди, душо, Кларо,
Лако је на дану,
Ил су тамо на клецалу,
Ил су на дивану!"
Тражи Клара, тражи,
Ал њих ни од лека,
А краљица у цркви је
Тако жељно чека.
Тражи Клара, тражи,
Читав сахат прође,
А краљица заманице
Чека да јој дође.
Међ моме се није
Више ни враћала,
Већ у гробље жива би се
Јадна закопала.
Под земљу би црну,
Ал пред оца неће,
Пред свог седог оца неће
Пребијено цвеће.
„Ћерко моја, ћерко!
Каква ти је беда?
Казуј, Кларо, оцу твоме,
Што си тако бледа?"
„Јаој, оче!.. Не — не!
Не мучи ме тиме!.
Под ногама прах ти љубим —
Оче, погази ме!"
Забрујало звоно,
Краљ за софру седе,
Али скочи Фелицијан
Па пред краља греде.
Он пред краља греде,
Ал за софру неће,
Већ у руци осветничку
Димишћију креће.
„Твој живот за ћер ми!"
Фелицијан рече,
Па краљици четир прста
Са руке отсече.
„И Лајуш, и Андро!.
Нек животом плати!."
Срећа, што се и Ђулафи
Оружа дохвати.
„Челењи! Убиј га!.."
Фелицијан паде...
Ту га слуге разнесоше
По том на комаде.
„Хај, краљпце, љубо,
Авај очи моје!
А шта тражиш за болове
И за прсте твоје?"
„За кажипрст Клару,
За палац му сина,
Нек погину грозном смрћу
На тргу Будима.
За два друга прста,
Друго лане бело,
А за крв ми и зета му
Па и племе цело!"
Крваве су звезде,
А бурни су дани,
Од удара овакових
Бог да нас сахрани!
