◄   Насловна I ЧИН II ЧИН   ►

I ЧИН

     (Голема, равна авлија, извезена ситном калдрмом. Између шаренкастих обуљака калдрмских пробија свиласта трава. По авлији поредани столови, стари и нови, здрави и сакати, прекривени чистим, руменкастим трпежњацима. Око њих и између њих жути се читав низ столица, недавно опраних; понеке још несасушене шарене се: на мјестима гдје су влажније изгледају мркајасте. Авлија, са свих страна оивичена сниским, обијељеним софама, препуним расцвјетана цвијећа. Ту из софа издигле се кривудаве, витке лозе и, разведене по испреплетеним жицама, подупрте јаким гвозденим шипкама, срасле се изнад читаве авлије и направиле големи зелени свод. Дрхтаве сјенке од лишћа клизе и заигравају по трпежњацима, погонећи се са раздробљеним, испресијецаним зрацима сунчаним, који се као прегршт новосакованих талира раскошно свуда расипљу. У дну, између двије најјаче лозе, шарене се велика, стаклена врата што воде из авлије у кућу. Са стране, иза једне софе, стидљиво провирује мали канат од уског капиџика и тек покаткада, уријетко, некако тужно шкрипне, као да јаукне.
     За једним столом сједи Хаџи-Хасан. Стар, просјед Муслиман, са кратком, поткресаном брадом, која му обрамљује буцмасто лице, и са подстриженим брковима, који су почађали од дуванског дима. Иза великог турбана, што му омотан око главе, провирују преломљене наочари и стрши некаква изгужвана хартија. Близу њега, за омањим столом, узвалио се на столици Живко, прозван Американац, јер се недавно повратио из Америке. Низак је, дежмекаст човјек, широких плећа и баковски јаког врата. Бркови му пали по раменима. Као готово сваки сељак, који се почиње богатити, воли да се кити златом: прсти му препуни прстења, а дебели сахатни ланац раширио се преко читавих прсију. Из џепа му провирују неколике новине; једне држи у руци, али не чита, него разговара са Хасаном... Недалеко од њих стоји Тата, стасита, кршна жена, у снази. Познаје се да је некада била необично лијепа. Обучена је у црно: црне димије, црна блуза, танка, црна шамија пребачена преко главе ... Разбраја некакве пешкире. Разбрајајући понекад застане, као да размишља о нечему, и крупним, црним очима невесело превали према Хаџи-Хасану, који је, одбијајући све гушће димове из дугачког чибука, непрестано гледа).

ЖИВКО (мирно наставља причање): Из Мрачних рудника, испод земље, васкрснуо сам и ускочио на трајван, међу кондуктере...
ХАЏИ-ХАСАН (не слушајући га): Хм, хм...
ЖИВКО: Али се нијесам далеко одвезао. Са трајвана ме истоварише у један хотел међу послужитеље. Ту сам ванџир’о и за кухара...
ХАЏИ-ХАСАН (Тати): Још једну!... (Лијено указује руком на празну боцу).
ЖИВКО: А ту сам и зашпарењ’о нешто новца и тада отворио своју кужину за раднике.
ХАЏИ-ХАСАН (презриво узвије раменом као да вели: а шта ме се то тиче!)
ЖИВКО: Добра ми је кужина, на гласу... Има големих госпара, па се спусте у њу да омасте брк.
ХАЏИ-ХАСАН: Хм...
ЖИВКО: А у фојетама сваки дан пише се о њој... Реклама, како се каже...
ТАТА (доноси Хаџи-Хасану ракију, из куће): Ево...
ХАЏИ-ХАСАН (меко): Тато, бре Тато, све си ми млађа!
ТАТА (полугласно): Остави!...
ХАЏИ-ХАСАН: Једнака, к’о и прије толико година!... Не мијењаш се!...
ТАТА (сјетно): Болан, Хаџија, зар не видиш наборе на лицу и просиједу косу?
ХАЏИ-ХАСАН (лијено склопивши очи): Ништа ја не видим... Ја те вазда гледам онаку, какву сам те некада гледао... (Тише). Аман, Тато!... Зар да године буду јаче од севдаха?
ТАТА (некако поплашено, испод ока погледа на Живка; да ли није чуо. Јаче): Не зна (ракија да си ти Хаџија!... Чувај барем ноге, кад језик не можеш сачувати ... (Остави га и опет разбраја пешкире).
ЖИВКО (мирно сачекао да се они разговоре. Наставља): Као прави 'ришћанин многог сам гладног на’ранио... И Бог ми зато, да му је хвала, пунио кесе доларима. Поприлично.
СИМАНА (мршава, погурена старица у извешталим димијама, отрцаној антерији, са нагорјелом шамијом на глави. Лагано улази носећи у једној руци некакво зеље, а у другој припаљени цигар): Гром спржио и дућане и све дућанџије!... Опет подигли цијене, подигли их ђаволи на вјешала! (Пуши).
ТАТА (пријекорно): А што си закаснила толико?...
СИМАНА (љутито): Нијесам тица да прелетим... (Гунђа). Лако је питати: „Што си закаснила?” али није лако тетурати по чаршији и тражити ђе је јефтиније...
ТАТА: Ти вазда тако... По старом...
СИМАНА (инаџиски): Ја сам стара у мене је све старо... А теби ако требају млађи, — тражи!... (Љутито баца зеље). Не било ти за душу!... (Изазивачки сједа на столицу и попут мушкарца прекрсти ноге. Пуши).
ТАТА (мекше): По кући нијеси ништа уредила...
СИМАНА (осорно): Уредиће се...
ТАТА: Ни прашину очистила...
СИМАНА: Досад би нова попадала... (Полугласно се и даље препиру).
ЖИВКО (Хаци-Хасану): Сад, могу рећи, имам свега... Још само жена!...
ХАЏИ-ХАСАН: Хм...
ЖИВКО: Да ми је младу, лијепу жену, да дијели са мном и пос’о и доларе ...
ХАЏИ-ХАСАН: Хм... Хм...
ЖИВКО: Сам не могу све да освојим, а на туђина се не можеш ослонити ... (Прича и даље).
СИМАНА (устаје): А ти ради сама, ако нијеси задовољна!... (Одлазећи). Чудна ми чуда!... Запови- једа, к’о да се у свили одгојила, а . . . (Изненада се, на вратима, судари са пекарем, који у великој котари доноси хљебове). Не гурај се, да Бог да те у гроб угурали, прије дана данашњега! (Застаје и отхукује). Ух!
ПЕКАР (сав бијел од брашна. Спустивши котару пита Тату): Колико треба?
ТАТА: Двадесет...
ПЕКАР (одбрајајући хљебове на један астал у страни, пјевуца):
.... борово, борово,
Увело је лишће, ај, борово...
ТАТА: Не одбрајај непечених као јуче... Нико их неће...
ПЕКАР: Не бој се, газдинице!... Ни стара се Симана у паклу неће боље упећи од ових данашњих хљебова! (Пјевуца).
.... борово,борово,
Под којим је Јово, ај, болово...
СИМАНА: Болов’о ти од куге и цркавца, угурсузе! (Оде).
ТАТА (извадила из џепа новчаник и одбројила новце. Даје пекару): Је ли у реду?...
ПЕКАР (бројећи): А јеси ли одбила за вино?
ТАТА: Ништа нијесам одбила. Ту су новци за све хљебове...
ПЕКАР (враћа јој новац): Јок!... Јок!... Да одмах одбијемо за два литра... (Задовољан). Толика ми мјера јутрос!... (Оде с Татом у кућу пјевуцкајући):
облази, облази,
Често њега мајка, ај, облази...
ХАЏИ-ХАСАН (љутито прекида Живка): За посла?... Хм... (презриво). Ако ћеш за посла, бре, а ти тражи кобилу, краву... Немој жену!... (Отпушта дим. Гунђа). За посла?... Хм....
ЖИВКО (зачуђено): Али да разложим...
ХАЏИ-ХАСАН (осорно): Батали!... (Мјери га једним погледом, пуним сажаљења). Зар ти знаш шта је жена!.. (Застане). Нијеси ти, а ја... (Тише склопивши очи) ја сам био сретан, те сам је често, често гледао... (Тихо, са неком необичном насладом отежући, наглашујући). Гледао како се у облаку од свилених димија повија овуда, плови. Танка шамија као златна паучина лелуја се око главе, увија између коврџавих бичева косе изнад чела, и клизи око високо увијених обрва, стидљиво клизи, као бојећи се да не заклони њезино широко, тамно око... Моћна, поносна!... (Као у заносу) царица једна!... Са граном бехара у руци и китом ружа на прсима трза се, ломи, заваљујући главу унатраг, а двије плетенице, као двије присојкиње, заигравају јој око кукова, преплећу се, вијугају...
ЖИВКО (хоће да га пресијече): Али...
ХАЏИ-ХАСАН (не пазећи на њега, не слушајући, наставља): А око ње робови, смјерни робови, гамижу, пужу, моле се... Газде, бегови, ситни и немоћни пред њом, преклонили се, скрушили... Понизно расипљу благо по путу њезинсим, калдрму сребром прекривају... Оружје, токе, накити, све се баца!... И СВИ су сретни, што је само гледати могу!... Сретни, к’о што је сирјак сретан кад га Божје сунце огрије!... (Натури турбан над очи. Уздахне). Шта би ми живот, да је и сад не гледам онаку... вазда онаку!...
ЖИВКО (°пет хоће ха га пресијече): Ти си...
ХАЏИ-ХАСАН (сјетно): И криво ми, љутим се кад видим како сад послује овуда, наређује, заповиједа, брине се о свему... Криво ми!... (Као да сам себе пита). Зар она за посла, за бриге, за рада?... Јок, бре!... (Живку, отегнуто). Нашто нам је живот, болан?... Због севдаха!... А севдах без жене?... Може ли?... За севдах је њу Алах и створио. Само за севдах... (Меко, као тепајући). Руке њезине, пуначке, обле, па мале, па бијеле као од филдиша!... Нијесу ли само за грљење?... А усне?... Онако сочне, румене, набубриле, зар да погађају пилиће, кромпир, да рачунају!... Нијесу, зар, за пољубац?... И зар онака њедра за јаспрене кесе?...
(Прича даље, говори).
(Улазе тројица чиновника гласно разговарајући. Надувени су, горди. Ниједан ни да погледа на Живка и Хаџи-Хасана. Застали код једног стола и као да се препиру. Од читава разговора чује им се само понека ријеч, као „канцеларија”, „повишица”, „супституција”, „огромни послови”... Кад им Тата на финијем послужавнику изнесе три ракије,
куцају се и пију).
ЖИВКО (не гледајући на чиновнике, Хаџи-Хасану): Ја не говорим о Тати.
ХАЏИ-ХАСАН: Говорио си о жени... А ја знам само њу, једну једину жену... Никакву више!
ПЕТРИЈА (весело, вижљасто дјевојче, чупаво, зајапурено; дотрча из куће; не гледајући ни на кога прегла се да бере цвијеће, а црвене димије затегле јој око кукова као да ће попуцати; пјевуши).
ТАТА (приступа јој, тихо): Је ли се Олга обукла?...
ПЕТРИЈА (берући): Сад ће...
ТАТА: Што тако касно?
ПЕТРИЈА (забацујући чупе на челу, ђаволасто): Добила је киту цвијећа, па...
ТАТА (прекида је; брзо): Опет?
ПЕТРИЈА: Опет.
(Чиновници остављају новце на сто. Одлазе разговарајући.
Не поздрављају никога).
ТАТА (немирна): Од њега? Од Владе?
ПЕТРИЈА: Од њега ... (Сашаптавају се).
ХАЏИ-ХАСАН (јаче): Жена се, бре, његује као што се његује струк феслиђена, у чаши... Да цвате, да буја, да мирише!... Само за то!... (Задовољно). Шта ћеш више, кад ти је Алах дао да можеш мирисати!... (Виче). Још једну!...
ЖИВКО (У чуду): Само да миришем? (слегне раменима). Ја бих то назвао: дангуба.
ХАЏИ-ХАСАН (подругљиво): Овако се не кују долари.
ЖИВКО: Тако се расипају...
ХАЏИ-ХАСАН: А ти си узалуд расуо најљепше дане живота, јадниче!... (Одбијајући дим). Један мој дан не можеш платити свијем твојим доларима!...
(Опљуне и окрене се од њега).
ТАТА (Петрији): Кажи јој нека одмах дође...
ПЕТРИЈА: Казаћу ... (Пјевушећи отрча у кућу).
МАЈСТОР ПЕТАР (средовјечан дугајлија, у искрпљеним али чистим чакширама, у излињалом копорану, опасан умашћеним појасом, са новом шубаром на глави. Улази погуривши се мало. У руци носи растворене новине. Испод големих наочара гледа унаоколо, као да бира гдје би сјео. (Тати). Литар вина!... (Опази у Живка новине. Сједне покрај њега). Добро јутро! . . .
ЖИВКО: Добар дан!
ПЕТАР (чита непрестано мигајући губицама; врти главом): Хм... хм... хм... (Јаче). Литар вина!... (Опет узвија обрвама и на силу ушмркује).
ХАЏИ-ХАСАН (Тати која му донијела ракију): А хоћеш ли нам данас запјевати?
ТАТА (мирно): Не пјева ми се више.
ХАЏИ-ХАСАН: Само једну пјесму!... Малу!...
ТАТА (с досадом): Остави!...
ХАЏИ-ХАСАН: Кајду коју, твоју кајду, бре Тато!... Ону, о севдаху бега Али-бега.. .
ТАТА: Прошла младост, прошло и пјевање!
ХАЏИ-ХАСАН (ватрено): Јок, џанум!... Јок!... За ме није прошло... (Полугласно њежно). Седам је година откако нијеси запјевала, а мени се чини као да сам ти пјесму јуче чуо... Чуо је, па ме подмладила, замамила... (Молећи). Зато и данас чезнем за њом, чекам...
ТАТА (опази Олгу гдје улази): А ето и Олге! (Остави Хаџију и иде јој у сусрет).
ОЛГА (стасита, једра дјевојка. Лијепа, млада. Обучена у широку, собну хаљину од ружичастог сатена. У коси јој цвијет. Приступивши матери, обгрли је): Прекори ме, м'ајко!... Преспала сам.
ТАТА (љубећи је у чело): Нећу те корити због спавања, него...
ОЛГА (прекида је, брзо): Него?
ТАТА (показује на киту цвијећа, коју Олга гњечи у руци): Због цвијећа.
ОЛГА: Пхи!... (Испусти из руке цвијеће, сасвим рашчупано). Ето га!
ТАТА: Рашчупала? ...
ОЛГА: Све...
ТАТА: А рашта га примаш?...
ОЛГА (узвије раменом): Тако... Драго ми...
ТАТА (озбиљно): Чувај се, дијете!... Владо је...
ОЛГА (брзо је прекине и накрививши главу, као мазећи се,
наставља)... син газде Стевана, а газда Стеван нам, док ми био тутор, много зла урадио...
ТАТА (хоће да говори): А...
ОЛГА (не да јој да дође до ријечи; брже): Владина мати и Владине тетке криве су што и друге жене бјеже од нас. Криве су што се никада дјевојка са мном не дружи... Оне су прве проклеле жену, која је, макар и из невоље, постала обична крчмарица.
ТАТА (изненађена): Олга!...
ОЛГА: Све си ми ово неколико пута казала... Знам да си и сад хтјела казати исто...
ТАТА (строго): Ја сам хтјела казати да други пут не примиш цвијеће од њега...
ОЛГА (мирно): Ја ћу и опет примити...
ТАТА: Зар мени за инат?
ОЛГА: За инат газди Стевану и његовој жени... (Поносно). Ако се они уклањају, син ће њихов овдје да двори — крчмаричину кћер!...
ТАТА: Али забога... (Одведе је у страну објашњава јој, шапће).
МАЈСТОР ПЕТАР (спусти новине и преко наочара гледа Живка): Шта би ти рек’о пријатељу?... А?...
ЖИВКО (мјерећи испод ока Олгу): Шта?
ПЕТАР: Хоће ли Америка заратити са Јапаном?
ЖИВКО (слегне раменима): Тхее... Ко зна!
ПЕТАР (одлучно): Не смије... Ја ти кажем да не смије...
ЖИВКО: Америка је богата... А богатство је данас главно... Ко је богат, све смије...
ПЕТАР (ватрено): Није то тако, пријатељу!... Ево да одма’ срачунамо!... (Вади иза појаса оловку). Колико она има војске?... (Рачуна и тумачи му. Живко се као опире, не слаже се). Нема ни по милијуна. Нема је, готово, никако...
ТАТА (милујући Олгу по коси): Што нијеси обукла плаву хаљину?
ОЛГА: Ова ми се више свиђа.
Тата (јаче): Ову ти је ономадне он похвалио...
ОЛГА (пркосно): И ти мислиш да је због њега?... Пхи!...
ЈЕДНО ШЕГРЧЕ (задихано, ознојено, иде мајстору Петру): Мајсторе! Мајеторе!
ПЕТАР (не гледа га; оштро): Шта је?
ШЕГРЧЕ: Чекају двојица муштерија.
ПЕТАР (кратко): Сад немам времена (Живку). А Јапан може више од милијуна!
ЖИВКО: Не може.
ПЕТАР (жешће): Да се окладимо! У сто дуката!
ШЕГРЧЕ (јаче): Мајсторе!
ПЕТАР (измахне да га удари): Марш, бештијо! (Шегрче се извије, побјегне! Мајстор и даље расправља са Живком).
(Грајући и смијући се долазе: Владо, Младен, Стево. Сви су једнаких, отприлике двадесетих година, обучени у ново швапско одијело. Сва тројица завратила су ногавице од панталона, да им се боље виде фине, танке чарапе, љубичасте боје, које некако чудно одударају од плитких жутих ципела на ногама. На глави им нови сламни шешири; у рукама кратки, танки штапићи ... Чим уљегну, опколе Олгу називајући: Добро јутро!).
ТАТА (умијеша се међу њих заклањајући Олгу. Пријекорно): Прије сврнусте у механу него у цркву. А празник данас!...
МЛАДЕН: Овдје су сакрили најљепшу икону!
ВЛАДО: Коју бих најволио цјеливати!
ОЛГА (с подсмјехом): У папучу?
ВЛАДО: И у папучу, ако хоће... (Брзо се сагиње, као да би, токорсе, да је пољуби у папучу).
ОЛГА (устукне): Не примичи се!
ВЛАДО (отргнуо неколике жуте руже, рашчупао их, па је засипа листићима): А ти дозволи да окитим... (Сипље по њој). Свуда!... Свуда!...
ТАТА (умијешала се међу њих): Оставите таке шале!...
ВЛАДО (лако је одгурну): И по коси! (Засипа Олгу). И по раменима!
ОЛГА (стресајући листиће са прсију): Чувај се, момче!
ВЛАДО (Живо): Од тебе се нико сачувати не може!
ОЛГА (строго, као кад се пријети дјетету): Покараће те опет ба’бо и мајка... Изгрдиће те што си дошао амо...
ВЛАДО (пркосно): Па?
ОЛГА: Можеш и батина добити! (Стево и Младен засмију се).
ВЛАДО (увријеђен): Молим те, не говори више о томе, јер...
ОЛГА (изазивачки): Јер?
ВЛАДО (заустио нешто да каже, па застао): И ја умијем да будем пакостан!
ОЛГА: То сам одавно знала. (Тата се уплете у разговор. Умирује их).
ПЕТАР (Живку): Нема ту ни интеривенције ни дипломације ни капитулације!... Ништа ту нема! (Важно, држећи прст на челу). Друкчије не може бити, него како ја искомбиницирам!... (Туче по столу). Још један литар!...
ТАТА (се окренула према кући): Симана!...
СИМАНА (из куће): Ето ме!... Ето!...
ЖИВКО (полако Петру): Колико ли је година крчмаричиној кћери?
ПЕТАР (не слуша га; ватрено): Зар нијесам добро срачунао? Реци да нијесам!... (Показује на новине). Ево: црно на бијелу, пописани су сви милијуни... Ништа нијесам заборавио.
СИМАНА (излази пушећи. Тати): Што зовеш?
ТАТА: Зове мајстор Петар.
СИМАНА (љутита): Он?... О, куга га уморила!... И њега да служим!... (Иде мајстору).
МЛАДЕН (шапће Стеви): Јеси ли видио како и данас чува кћер!
СТЕВО: Неће да нас остави саме и да по обичају сама послужи мајстора!
МЛАДЕН: Узалуд се Владо облизива око ње к’о гладан мачак...
ВЛАДО (указујући на жути шебој у софи): Исти овако шебој видио сам јуче у оног писарчића, у кицоша оног... Кад је изишао одавле, изнио га...
ОЛГА: Хтио момак да се закити... Нека!
ВЛАДО: Одмах сам помислио: нијеси ли му га ти дала!
ОЛГА (пркосно): Па шта?... Ако сам и дала?...
ВЛАДО (брзо): Збиља?
ОЛГА (дражећи): Може бити...
ВЛАДО (оштро): Нијеси!... То нијеси могла учинити!...
ОЛГА (изазива): Јесам...
ВЛАДО (стисне је за руку): Ти?... (Гледа јој у очи). Њему?...
ОЛГА (истргне руку из његове): Бездушниче! ... Како стискаш!...
ВЛАДО (мекше): Молим те, кажи ми истину... Реци!...
 (Она се измиче принесавши руку устима, као дијете које се ударило. Он пристаје за њом, молећи).
ПЕТАР (Симани која се љути и туче по столу): Донеси, вјере ти!
СИМАНА (жешће): Плати првашњи дуг, личинару!
ПЕТАР: Платићу... Не бој се!...
СИМАНА (одлучно): Док старога не платиш, новога не дам!... Јок!...
ПЕТАР (меко): Али Тата...
СИМАНА: Не заповиједа мени данас ни Тата, ни татина Тата! (Инаџиски). Зар ти је мало што си читав литар полок’о? (Оставља га). Нема џаба пића!...
ВЛАДО (пристаје за Олгом): Молим те...
ОЛГА (дражећи): Не треба да молиш... Нећу ти казати...
ВЛАДО (пријети): Ја ћу зло учинити! .. Чим га сретнем... Ја ћу...
ОЛГА (упада)... потужити се ба’би и мај’ци на њега.
ВЛАДО (кроз зубе): Змијо!
ТАТА (умијеша се међу њих): И опет инат!
ОЛГА: Он не може без ината!
ВЛАДО: Ти си заподјела.
ОЛГА (оштро): Кад сам такав кавгаџија не приступај ми!... Немој пристајати за мном!...
ВЛАДО: Хоћу да пристајем, да те гоним!... И дан и ноћ пристајаћу!...
ТАТА (пријекорно): Дјецо!.. Дјецо!... Гледају вас...
ХАЏИ-ХАСАН (не одвраћа погледа од Тате, Олге и Владе. Пуши, понекад уздахне): Још једну!...
ПЕТАР (Живку): А што се тиче Кине, на њу и не рачунам... Нимало... То ти је, пријатељу, како бих ти рек’о, једна ликвидација...
ЖИВКО (стара се да окрене разговор на друго): А крчмарица, чини се, лијепо ради... Имаће добру сермију а?...
ПЕТАР (не слуша га): Кина је кућа без домаћина... То је...
ХАЏИ-ХАСАН (јаче): Још једну!...
КОЛАЧАР (весело, безбрижно дериште, виче): Колача!... Колача!... Слаткиша!...
ВЛАДО (маше му руком): Донеси!...
КОЛАЧАР (док Владо пробира колаче, хвали):

Тазе су, фини,
Меки и јефтини;
Чим се уста склопе, —
Сами се истопе... (Влада му плаћа).

МЛАДЕН: Дај и амо!
ВЛАДО (нуди Олги): Узми!... Бирај!...
ОЛГА (токорсе љутита): Хвала...
ВЛАДО: Узми! (Узима један колач и приноси јој устима). Из моје руке!...
ОЛГА (као нећка се, ипак загризне мало, с врха): Владо. Још!... Још!... (Наваљује, нуди).
КОЛАЧАР: Колача!... Слаткиша!... Колача!...
Хоће ли ико још,
Па макар и за грош?
ХАЏИ-ХАСАН (одабира калаче): Ово за њу, Тату... (Колачару). Понеси!... Подај!... (Плаћа).
ГАЗДА-СТЕВАН (крепак кочоперан старчић. Изгледа да је некад био велики кицош. Избријан је, бркови му поткресани, просиједи перчин пажљиво зачешљан. Одијело ново, богато: широке чохане чакшире, копоран од љубичасте свиле, мрким гајтанима богато извезен фермен, тежак свилени траболоз. Ципеле му плитке, те се лијепо виде чисте, бијеле чарапе. На глави нов фес, са кићанком од црне свиле... Мрк је, љутит... Застао на вратима, — не поздрављајући никога — и нијемо гледа шта се ради... Затим улази и оштро зове сина): Владо!...
ВЛАДО (изненађен, не миче се с мјеста): Ево ме...
Стеван (га узима за руку и хоће да одведе у страну. Владо се опире, неће. Газда затим проговори токорсе шапатом, али тако, да га сви могу чути): Зар ти нијесам неколико пута говорио да не долазиш овђе?
ВЛАДО (се прибира; кратко): Је си.
СТЕВАН (оштро): Па?
ВЛАДО (мирно): Опет сам дошао.
СТЕВАН: Мимо моју ријеч?
ВЛАДО (испод ока погледао на Олгу; одлучније): Мимо твоју ријеч...
СТЕВАН (погледа унаоколо. Заусти да каже нешто, па застане): Није овђе мјесто за разрачунавање... (3аповједнички). Одмах одлази кући!... Тамо ћемо...
ВЛАДО (одлучно): Све’дно... Можемо и овђе...
СТЕВАН (јаче): Ја сам рек’о: тамо... (Показује на кућу).
ВЛАДО (јаче): А ја сам ре:к’о: Овђе... (Дрско). Мени је и ово своја кућа...
СТЕВАН (опире се о штап и гледа га. Убезекнут): Штаа?... (Подвирује се, као да би да га још боље загледа). Син ли си, ђаво ли си?...
ТАТА (чим је опазила Стевана, поблиједила је. Као да би да побјегне, да се сакрије од њега, склонила се иза Хаџи- Хасана. Пемирна. Ломи прсте и некако поплашено гледа по свима... Понекад као да се прибере, осоколи, па би да пође, да и она одговори нешто... Али се одмах трза, застаје... Каткада несвјесно, грчевито ухвати Хаџи-Хасана за раме, као да га зове да помогне).
ХАЏИ-ХАСАН (жељан да помогне Тати, а не зна како ће... Нешто муца, гунђа ... Најпошље се завали на столици и изазивачки зовне Стевана): Не ишчуђавај се, Стеване!... Не крај дјецу!... (Развлачећи). У сретне земане и ти си, на овом мјесту, многу чашу попио... (Мекше). Хајде да и сад попијемо по једну!...
СТЕВАН (не слуша, не чује ништа. Само гледа у Владу. Савлађује се да не плане... Куша да проговори меко, али не може...): Виђећемо се опет, синко... (Некако промукло). Доћи ће кока на сједало!
ВЛАДО (пркосно): За инат неће доћи...
СТЕВАН: Неко ће се покајати због овога... (Оде).
ВЛАДО: Ја, ваистину, нећу... (Хода по авлији; узбуђен).
ХАЏИ-ХАСАН (Тати, тихо): Тато, јеси ли га видила? Одриче те се...
ТАТА (тихо): Не збори о њему!
ХАЏИ-ХАСАН: А некад био најчешћи гост!
ТАТА (кроз зубе): Псето!...
ХАЏИ-ХАСАН: Аман, Тато, свакоме ли си вјеровала!... (Болно). Сваком, осим мени... И само те ја не оставих, Тато, бре!... Само ја остао да, као прекрхана грана, вехнући уздишем и за тобом и за собом!...
ОЛГА (гледа у Владу. С подсмјехом): Је ли ово био први окршај?
ВЛАДО (мрачно): Ово ће бити и пошљедњи.
ОЛГА (као дражећи): И све због наше крчме, због пића?
ВЛАДО (јаче): Све због тебе.
ОЛГА (прасне у смијех): Зар ја крива?... Ја?...
ШЕГРЧЕ (дотрчи): Мајсторе!... Опет муштерија!
ПЕТАР (бијесно): До ђавола и ти и муштерија!... (Шегрче побјегне). Као да нема и других дућана осим мога!... (Дигао се, погледа Олгу и Владу).
ОЛГА (непрестано се смије): Ја те са оцем завадила?... Хахаха!... Толико сам јака!...
ВЛАДО (узбуђен, радражен): Смиј ми се, дјевојко!... Смиј се што сам будала, што сам изгубио главу!... (Приступа јој). Смиј се, имаш рашта!. .. (Застао и гледа је... Уноси јој се у лице и као да би да јој рекне нешто осорно, увредљиво, али се савлађује... Опет одступа... Јекне). Патим ли?... А шта је теби до тога што ја патим?... (Жешће). Смиј се!... Смиј се!... (Пакосно). Хоћеш ли да ти помогнем?... (Хоће да се засмије. Нагло се окрене у страну и закашље).
ПИСАРЧИЋ (налицкан, нагиздан. Бркови му уфитиљени, коса умазана помадом. Хаљине му некако шарене и тијесне, готово као у пеливана. Закићен је граном жутога шебоја... У једној руци носи шешир и рукавице, у другој штап. Улазећи клања се на све стране): Слуга понизан!... Клањам се!... Добар дан желим!
ОЛГА (разуздано): Добар дан!... Добар дан!... (Окрене се према Влади. Јаче). Баш сте добро Дошли!.. . Да нам правите друштво!
ВЛАДО (погледа у писарчића. Злобно): Шебој?... Ено га!... (Олги). Дала му га, а?... (Пакосно). Мени не вјерујеш да се с оцем завађам због тебе ... Не вјерујеш ми ништа... (Показује на писара). А њему вјерујеш... Зато га и китиш... Зато му и тепаш тако... (Као помаман изненада насрне на писара и хоће да отме шебој).
ПИСАРЧИЋ (изненађен, уплашен): Шта је ово? (Хоће да се брани, али не може. Задављено). Ааааа... (Шишти). Помоћ!...
МЛАДЕН и СТЕВО (притрчали, те ухватили Владу): Шта ти је?...
ОЛГА (се поплашила. Држи Владу за руку): Шта ти је?...
ПИСАРЧИЋ (диже са земље штап и шешир. Блијед, престрављен, виче): Полиција!... Полиција!... (Побјегне). Владо (отима се, хоће опет да га хвата, да се туче). Пустите ме!... Молим вас!... (Мекше). Пустите! (Пође према вратима, рвући се с друговима). До ђавола!
ХАЏИ-ХАСАН: Јадно момче!... Докле ли је загрцало!... Куку њему!... (Узвали се на столици, некако мераклиски - болно уздахне). И благо њему!...



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.