Као Прометеј
У кланцима се моја душа вије
И чини мисе они исти кланци
Кроз које прођох, где се патња крије,
Стежу ме, муче, кô тамнички ланци.
У кланцима сам а ваздух ме дави,
А снег нада мном своју воњу слаже,
Јер сунца нема да глечер открави;
О, залуд сунца моје очи траже!
У кланцима сам и реч моја трне
И моја вера и понос се гаси;
Нада мном лете облачине црне.
Срам тешки пада на још младе власи.
Преда мном стоје завејани пути,
Звезда за звездом очајно се гаси.
Разлоге знадем... Ћути, душо, ћути.
1915
