Катанска буна
| Катанска буна Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Катанска буна
(ИЗ ГОДИНЕ 1844)
I.
Ради сте, децо, да вам причам о покојном оцу. И вредно је да га се сетимо, Бог му дао у рају насеља. Ви сте били нејаки, када он оно напрасно премину. Сиромах пресвиште у најбољим својим годинама. Ви га се можда слабо и сећате, а ја, да ми Бог поможе, вазда мислим на њ. Како склопим очи, ето га преда ме. Целу божју ноћцу лебди његова блажена слика нада мном. Ја сам дању вазда сетна, невесела; да ми још није вас, не бих знала како бих проводила самохране дане. А ноћу ми је да видите лакше, ваљада где га тако често снивам? Зато се чешће у сну и смејем, као што сте ми више пута говорили, драга дедо моја.
Он је био пука сирота кад је узео мене сиротицу. Ја сам му донела ено онај орман до зелене пећи, а код њега сам застала овај сто за којим седимо, онај креветац где вас двоје ноћујете и икону пред којом се и данас Богу молимо. Није било ни десетак књижица у оном долапу, што је данас пун натучен лепо повезаних књига.
Чим сам се довела, омиле ми кућа, као да сам се у њојзи родила: Цео дан сам ходала и радила по кући, а он, жалосник, није се растајао с дућаном од рана јутра до мркле вечери. У подне се чим тим прихвати, а у вече спремала сам бољу вечеру. Он је, децо, (не могу да га споменем, а да не уздахнем) радо јео тесто. Зато сам увек имала намешених гурабија, брдарица, или каквих других колачића. По вечери седели смо дуго. Он је тада причао своје јаранске приче, а ја сам га пажљиво слушала. Па песама, па пословица, па загонетака, знао је сијасет. Чешће и поноћ превали, а ми још шијемо, смејемо се и торочемо. Боже мој, како се човеку нарав промени; ко би рекао, да је овака ћуталица, као ја, негда била торокљива као мало дете! И Бог вам један знаде, шта се са мном може збити све до моје смрти?
У те срећне дане родих и вас двоје, Стамене и Стаменко. Он је, покојник, волео вас као своја два ока у глави. Шта га пута метну столицу пред дућан, па дотркну само да вас види и омилује. Увек вас вечером уљуљиваше, док сам ја вечеру приправљала. Кад се које ноћу од вас заплаче, пре мене је скакао из постеље, и не би ме дирао, догод ме ваша дрека не би пробудила. Чешће сам га за то корила, али не могаше уставити своје добро срце. А кад вас недељом купах, онда ми већ биваше досадан. Или му је вода сувише врела, или сувише хладна. Па ни да се макне од корита, него пиљи у вас као у икону. Ти, Стамене, био си живахан. Шта га пута свега исполива бијући облим ручицама по заталасаној води. Он би тада смешећи се говорио: „Хоће богме делија Стаменко. Тај ће бити Турке к'о господар Луко". А теби је, кћери, тада говорио: „Моја Стаменчица биће лепа девојчица; бабо ће је научити књизи, обући јој чоху и ђезију, нанизати три ниске дуката, да се знаде чије је чељаде!" Ја сам увек говорила: ако дадне Бог!
Е, тако је хтео он, али Господ друкчије нареди. Покојник је био вредан радин, и ја вам нисам била полења. Никад кућом не бејах постидна, а њему помагах где год знадох и умедох. Он је шио и везао либадета, фистане и јелеке, а ја ших му памуклије и антерије. Још се родне десише године, храна се је многа извозила, сељаци се махом оновчише. Кренуше пазари, каквих давно није било у нашим крајевима. Лако онда беше подићи се устаоцу и штедљивцу. Наша се радња брзо отрже; не прође ни две године, а ми отворисмо још један дућанац у улици преко моста. Узесмо неколико момака; шише и певаху цео дан и до неко доба ноћи. А кад седасмо за софру, Боже мој, чисто се милило појести залогај у онакој радној дружини. Кухала сам све најлепша јела, а не жалих зацвркнути машћу што се више могло. Имађасмо вина по две по три бачве, а ракије и старе и љуте. Који момак једном стаде у службу код нас, тај нас више радо не остављаше. Јер, дечице моја, има доста света без срца и душе: не мари ти за млађе своје колико за псе. Али знајте, да још нико није прокопсао, који је тврдичио према својим млађима. Господ ником дужан не остаје. Да није још његове правде, шта би било од вајнога света?
Ми смо имали доста пријатеља и знанаца. Сви се радоваху нашем напретку, а сељаци, старе муштерије, још радије долажаху у нашу продавницу. О јесени сласмо момка по вересију, али, Боже сахрани, да смо силом изнудили наплату онде, где видесмо да се за тада нема и не може. С тога сељаци и волеше пазарити код нас, него у нашега комшије Перка. Та ви сте га познавали, јер је скоро умро. Беше човек непогодан и чангризало, да се једва подносити могао. Ако је од кога имао што примати, онда тешко га си јадноме дужнику. Пре времена кињиће га тражбином, а не плати ли на уречен дан, таки лети суду, па се тужи, терај, док јадном сељаку не оде и кућа над главом. Сељаци су тада били боље платише, реч је више вредила од данашњег писмена, а суда су се клонили као живе жеравице. За то брзо омрзнуше на Перка, па се један по један упутише к нама. И кога једном послужисмо нашом робом, тај више ни завирио није у Перков дућан. Перко беше врло оштра зверка, добро је провидео ко одујми његове пазаре. Али је био и лукав. Гледао је свакојако да науди нашој радњи. Па поче лагати сељаке, да је у нас све скупо и криво измерено. Кад то не поможе, он поче шуровати и с момцима нашим. Момака има вредних и честитих, али их имаде и дволичних и свакојаких. Та није ни чудо, кол'ко господара мора да промени, док се на доброга намери. Од доброга добро научи, али се и од рђавога по нешто зло прилепи. Тако један од највреднијих наших момака остави нас у најнезгодније доба. Будала се дала навести лукавим лагалом. Мишљаше нам тиме наудити; али се брзо увери, да ни у Перковој кући не ничу златна брда. И доиста се брзо покаја. Понуди се да се опет врати, али га хладно одбисмо: и ја и отац вам јако презирасмо људе личинаре.
Ми непрестано у напредак, а Перко у назадак. То га још већма раздражи лукава и пијана. Да, и то вам заборавих рећи, да је комшија Перко радо пио и беспосличио по кафанама. Набије фес на обрве, стави руке назад испод ћурчета, намршти се као јесење небо, па по десет пута на дан проћи ће тамо амо испред нашега дућана. Лукаво нас погледи испод обрва, окрене се потом на другу страну, ракне и пљуне на нашу калдрму. Ако је случајно на путу буренце са клинцима, или гвожђарија, или дрвенарија, као што је то обично у пазарне дане, шорнуће крвнички и ако му баш није на путу. А кад смо ми пролазили мимо њега и поздрављали га, никад нам није Бога прихватио.
Но колико нас Перко избегаваше, опет се радоваше свакој прилици, кад би могао заподети свађу. Што је давно желео, то је и постигао. Ви знате, децо, онај прозорчић у нашој кухињи што је баш под таваницом. Још кад је ова кућа грађена, уговорено је не знам како с пређашњим господаром Перкове куће, да се тај прозорчић може отворити, али повисоко као што је, да не би млађи час по зазјавали у комшиску авлију; јер сваки, знате, хоће да је у својој кући слободан. Устанемо ми једно јутро, а кад уђосмо у кухињу, а у њој пуно помрчине. Зачудисмо се, па гледнусмо у прозор. Али јест, наш добри комшија на зло поранио, па грдним клинцима прековао дебеле даске преко прозора, па их још с поља лепом превукао да како светлост не би пробила. И то се већ не могаше подносити. Покојни вам отац докопа секиру да одбије даске, али га ја уздржах.
— Не, не рекох му, ти то ниси приковао, па не смеш ни отковати!
— Али то тако не може остати!
— И то је истина. Само ко је приковао, нека и откује.
— Али ја с њим нећу да имам посла.
— А ти јави кмету, а он већ зна шта му чинити ваља.
Он остави секиру и оде у општину. Кнез Милојко дође са још два стражара, заповеди те се даске скинишу с кухињскога прозора. То разјари и онако охолога Перка, па поче викати и претити, Боже мој, као да је из њега ђаво зипарао. Е, не памтим да сам до данас чула онаку ругу и онако псовање. Онда сам, децо, видела да је човек, кад застрани, још гори од звера. Али нека би се затрло семе таким људима на земљи, и молим се Богу и Богородици, да вас сахрани од оваких несретника у свима данима вашега живота. Нека би било и за вас ово што смо препатили.
— Е нећеш тако, комшија! настави Перко и по подне, кад мишљасмо, е се већ стишао. Не дам се ја тако лако ућуткати. Заврнућу ја шију и теби и ономе матороме кнезу. Дошла браћа па откивају, а ни помози Бог, Перко. Не био који сам, ако вам се српски не осветим. А нисам ја баш ни така мућурла, као што мислите. Е хеј, знам ја што ви и не знате. Не уклањам се ја тако лако с мегдана. Скоро ће се ломити, слепи миши моји, знам ја што ви и не знате. Гледај ти молим те, с ким су они нашли да гоне инат. Е, не дам се ја, море, не дам; ишли смо и ми у те ваше школе; знамо и ми све те ваше мајсторије. Ал' чекајте, зечји синови, скупо ће вас стати ова прича Перкова. Е хеј, знам ја што ви и не знате, глупа божја сточице!
И још би био зипарао, да га не ућутка његова жена, патница. Бејаше добра душа, али је дошла била као сухо дрво подносећи и ућуткавајући сурову нарав свога нечовека.
Кад смо те вечери били насамо у соби, запитам покојника:
— А чу ли ти, Миле, шта онај рђаковић рече?
— Не сећам се, одговори ми равнодушно.
— И још трипут, не једанпут. Зар ти не паде у очи како у три маха викну: Знам ја што ви и не знате!
— Могао је и сто пута викнути. Зна пијана глава шта јој се с језика котрља.
— Не, не, он не беше пијан као обично, добро лисац зна што је говорио. Већ чули ме, Миле, наш је комшија нешто намирисао!
— Не знам као шта.
— Шта му било, али се нешто куха.
— Тамо о његову главу.
— О чију му драго, али се добро узми на ум! Јеси л' ми ту недавно и сам говорио да се нешто спрема? Сећаш ли се да си ми говорио, како су се успролетали неки људи из „прека", па неки Подринци и Ваљевци. Било што му драго, чувај се добро и буди на опрезу. Пази и куд идеш и шта говориш.
— Хајде не цвркући, плашљива голубице моја, рече ми ваш отац, па ућута, и приметих како се замислио. Ја се у тај мах склоних да не будем досадна. Ти се, Стаменко, баш тада стаде мешкољити у колевци и ја приђох да те подојим.
II.
Боже мој, колико је то себе година, а ево ми је још тако живо пред очима ово што вам приповедам, као да сад гледам пред собом оне црне и несрећне дане. Беше то 1844 године. Освануо ведар и топал дан, у петак 22 септембра. Врапци весело цвркутаху на нашој гуњи пред чардаком, сунце повише одскочило. Могао је бити већ осми сахат, кад се сиђох на кладенац да налијем суде. У који мах ја ведро домаших, у тај пар учини ми се као да чух пуцањ. Стадох да боље чујем, али се ништа више не чујаше. Узех суде и пођох у кућу. Узгред наберем цвећа у баштици и уденух у косу. Баш отворих уста да певушим као обично, а тек у једанпут осуше пушке: кра, кра, кра! Толико се тргох, да ми се из десне руке окиде суд и прште на комаде о камени кућни праг. И ако бејах престрављена, опет ми се туга, као хладна гуја, сави око срца. Да се разбије баш у тај кобни мах, ништа ми се не допаде. И данас свет верује много у враџбине, а онда је тога још више било. Оставих суд на своје место, па брзо потрчах на прозор, да видим шта се то збива на улици. Кад тамо, а свет затвара дућане, па неки снуждено одлазе кућама, а други тамо ка конаку. Коначка капија отворена, а у њој вика, граја. Свет срља унутра, а на махове пушке припуцкују.
— Шта ли је то тамо, чича? запитах Остоју с Камичка, који се кући журно враћаше.
— Ето шта је, Видо, зло да не може горе.
— А по Богу шта је?
— Шта је да је, није добро. Бог зна какве ће још бити несреће. Притвори прозор, па чувај и себе и децу. Дао би Бог да не буде горих јада.
— А где је мој Миле?
— У коначкој авлији.
— А шта ће тамо?
— И сам му се чудим. Боље би му било, да гледа тебе и ту децу, него да се вере око оног пакленога гнезда. Брзо шиљи по њега, јер се доцније може ђаво изродити. Ие исправи он криве Дрине. С Богом! Одмах пошљи, те га кући зови! С Богом!
То рекав чича Остоја, упути се ка Камичку. Вас се двоје бесте таман пробудили. Посадим вас обоје доле на ћилим, притворим капке на прозорима, па вас онда забравих. Повежем се шамијом и брзо обучем други фистан, па одем по Мила. Погледах у коначку авлију, али га већ тамо не беше. Али шта видех? Триестину коњаника опколили двор. Коњи хале, а јахачи оружани до грла, па светло обучени као катане. Хаљине им све једнога кроја. Чоја плава преливаше се, а златни опшивци трептијаху на сунчаном зраку. Калпаци им све од сама самура, с белим перјаницама.
У својој бризи и журби ја и не видех добро у први мах неколико људи тамо даље на улици. Случајно ми поглед паде тамо, и — молим ти се Боже, не поврати така времена — опазих на калдрми неколико мртвих људи с разбарушеном косом. Згрозих се као од грознице трољетнице, па мучна и тужна нагнем тамо. Вероваћете ми кад кажем, да сам онда и најгоре помислила: јаој, жалосници, да га није несрећа укобила! Приближих се и погледах. Шта несрећна видех? Помоћник Нинић и судија Марко лежаху мртви у својој рођеној крви. Судију сам познала по црвеном ћурчету. Још до њих лежаше мртав један дечко од својих десетину година. Вај, ту добра није, па кукавна окретох главу на другу страну и потегох кући. У том несрећном тренутку сретох и комшију Перка. Припасао пиштоље, а кад ме погледа закрвављеним очима, учини ми се као да ме пресече. Лукаво развуче усне и показа рехаве, жуте зубе. Учиних се, као да несрећника и не видим.
— Шта кријеш очи, једна . .. не пристоји се, децо, ни да поменем како ме је, хуља, нагрдио. Смирио се безделник, а мртве је грехота клети и псовати. Ја се журих напред, али чух још само где рече:
— Запамтићете ви с ким сте каквгу заметнули. С ђаволом ћу спрећи, само да вам покажем ко је Перко Крнулац. Не треба вам гора осветника.
Знам да су ми тада сузе потекле. Та нигде га ничим не увредисмо, и гле, Боже, како је навр'о пизмом на нас и на кућу нашу. Изведи га, молим ти се на пут прав и поштен. Пазићемо да му не натруни ни сламчица наша. Тако сам се молила.
Кад сам била близу куће смотрих откриљене капке и драгога Мила где забринут гледа напоље. На срцу ми лакну и не знадох кад отворих врата и улетех у собу. Он стајаше близу стола, а вас двоје играсте се код његових ногу. Полетех му у наручја и бризнух плакати, он ме је пољубио у косу и почео тешити. Погледах му у очи и познадох да му утеха не иде са срца. И он је био брижан. У тај мах ми прелети преко ума, буд је и онако сетан невесео, туд га и ти растужуј. Као да ми нешто рече у мени: Зар је жена само да истера сузу и да више додаје чемерике горчинама мужа својега? Та дика је жени храбрити мужа у данима ваја и кушања. А доиста ми жене у томе јако грешимо. Малодушне смо до прекора онда, кад је највише потребно срца, смишљености и поуздања у се. Зазор ми би од ових помисли, брзо утрем сузу и поозбиљим се. Седосмо на застирку и узесмо вас двоје на крило.
— А виде ли ти, Видо, шта се јутрос догоди?
— Видех, у зао час.
— Мени се чисто мозак врти; не знам чисто шта да мислим о овом што се зби.
— Ово није добро, Миле. Све ми се слути још и горе зло.
— Зар има што горе од овога? Ови људи падоше ка' из неба ведрога. Пре бих рекао, да су казна но спасење божије. Ако су и хтели шта, зар се баш морало одмах с људским главама.
— А да л' се ко надаше њиховом доласку?
— Ја не знам, али како ко. Има их који рију свуд, па зар да се они овом зачуде? Додуше су се и наше власти прогрушале. Почело је бивати свашта. Једне и исте ствари добивале су по два краја, па који за ког. Одјурени толики људи тамо у ћесарску, па зар да тамо седе и мирују? Сваки воли своје гнездо, па зато се журе да опет у њега улете. Али, али — не ваља ни ово. Титрати се с нашим главама, није дело промишљено. Ваљало је боље промозгати.
— Ја те чисто не разумем! рекох му.
— То је сасвим просто. Има доста незадовољника, па устају на притисак. Ко зна како ће се свршити. Да ли ће бити победилац незадовољство или притисак, то је мучно погодити. Кол'ко ја могу да провидим, изгледи су слаби и за једне и за друге. Ко зна на коју ће страну претегкути ове кобне теразије. Но свакојако је паметно гледати своју радњу и незван се не мешати у оно што не знаш.
— Али има људи немирних, нерадина и облагивача, приметих му ја.
— Имаш право, жено, рече, али тек ми ником ништа не учинисмо на жао.
— А Перко? упитам га озбиљно и смућено.
— Он је до душе опасна зверка, и мучка и грабљива. Нит' је добро на њу дићи лова, нит' је паметно чинити јој се невешт. Склањајмо му се, где год можемо.
— Али је сад на путу опет показивао своје зубе и претио злореко. Не знам како ти, али ја зебем од њега. Бог би дао да нас у зло не ували.
— Хајде не плаши се, рече ми прекорно. Цео Шабац зна нас, а познаје и њега. Нико неће за њим се повести, ако би на нас и насрнуо. Него махнимо га до сто врага, прече је да зборимо о овом што се данас зби. Сиромах Нинић!
— А који га крвник уби?
— Катане. А зашто, то они знају. Јутрос рано прођоше на нашу страну, посниже Дреновца. После седам сахата уђоше у варош и уставише се пред конаком. Капију отварајте! повикаше и припуцаше. Момци отворише капију и они уђоше унутра. Нинић стрчи доле и викну на њих озбиљно: ко су и од куда су.
— Имате ли, људи божји, какву исправу, да видимо ко сте?
— Ево ти исправе! повикаше и један опали на њ, и са земљом га састави. И судски председник Марко изађе у ходник.
— Ко си ти тамо у црвеној антерији? викну један од катана.
— Ја сам, браћо, судски председник.
— Доста си председавао, рече му и једним га метком састави са земљом.
Обојицу извукоше на калдрму, тамо, Видо, где си их видела. Господар Ђука побеже на таван, а жена му се једва жива спасла. Кидисаше и на Ђуку, али се брањаше пиштољима. Једним метком нехотице уби оно дете, што си га видела мртва. Кукавни родитељи! још и не знају каква је уда судбина сустигла чедо њихово, и ко зна, колико ће још таких невиних жртава покосити.
Ја изнесем доручак. Седосмо обоје за софру; не могадосмо ништа окусити. Нахранисмо вас нејаке, па опет успремих. У тај мах зачу се коњски топот и звекет коњских плоча по калдрми. Прикључисмо се прозору: катане касом пролетаху улицама, те задаваху страх и онако мирним и заплашеним грађанима. Сви ћепенци спуштени, а капије притворене: нико живи да се помоли, и чињаше ти се у сред гробља да си. Срећни сте колико сте живи, децо, што сте тада били још малечки, те не умедосте осећати страхоту онога времена. Ко је онда већ умео тубити, запамтио је само нечовештво и ужас.
По подне чу се добовање. Многи бескућници, а и газде, којима је свеједно било а ред а метеж, искупише се пред конаком. Пушке опет запуцаше, и после неколико тренутака прођоше катане поред наше куће и одоше пут Лознице. Свет опет мало дође к себи, као да им се свалио неки терет са срца. Дућани се отворише и као да се опет повратио стари ред и живот. Али то беше привидно. Сви људи од посла изгледаху као побијени. По лицу си им могао познати, да им срце вапије и плаче.
Миле хтеде да оде с момцима у дућан; ја му не дадох. О заласку сунца изађосмо у авлију: свеж вечерњи ваздух чисто мирисаше. То нас мало опорави. Изнесох слатко у баштицу, те се уза њ написмо хладне бунарске воде. Још пописмо по једну каву. То је било све, што тај дан узесмо у уста.
III.
Онда су, децо, била бурна времена. Час по неки преврати у земљи. Било их је много, који хтеше да буду прваци. Овај врбуј овог, онај савиј оног, а наш свет поводљив, па вам се за кратко време начини читав ђавољи метеж. Један је овога, други је онога, а ни један свој. Охладнише међу собом најприснији пријатељи, позавадише се ортаци и рођена браћа. Неки се продаваху за владине људе, и свет поверова. Други искурјачише да су бунтовници, и народ их се клоњаше као заразе. А и како не? Гласови се пронашаху свакојаки, а татарин за татарином и дању и ноћу; сваки осећаше скору олујину. Хајде што људи, али што и жене узавреше. Па још које? Све оне алапаче и трчилаже, чупе и аљкуше. А бабице, каћиперке, разношаху њихове плетке с једног краја вароши у други. Ако је жалосно село, ако је на свадби и пратњи, то ћу-ћу-ћу — смућуј, то га-га-га — лажи. Оговараља и оцрњивања преотеше мах, као да последње време настаде. Ако се много мешаш са светом, сумњив си; ако се повучеш и не излазиш, још горе. Стари, обично говорљиви људи ућуташе и само махаху главама, кад их што упиташ. Највреднији прегаоци пометоше се и изгубише вољу за рад. Сељаци се клоњаху варошана. Трговина стаде, радње попустише, а пазари никакви. Свећа, со и сапун, то се цигло трошило, а шишарку нико не погледа. Сваки дан је бивао црњи и гори, а ни од куда нада, да ће боље бити. А од очајања, децо, ништа вам горе нема.
Свакога вечера хватала сам с Милом рачун о заради и потрошку. Трошкови све исти, а привреде с дана да дан мање. И добит би халалили, само да се могаше главно не начињати. Али, (и сад ме боли на срцу) једнога дана наста и та невоља: почесмо јести готово.
— Богме нам се ваља стећи, Видо, рече ми једно јутро Миле, јер како је почело, брзо ће нам блага понестати.
— А не би л' се могло још дан два почекати?
— Не.
— А шишарке?
— Нема ни њој прође. На овом бурном времену снебивају се трговци из прека. С тога и не прелазе.
— Па шта да чинимо?
— Не знам. Знаш ли ти што, научи ме.
— Како да учим тебе ја женска страна? Али, чекај. Не би л' добро било да момке отпустимо?
— Па куд да иду сад?
— Додуше је и за њих незгодно, али, али нека се за време склоне у своја села. Какво је време, ништа им друго не остаје. А кад се умири и пазари крену, онда ћемо их звати.
— А да ли је то право, Видо?
— Изгледа додуше без срца, али је, веруј, паметно. Од главног се живи, а не оду ли у села, наскоро ће се истрошити. Ми гледамо да спасемо себе од очевидне пропасти; није право њих ради да пропаднемо и ми. Они ће то и сами увидети, кад им кажеш како је.
— Вечерас ћу с њима говорити, рече и оде у дућан.
Кад сам га испратила, грунуше ми сузе. Он оде тужан, а ја још тужнија. Чини ми се, децо, како онда заћутах, нигда вам више не запевах. Почех ручак спремати; запршка ми два пут загори, а млеко искипе — толико сам била ван себе. Вас двоје се играсте у баштици, живи и весели ка' и пре. Ја вас гледах и би ми теже на срцу. Кад смо у подне били за софром, вас двоје, да сте живи и здрави, јеђасте као мали гемови, а ми вас само задовољно гледасмо, и не окусисмо залогајак два. Глад и сан нас сасвим беху оставили. С вечери је отац дошао раније но обично. Чим се беше добро посумрачило, затворисмо капке, упалисмо свећу и забрависмо се. Вас двоје одмах заспасте, а нас двоје седесмо у једном углу собе. Ћутасмо као два камена. Чусмо где неко куцка у капак. Запитасмо ко је, и по гласу познадосмо чича Остоју. Брзо му одбравих капиџик, те га пустисмо унутра.
— Добро вече, децо!, поздрави нас и седе према свећи.
— А откуд тако, чича? упита га Миле.
— Ка' човек који и сам не зна куд ће и како ће. Видесмо му на лицу да је нешто тужан.
— Да вам се није штогод догодило, чича? упитах га.
— За сад, Богу хвала, ништа, али, децо, страх ме неки обухватио, а ја на то нисам навикао.
— Хоће, чича, чама на човека. Невесео је и безвољан, па му се најзад чини, е га и страх неки ухватио.
— Не, не! Није ово, децо, узалудан страх. Зар не видите како је узаврео свет? Брат на брата врчи, комшија се од комшије клони. Па онда, свет никад није без рђавих људи. Ви то, Богу хвала, знате. Та ето вам Перка пред носом.
— Е, па шта нам може, чича? Зли о злу, а на своју главу.
— А да видиш, Миле, баш није ни тако. Зар је један висио облаган? Не памтиш, синко, ратна времена. Како може да подивља светина, хе, хе!
— Ја држим да ми нико ништа не може, кад сам прав.
— Не може ништа кад си прав? Море су људи и Христа распели. Човек ти је и анђ'о и ђаво. Ево да ти причам моју муку и невољу.
Чича Остоја пушаше на чибук. Пошто лулу напуни и припали, поче пуштати димове и причати:
— Ви сте, децо, познавали обе моје кћери, и Милку, која је одведена у Лешницу, и Мирјану, која се смирила у гробу. Ја сам своју децу отхранио и извео на пут као сиромах човек, који не хтеде да је пред људима постидан. Дао сам их те су изучиле књигу, а мајка их је кућити научила. Не оте им се никакав женски рад. Већ је била прича, та њихова умешност. Данас да је да упитате, па ће вам то још сваки рећи из њихова доба. Не треба да вам кажем да сам био сиромах, знате ме хвала Богу изодавна. Мало бакалнице беше сва моја радња. Још сам с брат Марјаном прекошорцем купио воштину, те цедили восак и продавали га ортачки. И ту беше прилично добити. Како тако, живео сам лепо. Прирастоше деца за удају, прилике се чешће појављиваху, све поштени и имућни момци. Онда, знате, беше много боље него данас дани: имаш ли чељаде вредно и склонито, не старај се богме за удају, потроше је прве месојеђе. И тако вам се тол'ко и не бринух за децу, само се Богу мољах, да се не ометем при избору зета. Али кад се човеку нешто не да, онда му бадава све. Спрема л' ти се нека несрећа, онда јој се не изви, и шчепаће те за јаку, кад јој се по најмање надаш. Да л' је то судбина, што оно Турци веле, или случај, као што мисле учевни, ко би знао то? Ја велим да је то судбина. Сад како му драго, тек ја сам патио, и молим се Богу и мајци божијој, да не дођем у још гори јад. Познато вам је, да је Здравко струнар остао рано удов, па наскоро и сам преминуо, оставивши двоје сирочади. Кућа му, као што знате, баш уз мој плот. Суд постави мене и Ђелу Обзинбундеву за туторе. Имадосмо муке, док децу на пут изведосмо. Оба добро књигу изучише. Старијега дадосмо код Богића те изучи и поста опанчар; ено га и данас ради и живи мирно и поштено, ка' и отац му, Бог да му душу прости! Али онај млађи, млађи — никако се, ветрогоња, не даде извести на пут. А давао га на занат, а на трговину, све ти једна мука и невоља. Не хте, рђа, да ради и слуша. Где год га дадосмо, не скраси се нигде ни недељу дана. Тако ми славе, не славио је! ако није био у свакој радњи и трговини, почните сад одавде, па терајте ма у коју улицу. Бисмо се по памети ја и Обзинбундева: шта ћемо и како ћемо? Договорисмо се да га водим у Београд. Бре овамо, сине никакви, научиће тебе туђин, па ћеш све играти као мечка на гурбетском ланцу. Баш се креташе једна турска лађа, која стиже из Брчкога. Спустисмо се Савом, стигох у Београд и дадох га Станку абаџији. Ту се како тако скраси годину две. Кад би трећа, баш оном лани, ето ти га цветне недеље.
— А одкуд ти, синко? упитах га зачуђено.
— Из Београда.
— Та знам, знам; али зашто тако у невреме? упитам га опет лепо и очински.
— Тако ми се прохтело, рече он на то мало побезобразно, па ста преда мном вадити духан и завијати фишек. Мени се смучи. Погана траго, помислим у себи, та преда мном се и старији снебивају, а гле ти једно дериште.
— Да си ме питао, ја ти не бих световао да дођеш, рекох му; али кад си већ ту, шта ти знам. Васкрсуј код тетке у кући, па онда у име Божје од куд си и дошао. Треба још коју годину, ако хоћеш да занат добро испечеш.
— То ћемо још видети, рече, па припали цигару. Е знате, децо, кад то видех, смрче ми се, окрете се дућанац око мене. А кад онако безобразно повукну дим из погана фишека, не будем вам лењ, но ти му шамаром избијем паклено пушило из зуба, љутит изгазим у мливо, а балавога делију ухватим за уши и изведем напоље. Тај дан сам био готово ван себе од љутине. Како ула дође, више и не оде. Његова луда теткешина, место да га саветује да иде, ста га устављати и повлађивати му. — Чујеш ли ме, старко, рекох јој, немој ти ту циле миле са тим ветрогоњом. Зар не видиш како ли је лудо застранио? Хоће, Бога ми, осрамотити и нас и оне сироте у гробу. — Још јој хтедох говорити лепо и пристојно, као што се беседи старим женама, кад ти се она, Бого мој милостиви, зграну на мене: А шта си ми ти, стара будало, дошао да солиш памет под старост? Ваљда и мени нису вране мозак попиле? А имам се, море, и ја ту да питам; не дам ја детета терати у туђ бели свет, не дам, рђо, не дам! Доста сте га гонили! Ако вас, душмане, срце не боли, тетка није туђа кост! Гледај ти молим те, не даду му мира ни у његовој рођеној кући. Ја ћу већ питати може л' то тако бити, знам ја куда треба. Имам и ја језик . . . И још сијасет божјих грдила изговори вам та стара вештица, сикташе ка' из надувених мехова. Све то човек мора да поднесе. За чију? Све за туђу бригу.
— Хајде, нек' ти буде — помислим у себи, па се за неко време чињах и невешт. Мишљасмо ја и Ћело: нека теткинога сина ту; а ко зна, рекосмо, можда ће се чова и опаметити. Доста је било скитње и ветрова.
— Па да л' се учовеча? упита га Миле, а ја изнесох и послужих кафом.
— Ко да се учовеча? сркну чича и настави машући главом. Скитала се пустолина, гњев га било погледати. Што год је механа од Камичка до доњега гробља, све их је редом обиграо. Нећете ми веровати, а и сам се крстих и чудих, кад чух, да се несрећник и на новце карта. Реците ми, децо: приличи ли то његову добу? Али шта му знам, помислих у себи, али ме Ћело не остави с миром, све док не одосмо у суд, те га прогласисмо за распикућу... Те вечери вратих се подоцне са Саве, где ми Циганке вуну испираху. Уђох лагано у авлију, па одох да видим, да л' је чардак притворен. Учини ми се, као да чух шапат код плота иза дрвљаника. Прикрадем се, и чучнув иза стублине од бунара, чух лепо како се двоје разговарају. По говору познао сам мога комшију бегунца и (не замерите) моју Мирјану, моје драго дете, рече чича па дубоко уздахну.
— Можете мислити, настави чича даље, како ме беху подузели и јед и срам. Хтедох у онај мах чуда починити, али, помислих, не приличи седој старини, као што сам ја. Не мицах се с места, али се у мени пакао кухаше. Једва се уздржах те ми не првкипе.Чујте само шта сам морао чути овим мојим сопственим ушима.
— И ти зар још не верујеш да те љубим? рече онај пас.
Моје дете ћуташе.
— Нисам ли ти се толико пута клео?
— Али како ћеш ме узети, чух где рече дете, кад се још никакве радње не лаћаш?
— А шта ће ми радња? Имам, хвала Богу, још доста пустога имања. Брат се оделио. Ја сам од овега газда и господар.
— Али ће се то све измаћи без рада.
— Хајде прођи се, молим те; још сад хоћеш да попујеш, кад нас раставља плот. Сад нећу да чујем, а кад будеш у мом двору, онда ћу те слушати. Што ти речеш, ја ћу учинити.
— Ал' би ти онда морао отворити радњу, је ли Драгићу?
— Отворићу и две, а не једну.
— А сад си ми рекао да ти не треба никаква радња, док ти је имања?
— Кад сам близу тебе, Мирјана, ја не знам управо ни шта говорим.
— Али, али, Драгићу, ја још све страхујем.
— Од чега?
— Да се ти нећеш поправити.
— Прођ се лакрдије. Све је ово младост, лудост. Друкчије памет говори кад човек има тако лепу жену.
По овоме наста подуже ћутање.
— Па? настави опет онај ветропир.
— Ја те љубим, Драгићу; али ко сме оцу споменути? Он ме тако воли, а тебе — али ти си га доиста и увредио.
— Ја се кајем и притрчао бих му руци, само кад би ми је пружио.
— Ти се поправи како знаш, али само журно. Мајка вели, да се јављају многи просци. Девојка је ка' тица на грани.
— Украшћу те, ако ми те лепо не дадну. Ја сам далеко загазио у много што не треба. Још ти једина можеш ме избавити.
— И спашћу те, Драгићу, ако ме услушаш. По овом наста опет тишина. Мирјана прође тихо поред мене и оде у кућу. И ја уђем у собу, али се учиних ништа не чуо, ништа не видео. Одмах се свучем и легнем. Ту ноћ, право рећи, нисам тренуо, него сам се окретао и пекао према жеравици; јер сам скоро до зоре мислио и мислио, шта да чиним, несрећник, у овој невољи. Та зар то није несрећа, кад ти неваљалац љуби чедо, које си, што но кажу, неговао и чувао, као мало воде на длану? Мислио сам свашта. Напослетку попустих, па рекох у себи: можда би се и поправио уз моје дете. Али ми одмах дође друга мисао: можда ће уз њега и твоје дете скренути с правога пута и — унесрећити се. Дозовем Стаку насамо, па јој кажем све, шта у сумрак и видех и чух. Можете мислити како ме је гледала и чудила се. Хтеде да иде да виче, да грди. — Не, не, жено, рекох јој, сад је сасма доцне. Него позајми ти мени памети у овој мучној неприлици: реци шта да чинимо, да спасемо и дете и нашу част. — Сложисмо се да је дамо у Лозницу Цветку Бошковићу, који се баш тада беше јавио преко проводаџије. Кад је Драгић дошао да ми каже оно, што сам код бунара чуо, одговорио сам му накратко, и, истину рећи, отерао сам га. Прво ме је додуше лепо молио, а кад виде да га и не слушам, поче, безобразник, и претити. Излазећи стаде на дућански праг и рече ми срдито и јетко, да ће ми се стару осветити. Ја га тада и не слушах. Кад рекосмо детету да је испрошена, насмехну се; а кад чу за кога, сневесели се. Од то доба не подиже главе као покошен цветак. И умре уз часни пост. Плакасмо, а и данас плачемо за нашим несрећним дететом. А он? Он и данас проводи свој пустоловски живот. Наудио ми је где год је стао. И сад...
Ту чича ућута, и гледећ' преда се, пушташе честе, густе димове из трешњевога чибука.
— И зар вас још ни сада не оставља на миру? упита га Миле.
— Не, и ако власт удари потеру против оних који шуроваше с катанама, Бог зна како још могу проћи. Тај је кадар на мене измислити свако зло. А вероваће му се, угурсузу, јер смо кућа уз кућу.
— А зар нема и честитих људи који вас познају?
— У то се и уздамо. Али, али, у побуни доста је и један глас, да те ували у сумњу. С тога и страхујем. Па онда, Бог зна какав ће бити онај, који ће те гласове мерити.
— Не бојте се, чича, храбрио га Миле, Бог ће дати, па ће добро бити!
— Из твојих у божја уста. Чисто ми је сад лакше, кад вам се, децо, изјадах. Време је да идем. Лака вам ноћ!
— Метнем му џубе на леђа, отворисмо капиџик, и он лагано пође. Баш кад је изашао на улицу, видесмо с оне стране поред кућа човека, који стајаше у сенци од месечине... ,,То је он", шапну чича тихо и загушљиво, па се лати замашнога чибука. „У злу не требао", рече и оде.
IV.
Онда, децо, није било ни оваких пошта, ни оволико новина као сад. За телеграф и не знадијасмо да га има на свету. Па и путеви, зар бејаху као сад? За насипе ми ни знали нисмо. Ето се у Богатић ишло како тако до Сокине механе, а оданде кривудај лево десно кроз шуму преко жила и пљоштара на Белотић до у Богатић. Та шта ћете, кад ни у самом Шапцу још не беше калдрме? Због рђавих путова и свет се не гибаше толико као данас-дани. Ко ти је највише одлазио и долазио? — трговци. Лети, када време блакне, кад се гора заодене листом, могао си видети по гдекога да прође к Смрдан бари, или о празнику да иде у манастир с болницима ради молитава. А када о јесени, онда, децо, путници све ређи, цигло момци што одлажаху у села ради вересије. А чим први снег, ухвати се где и ту си, док пролетњи ветар опет не просуши стазе и богазе. Никуда ни маћи, ван што се иђаше празником у цркву, а радником овда онда са села на село.
А данас? Што се јутром збуде у Београду, већ по подне знају деца шабачка. Свет је данас и језика проливенија. А онда је, вера и Бог, и то другачије било. И ко чуо — не чуо, ко видео — не видео. Тако се и збило, да ми више ништа не чусмо за катане, који одоше правце на Велико Село к Лозници. Као начули смо, да се силан сељак за њима слегао, али никаква хабера где су и како су.
Једно по подне седимо ја и отац ваш доле у баштици. Он ишчекиваше каву, па да тркне у дућан. Таман ја из куће, а капија се широм отвори. — Гле моје миле Убљанке! викнух радосно и истрчах пред сестру. Прихватих јој дете и изљубисмо се. Донесох јој воде да се умије; тај дан беше јака врућина.
— Па како ви ту живите? упита, пошто се мало поодморила.
— Ето, као што видиш, сестрице. Опажаш ли какву промену?
— Рекла бих да је све као што сам пређе оставила. Додуше, још вам нисам ни завирила у сваки буџачић.
Рекосмо јој, да смо за време морали отпустити момке. Она се на то мало поозбиљи.
— И код нас вам, роде мој, иде доста свакојако. Узвилио свет, па потегао некуд, као да му је буди Бог с нама памет завезао; не гледа ти ту нико више себе и своју чељад на дому. Па се и искреност прогрушала, а и поштење махом ојело. Сваки ти дрми, врче, а да знате бар зашто и крошто. Неки враг му заврнуо мозак, па је све то ћудљиво и лукаво. И што је остало неокужених стараца, и они су нешто немирни и усплахирени. Бог нека суди ономе, који нас је тако поцепао. Свему су томе криви они велики личинари, семе им се затрло!
— А ми мишљасмо, свајо, да је само у нас тако, примети јој Миле.
— Како код вас само, зете? Како ти је код вас и код нас, тако ти је и у Палежу и у Ваљеву, и свуда куд год крочиш по овој нашој тужној земљици. С дана на дан губе се људи искрени и од речи. Нико ти ником не верује, један с другим слатко, а лисички. Тркни-слажи, отиди-пренеси, то је већ многима свакидашњи рад. Куд ће то отићи, шта ће се из тога излећи, чисто стрепим кад на то и помислим. Бог убио онога, који први запати у нас ту лукаву стоку! Мртвог га земља не примила!
— Прођ' се, сестро, клетве, рекох јој, све ће још Бог на добро окренути.
— Мучи, сестро, Бога не помињи! Чисто се бојим, да се није иселио из ове наше вајне земљице. Та зар би он трпео ово, што се јадном свету чини на беломе дану? Та само да чујеш кога окапетанише у нашој Тамнави?... Али, ја блебећем, а не пазим где сам. Данас ти и жене повлаче на одговор за најмању бесмислицу. Ономад седесмо код мртваца, па водисмо говор о покојном овом, о покојком оном, док ти једна случајно помену покојнога Радојицу, што, сиромах, прогнан и умре. Већ сутрадан чуше то у конаку и сироту жену зваше и псоваше. Е па сад ти ту буди паметан и поштен; али — ја говорим, а и не пазим где сам.
— Та не бој се, сестро, почех је храбрити.
— Добро ми се и бојати, селе. Није ми за мене, али нисам рада увалити у зло мужа и ово невино детенце. Та све ми је једно, била ја а не била, али, ето, везана сам за моју породицу. Да се човек не мора освртати за собом, би ти јунак прекрилио земљу. Али, како потераше, скоро ће и жене побацати преслице, и плашљивци духом пренути. И кад ти се све то дигне, биће... Али...
— Бог ће сачувати земљу од те несреће, рече Миле.
— Доста је немира претурила преко своје младе главе, рекох ја. Ратни пустоши доста су је невину газили. Па још се и не дигоше сва села из гаришта својих, још леже кости на бојним пољима. Не, не, нама треба одмора, ред је да и ми једном мира уживамо.
— О, да би све на миру прошло, а ово, што говорим, био празан страх. Али ја вам и не рекох; чусте ли ви, шта се збило с катанама?
— Не, и приђосмо јој ближе, да боље чујемо.
— Богме беше читав покољ ка Буковици. Наши сељаци сузбише сељаке што присташе уз катане; веле да су побијени и похватани. Само неколицина спасла се у шуме и гудуре.
Она то говори, а загрме топ. Како се бејасмо заговорили и не чусмо топот и жагор напољу. Потрчасмо на капију. Свет се усплахирио, збуњено хођаше тамо-амо, а дућани се затварају.
— Ето Вучића с војском! повикаше неки, а мој ти Миле оде и сам да дућан притвори. Ја и сестра утрчасмо у кућу, искуписмо вас двоје око себе и притворисмо капке на прозорима. Једно крило отшкринусмо да видимо шта се на улици збива. Мало прође, а дође Миле. Мало по мало, па се разбегну свет. Ћепенци се притворише као о велику петку; никога живог на улици, као да куга мори. Не потраја дуго, док затутњи отуда од горње стране.
Напред је ишла коњица, за њом јахаше Вучић, а за њим тобџије. Међ војском Подринаца тма, понајвише све везаних руку. И сад се, децо, згрозим, кад помислим како су изгледала та јадна и жалосна створења.
Као да сад гледам Вучића. Јахао је на коњу зеленку, а одело му беше, 'нако, крџалијско. Око феса везао машију, гунић и чакшире све то просто, сукнено. На ногу му црљени опанци, притегнути уз чарапе, опет шумадијски. Испод обрва пресецаше оштрим очима, да нас страх подузимаше. Први међ господом, па вођ све земаљске војске, а на њему, децо, ни чохе, ни свиле. И прост занатлија радо чохом замењује сукно, а некмо ли великаши и господа. Зашто својега не држат 'се реда, помислих у себи, и почех се све већма прибојавати. Да Бог на добро окрене, рече сестра, кад јој почех казивати страх.
Војска се утабори на пољани према граду, пошав ђумруку. Кад шатор подигоше вођу, поздрави га пуцањ из топова. Чини ми се да ми и данас уји у ушима громовна пуцњава. Мислим, децо, да не беше Шапчанина, који тада не задрхта, духом не клону. Ми не бесмо срца страшљива, наша су села родила Луку и Штитарца, Чупића и Поцерца Милоша. Ми од боја не би зазирали; да је отимати Босну од Турчина, пешице бисмо прегазили Дрину; ал' је, децо, мука над мукама, брат на брата кад подиже војну. Кад се браћа подушмане, још су гора и од самих потурица. Љубав, сажаљење и милосрђе оглуше се срцу њихову и постану тврђи од камена.
Те вечери затвори се варош. Стража не даде никоме ни излазити, ни улазити. Само што излажаху војници у села, те довађаху сироте сељаке на суд — и мучење.
V.
И сад ми се, децо, стужи, кад помислим на ондашња мучења. Ма како да се усилим, опет вам не могу испричати јада, што их претрпесмо у оно црно и несрећно време. Као да се од људи створише тигрови. Та да су зли дуси били пали међу нас, не би нас стављали на горе муке, од оних што их тада поднесосмо. Али — зар тако беше суђено, да брат пропишти од руке братовљеве?
Сутрадан видесмо где чопором дотерују сироте сељаке, улесили их у дугачке низове, па гоне као другу стоку. Другима сапели и ноге и руке. Некима разбарушене кике, и рубље исцепано, по неког јадника и крвца облила, па узвереним очима тако страховито погледа на своје гониоце, да је то ужас било погледати. Чича Милију доведоше из забрана, везана на коњу, раздрљених прсију и гологлава. Ћелав, готово без и једне длаке, а припека паљаше, да човеку мозак провре.
За кратко време напуни се коначка авлија тим догнаним светом. Све везано, изнурено страхом, па очајнички очекује смрт, или оно што је још горе од смрти — мучење. Сатерали их у гомилу, као трговци говеда, а муве и омара да их посатиру. Једни повезани за плот, други се скаменили у рогама и клечкама. Међу њима се овда онда чујаше крчање и стењање. Многи је јадник и издахнуо онде од великих мука.
Друго сместиште догоњених беше тамо под градом; збили их у говеђи обор, а бише их троструком, горе од скотова. Кад је који несрећник зајаукнуо, срце ти је од жалости пуцало. Али, рука мучилачка не знађаше за милост: на махове бише невољнике све тупим кундацима и церићима. Јаукање беше у први мах ужасно, после све тише и слабије, док се напослетку не изгуби у неком уморном укању, ридању и стењању. Многи је мученик, под бојем, и душу испустио.
Око војводина шатора, на градском пољу, бео свет војске и народа. Позатваране канцеларије и чаршије. Поштена браћа и не помаљаху се из кућа, свак ћуташе и у себи се Богу мољаше, да нас спасе беде и напасти. Али се је, децо, тешко извити беднику к напаснику. Бог вас од њих закрилио у вашем потоњем животу, само му се ваља вазда молити и не срдити га!
Хај, и сад ме текне у срце хладан нож, кад помислим, децо, на оно кобно јутро. Чини ми се, свет не може бити више онако грозан и осветљив као што онда беше. Ја баш прислужих кандиоце, па приђох икони, а ваш ме отац викну: „Видо!"
Ја га погледах и приметих да је нешто усплахирен.
— Ходи, ходи брже прозору.
Приближим се. Боже, Боже шта сам видела! Нашег старог доброг чича Остоју гоне везана, а за њим нагло неколико беспослених неваљалаца. Ја цикнух. а отац ми запуши уста рукама. Сузе саме поврвеше и ја вам плаках, плаках, и поче ми се одмах нешто рђаво предсказивати. Миле сиђе доле у авлију, те викну комшију Ненада.
— Ја по Богу, брате, ко ли оцрни чича Остоју?
— Сад ми баш рече кнез Живан.
— Говори, молим те — не чекај да те још један-пут питам!
— Познајеш ли Драгића, покојнога Здравка струњара?
— Знам га — име му се не знало!
— Он баш седи до чичине куће, плот уз плот.
— Знам му и гнездо вучије...
— Па јуче оптужи чичу Вучићу...
— Ха! одмах сам помислио, угурсуски син...
— Напетља ти на сиромаха старца триста сијасета. Те не знам како се код њега не знам ко скупљао ноћу у поноћи, те шта се тамо шило и рило, како су долазили и неки људи из прека...
— Прека му смрт била, лажову и безбожнику.
— Да је за вајду, и ја бих га клео, Миле, рече, од клетве се ништа не замеће.
— Па шта да чинимо, Ненаде, брате? упита га Миле.
— Ваља се дићи у поље.
— Па?
— Рећи Вучићу очи у очи, да оно пашче лаже, и да је око њега сам лажа и варалица!
— А ако нам узневерује, куда ћемо онда?
— Куд и друга поштена браћа, у обор, у кврге, ил' ону проклету јаму.
— Мучи, не говори!
— А као што да не говорим, бре! А говорио, а ћутао, ето сутра мечака и пред наше дворе. Мислиш ти да већ не рију и испод наших кућа? Чисто ми неки вражји сврабови кажу, да је близу ред и на моју кожу. Али баш ми је свеједно, кад ми се је с њоме већ и тако растати, бар нек' иде за правду божију. Чујеш ли ме, Миле, не могу ти очима гледати неправде, па ма сутра висио!
— Хајд' махни се — не помињи вешала!
— А као што тако од њих зазиреш? Мени се, брате, све нешто предсказује, да нећу склопити очију код куће на постељи. Али што Бог да — једна ти је смрт, а у кући, а на точку, али, коно, на зеленој грани.
— Прекрсти се, Ненаде!
— Данас, брате, ни крст не помаже. Безбожништво улегло у свет. Та 'вако не беше ни за турске судије. Дај те варај и завађај народ, да би себе силом подигли. Глупа рита поводљива будала, удри на се лико, да огрне не знам кога у сјај и господство. Ето тако ти је сад — све претворно и лукаво колико нас глава у Србији, па сад живи, ако можеш, слатки брајане!
— Ваља се склањати!
— Шта склањати — на мегдан, ако си Србин, — око у око! Да питамо тог сокола Вучића: где научи те књиге варалијске? Диж'те с', браћо, да ујмимо порезу! Порез оста, господара неста. Церић, јаме, кврге и точкови, то би плата за услуге у грешноме делу. Дигоше их с бабова огњишта, растераше силом у туђину, да се скитају и да глад гладују. Па сад, Миле, кад им догорело, кад пођоше да поврате што им је отето, сад су ето бунтовници, злочинци. Зар ти држиш да су неваљали људи, те несрећне катане? То су осветници, то су мученици, мој драги Миле, а не ја и ти!
Наш комшија Ненад беше веома срчан човек, јако на гласу са свога срца и своје правде.
Не знађаше вам он за хатар и за себичност. Вољаше и свадити се, а не пропустити кривду, а Боже сачувај да би преварио сељака или кога му драго, па ма за тезгом гладан седео. Једанпут, не знам ко оно беше кмет, па поче расипати општинску шуму својим рођацима, суродицама. Где год се два три састадоше све о томе, један — те ми ћемо с њим овако, други — те ми ћемо с њиме онако, а кад би на збору, све ти ником поникло. „А што вам се, браћо, језик завезао?" повика Ненад, па искреса у очи кмету и народу, једне не остави. Народ за њим гракну и онај некмет није подне дочекао — раскметише га! Такви ваља да сте, децо моја; будите јунаци на збору, на јавноме месту, а на селу ће их свагда доста бити.
Ненад, Миле и још десетак поштених мајстора и трговаца дигоше се, те одоше преко моста тамо у логор, да моле за сиромаха чичу, да кажу да је невин као дете, да никоме никад не натруни, да је добар и поштен. Ја вас затворих овде у соби, па одох у собицу; тамо клекнух и мољах се Богу, да им буде на помоћи, да избави чичу, да распе бездушнике и прислушнике и свакога који о злу мисли.
Кад стигоше у логор, дуго су чекали, док их изведоше пред војводу. Он сеђаше пред шатором и пушаше, а око њега — нећу да помињем имена оне наше небраће. Они, непоменици, већином су данас под земљом, а мишљаху, кукавиде, никад краја њиховој сили и подвали. Чувајте се добро, децо, да за вама не ропће свет, да вам се гробова с гнушањем не клоне. Њихови гробови обрасли и травом и трњем, нико да их данас побуса. А ово што их је живих, сами се себе стиде, клоне се света ка' љиљаци светлости. Презрење и мрак, то је плата таким безделницима.
Војвода дуго сеђаше и ћуташе, димове пушташе час ређе, а час као облак брзо један за другвм. Подавио ноге на пиротском ћилиму, па мрко погледаше то на лулу пљоснанату, то у оштре шиљкове својих јеменија. Донеше, те пред њима испи кафу максузију из шарена филџана у сребрну зарфу. Око шатора самртна тишина, сваком се језик завезао, као да нигде говорити ни знао није. Само се тамо поиздаље чујаше рзање хатова, што их сеизи тимараху.
И Бог зна колико би се још тако ћутало да се комшија Ненад не осмели те рече:
— Господару!
Али он ни беле, само га оштро погледа, рекао би, пресећи га хтеде.
— Ми смо до тебе дошли, ако си нас вољан примити, господару! рече Ненад, па поче као давати знак осталима да се уклоне.
— Код мене су, браћо, сваком врата отворена, поче војвода тако ласкаво и благо, да се није и насмехнуо, ви бисте рекли, е се неко заслонио за његова плећа, па беседи.
— Ми смо то и чули, господару, па зато и дођосмо да те видимо, и да те молимо.
— А каква вам је невоља, браћо?
— Велика невоља, господару, велика! повикаше сви у глас.
— Грђа бити не може, наставиће Иенад, пошто се остали стишаше. Ако овако и даље потера, господару, онда боље угарак у чаршију, а чељад у планину. Грехота је с кривог да праведни страда. С божје стране молимо те, да не слушаш сваку и свакога. Бог нас дао свакојаких, кукоља вазда међу пшеницом, али му не дај да овлада — та коров је коров! Ето и наш кукавац чича Остоја...
— Не говори о њему док те нисам ћутању научио!
— Али, господару!
— Стари је то лис, једва ми је и пао у гвожђа. Али, наместићу угурсузину, несавитљива плећа; доста се је, пас, ребрио по овом ђавољем гнезду...
— Не, не тако, господару, поче Ненад мало ватреније, Шабац није нигде био гнездо ђавоље, а опет ти велимо ево сви у глас: чича Остоја није крив! Колико смо ти, господару, сви ми сагрешили, толико и он. Ил' њега отпусти, ил' и нас повежи: па што буде њему, нек' буде и нама. Али, он да гине и труне, а ми да живимо и скрштених руку да гледамо, то би, господару, била и грехота и срамота. Ми те и опет лепо молимо, ослободи чича Остоју.
— О њему више ни једне, још му нисам ни судио! рече војвода, па ућута, поглед спусти преда се и поче пуштати све чешће и чешће димове. Доња би му усна час по задрхтала, а чело би се све јаче и јаче набирало.
— А зар њему треба суда, господару? говораше Ненад. Зар га ниси видео да је жив умро? Остарио, ослабио; нема га кожа, кост. Па овај страх! Пусти бар да мирно очи склопи, и да му она јадна старица свећу придржи. Ево нас свију...
— Сви за њ добри стојимо! повикаше сви у глас.
— Ха, ха, ха! смејаше се мучки војвода, још да вас је два пут толико, па вам га не бих дао на веру. Знам ја добро вас Мачване: двориће и протераће седам господара до подне, а седам од подне. Не бих дао једног Гружанина за сву вашу Мачву и Поцерину.
— Хе, хе! јетко се насмехну чичица Ненад, погледа у друштво, па у војводу. Лако ти је, господару, збијат' шалу с нама невољнима. Да ја седим пред тобом, а ти да стојиш преда мном, Бога ми те не бих тако вређао, господару. Али шта му знаш; дана ти је власт, а имаш и силе, можеш радити како ти срце говори. Само не заборављај да смо браћа твоја, да смо једна крв. Тако ми Бога, не бисмо 'вако ни везира молили, а ми ето у тебе, нашега брата, тражимо да нам пустиш оног старог изнемоглог патника. Знаш ли, господару, да је и он у своје младо доба крајинио тамо око несрећне Дрине, па сад да га своја браћа везују и бију. Ако је већ до тога дошло, онда или да гинемо сви, или да се турчимо.
— Шта велиш? цикну војвода.
— Велим да није лепо како си започео. Сапео си човека ни крива ни дужна. Је ли то правда, је ли то закон? Јесмо ли ми Турци, или смо Срби; јесмо ли стока, или смо људи? Јесу ли ово оцеви, или су бећари и бескућници? Немој тако, војводо, немој тако, крв наше деце тужиће те пред Богом; Бог је кад-кад и поспор, али достижан. Стићи ће те његова назна, кад јој се најмање узнадаш. Ако нам чичу не пустиш, проклет да си и од нас и од наше...
То му беше последња, јер у тај мах докопаше га војводини самсари, осуше на њега кундаке и цериће. Јаукн'о је, сиромах, два три пута, а затим му изнемогну глас. Миле и остали уклонише се у онај мах од оних насилника. Кад је хтео заклонити јаднога Ненада, отисну га нека војничина кундаком у ребра тако, да се одмах обнесвешћен стропоштао на траву. Кад је после неколико тренутака к себи дошао, осетио је ужасан бол од крвничкога ударца, а кад је погледао унаоколо, није опазио близу себе никога. Другови се разбегли, војвода улегао у шатор, а Ненад је можда у тај мах негде крчао, стењао и Богу душу давао под ударцима, који би били сувишни и за најјаче лавове, а камо ли за јаднога и слабога — човека.
VI.
Отац вам је, драга децо моја, једва домилио кући. Чим је дошао, пао је на душек, а бејаше побледео као жути лимун. Хладан га зној пробијаше по челу, а угашеним очима тражаше час мене, час вас. Видех, жалосница, да му добро није, па цикнух колико ме грло ношаше. Нагох се на њ, а он ми узе руку и ућуткаваше ме; очи му се наводниле сузама.
— Куку Миле, брате слатки, шта ти је? почех га питати, а он ми показа леву страну испод пазуха. Раскопчам га и уклоним кошуљу. Јаој мени, шта видех! — грдне модрице по витим ребрима. — А који те душман удари, ударила га сабља по срцу? — Он само заиска хладан облог, па заћута као сињи камен. Ту ноћ не преспавах са сестром, непрестано мењасмо облог за облогом. Кад бејаше тако пред зору, ухвати га сан. Сестра се диже и седе на моје место, ја одох те прилегох мало. Како бејах уморна, сан ме завара. Спавам, а сневам: Учини ми се, као да се сруши једна страна од кутњега зида. Поплашена скочим и протрем очи, погледам на ону страну, ал' зид стајаше здрав и читав исто као пре. Неће бити добро, помислих у себи, а хладна ми се гуја сави око срца. Суза сузу сустизаше. Вас двоје се бесте пробудили. Ја одох да вам спремим доручак.
Још не беше добро ни ославио дан кад чух јаку лупу на нашем капиџику. Сестра искочи напоље, ал' мени се ноге скратиле, па ни крочити. Никакво добро не слутих. Сестра одбрави, а зло те у кућу: десетак момака наоружаних до грла, а међ њима и наш комшија Перко, са шишаном у руци и некаквом јатаганчином за појасом. Кад га видех, планух од гњева и једа, па стадох на кућевни праг.
— Како имаш образа, нечовече, да ми на праг ступиш? повиках на Перка, а он, кол'ко беше опак и неваљао, опет ушукутри, па окрсте главу да ме не гледа.
— Је ли газда Миле код куће? повикаше момци.
— А шта ћете с њим? Нема с вама никака рачуна; викнем им ја.
— Али има господар. Нек' изађе амо напоље.
— Он је болестан.
— Болан или здрав, мора господару, повикаше, па у тај мах ме двојица одгурнуше те посрнух и једва се одржах на ногама.
Изведоше вам оца онако болна, боса, гологлава. Сестра цикну, а ја у кукњаву. Она докопа фес, а ја обућу, те за њим. Он, жалосник, једва корачаше, један га вођаше, а други, јаој! час па би га гурнуо.
Не знам како се сестра прикучи те му главу покри, а ја пустих обућу на пут, па што игда могох потрчим за њима. Перко, крвник, шапну две три једноме до њега, а тај ти се окрете те на нас повика: Натраг, жене, куда сте потегле; вас господар не зове! — То рекав, отисне ме назад и ја падох на чагљевит пут. Смрче ми се у онај мах, и да имадох ножа, бих га, нечовека, посред срца. Погледах на све стране и запомагах; али свет се од зла уклонио, нигде никога.
Једва домилим кући. Вас обоје застанем пред кућом, плачете и вичете: отац, мати! Били сте и гладни и необучени. У онај мах вас и не погледах, седох на праг и закуках. Ви се искуписте око мене. Сеђасмо и кукасмо као сироте, нигде никога да нас утеши, да нас разговори. Свет се престравио, па на чаршији нико ни да се помоли. Напослетку стегнем срце, обучем вас и нахраним, па собом поведох право у логор. Ти, Стаменка, била си још веома нејачка, па си једва корачала; више сам те за собом вукла, него што си ножицама ходила. Баш код џамије на баиру застанем сестру где седи на камену, разбарушену, поцепана фистана, а сву окаљану прашином са улице. Главу беше наслонила на лакат, махаше главом и промуклим гласом кукаше и нарицаше. Одем и седнем поред ње, наместим јој косу и стресем прах са хаљина. Ћутах и ћутах, па онда мукло закуках:
— Црна Видо, шта си дочекала, душмани ти кућу раскућише, кам им у срце! Упропастише тебе и децу, пропаст их снашла! Што ћу и како ћу тужна, јад их поморио! Како ли ћу децу очувати, не имали их! Како ли ћу тугу проболети, бол им у срцде! Како ли ћу од сад горко живети, горска им у дом улегла!
И још бих онде седела и кукала, да од некуда не искрсну Циганка Фата. Та Туркиња често ми помагаше суботом; кад нас опази, приђе, па од чуда ћути, не трепће. Сад се, децо, погрбила од старости, а онда је била пуна и јака као планина: онај велики орман с долапом у кухињи сама је уклањала, сама намештала, кад год се прало и кречило, а из бунара извлачила би по толико ведара, не одмарајући се. Зато је и данас свагда радо дочекујем ракијом, кафом, а ако је време ручку — ручком. И ви, децо, немојте је никада одбити са нашега прага, кад и ја већ будем тамо код оца.. Гадно је то: бити незахвалан.
— А што сте се ту осамиле, лепе моје хануме? Што ли кукате? А где ти је газда? А деца? — Ја јој испричам моју црну тугу, а њој, децо, грунуше сузе на очи. Хоџа викну са мунарета, а она у тај мах оде у једну турску кућу и изнесе крчаг са студеном водом, те се написмо. То је било све што смо тога дана узели у уста. После нас не хте оставити за цело време оне моје велике несреће. Бог нека јој се одужи, кад буде на ономе свету!
Више сам се пута канила са сестром у логор, али нас ни близу не хтеше пустити. Молила сам, заклињала, плакала, али све то беше узалуд, не поможе ништа. Никога не пуштаху у поље. И ја, и Ненадовица, и чича Остојина баба, и много других жена све из побољих кућа, сеђасмо тамо на бајиру и плакасмо, али нам се нико не смилова. Они, који би имали милосрђа, не смедоше нас ни погледати, свак' се склањаше, да га не снађу исти таки јади.
Поче на земљу падати мрак. Кроз поведрину провириваше тамо амо по гдекоја звездица. Са истока пун месец осветљаваше нас бледе и измождене. Као слике од камена сеђасмо све до зоре на бајиру, и као у гадне сабласти каква страшна сна, гледасмо тамо у беле шаторе и оне паклене ватре стражарске, што се виђаху на градскоме пољу.
VII.
Сутрадан, у највећој тишини, сахранише нашега честитога комшију Ненада. Беше, јадник, покривен платном од главе до пете, те му не могосмо видети изгрђено лице. И данас кунем безбожне руке, које се могоше огрешити о његову свету душу. Гроб је његов тужба, коју сваки дан чита плаво небо. Онај што му се молимо, нека буде милостив судија крвником и безделником.
А отац ваш, драга моја децо? И он је сутра-дан већ био под нашим кровом. Како му онда сиромаху прострех постељу, више је не наместих, док га мртва не изнеше у вечно смириште, тамо у доње-шорско гробље, где нема лажи и опадања, где је и најжешћи Вучићевац миран као питомо јагњешце. И не знам што се овај свет тако силно диже један на другога? Зар нећемо напослетку сви у једну њиву божју, у државу мира и истине? Кажем вам, децо моја, клоните се заваде и кавге! То је зла и опака редња, заразнија и од оне куге. Редња бесни и пребесни, децо, ама раздор прелази с колена на колено, обилазећи често неваљале кривце, а таманећи добре и невине душе. Хај, хај, када тај паклени род не би сазревао на сунцу наше лепе питоме земљице!
И старога чича Остоју, престрављенога и злостављенога, отпустише кући. И он је, децо, наскоро био међу блаженима. Свети мученик изгледаше као сенка на самртном столу. До последњег часа скакаше са постеље, бегаше од прозора и светлости, забрављиваше врата, викаше и мољаше, да га заклоне од зликоваца, што пружаху руке да га воде крвнику на мучење. Час по би се загледао у греду од слемена, укочио утрнуле зенице и не мичући очним капцима, скочио и викнуо: — Ево их, беж'те да вас не окрзне јатаган, да вас ђулад не разнесе као птичију! — У том је страху и испустио своју безазлену душу и отишао Богу на истину.
Напуни се Шабац удовица. Народ се ућута; куће, донде широм, притворише се. Свак' се снебиваше у својему куту, и мољаше Бога, да га не окачи какво изненадно зло. Како онда ишчезоше састанци и села, још ни данас, децо, не повратише се. Сумња и неверица улегла у свет, и Бог један знаде да ли ће јој кад год бити краја, да ли ће се икад откравити наша охладнела срца?
Да вам још причам како Вучић смаче Богићевића, како се хајка дигну на катане, те их до једнога сатрше у шумама каменичким? О том', децо, већ и књиге пишу, шта памтим ја, женска глава, коју ето саломио дерт, измождио несавладљив бол. Читајте их, или не! — не читајте злокобне књиге, не кужите се нашим страшним, неваљалим добом. Нека с нама у гроб легне и нашег доба коб, и никада јој нога не стулила у овај свети крај! Да Бог сахрани народ и господара од метежника, које заслепљује сујета и страст; нека би се утулио огањ освете, прогонства; свагда међу народом, као браћом рођеним, цветао најмириенији цвет слоге, договора. Нека би нас једно другом приљубила узла љубави и вере, узла, коју ни сабља сече, ни огањ пали, ни злурадиоци кидају. У такој заједници свагда је и предраги Бог, који нека би сад и вазда био и остао закрилник наше лепе земље, па и ваш, моја драга прељубазна децо, те живели на дуго у добру, па се своје старе мајке сећали, и свога честитога оца, Бог да му душу прости!
Напомене
уреди- Ова припиветка је објављена у листу Србадија 1876, бр. 1-7, и збирци Приповетке II, Панчево, 1879.
Извори
уреди- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига четврта, страна 9-53. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|