Карађорђу

Карађорђу Писац: Милица Стојадиновић Српкиња

Српска судбо врло превртљива,
Паде небо у које је гледȏ
Избавитељ робиње Србије.
После сунца навуче с’ облаком,
И далеко отргну јунака
Од намере духа његовога.
Па најпосле црна неумитна
С родом српским јошт непомирена
И смрт рану на пут му истисну
Горку чашу правог мученика.
Карађорђе, над Србијом звездо,
За којом је слобода синула
Ти си лепо браћу осветио
Бирчанина и кнеза Алексу,
И све друге што су попадали,
Над гробом им уздрмао луну
Те су врази пали ’иљадама,
А тебе ће рука Спаситеља
Осветити са срећом Народа!
То ће бити радост твојој души,
И награда за смрт мученика!

Извор

• Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 301-302

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милица Стојадиновић Српкиња, умро 1878, пре 146 година.