Калуђер и хајдук/IV
IV
Велики властелин Витомир Гвозденовић имао је свој двор код Плочника у Топлици, недалеко од Беле Цркве. Властелинство се његово пружало од Топлице на север к Јанковој Клисури и даље уз Топлицу ка Копаонику, и било је велико. Имао је много властеличића под собом, и стари су му били стегоноше у жупи Топлици.
Двор му је био прилично леп и простран. На уласку је била кула, од које су на две стране полазили зидови, те су опкољавали прилично велики квадратни простор, као градац. Тај је градац био опкољен дубоким рововима, у којима је зими било и воде. Улазак је у градац био крај куле и имао је мост који се могао дизати. Кула је била сместиште за ризницу и оружје. У њој је Гвозденовић држао своју војну спрему, много жита за случај опсаде, сланине, сухога меса и других ствари, којима су требали хладовина и дебели зидови. Наврх куле биле су стрелнице, али у около софе с узглавницима, које су се могле за час лепо наместити простиркама и украсима, који су у орманима спремни стајали. Ако би властелин Гвозденовић имао гостију, тај се врховни бој куле претварао у дворану богато намештену, на којој су гости седели частећи се и припијајући, а уживајући у погледу који се на прозоре отварао час на једну, час на другу страну.
На средини затвореног градског дворишта стајао је обичан, свакидашњи стан властелинов, чардак. То је била пространа зграда. Доњи бој је био зидан каменом и циглом. У њему су такође биле оставе, подруми за вино, коњушница за најодабраније коње, кухиња и простори за млађе. На горњем боју био је свакидашњи стан властелинов и фамилије његове. Прозори су били испуњени танким провидним платном, а на средини је, међу собама с једне и с друге стране, била пространа дворана с великим столовима и софама унаоколо, где су гости боравили и седели. Осим тога главног боравишта властелина и његове породице, у дворишту су се налазиле још три мање тако саграђене куће, у којима је спремано ноћиште и боравак гостима властелиновим или људима разнога чина и реда, који би Гвозденовићу долазили посетом, или из пријатељства, па би хтели или морали заноћити. И коњушница се налазила још једна на страни, а била је, омања, и под сваком том гостинском кућом. Коњ је био као оружје, и обичај је био да се не одмиче далеко од свога господара. Украј куле, с источне стране, ослањајући се уза градски зид, била је малена властеоска црквица Светог Томе, крсног имена Гвозденовићевог. Нешто је зграда, за послугу и за стран свет, било и изван градића. Празан простор у градићу био је засађен одабраним воћем, орасима, крушкама, јабукама, шљивама, трешњама и дуњама. Хлад њихов и зелена трава испод њих замењивали су салоне у летње доба. На лепом сунчаном месту налазио се и ружичњак, фамилијарни дворски врт с разним цвећем. На згодном месту испред градића било је потециште, место за трке и остале јуначке игре, на коме су се мушкарци из властелинове и из осталих кућа по вас дан играли и забављали.
Ниже двора, у селу Плочнику, имао је мању своју кућу властеличић Јанко Плетикосић, који је стално живео недалеко одатле, у селу Точанима, с друге стране Топлице. Плетикосић је био млађи команданат једне чете Гвозденовићеве у време рата. Осим војничке службе под командом Гвозденовића, он је још за неке работе био дужан помагати своме великом властелину, за оне нарочито које су биле хитне природе, као што је жетва, косидба, купљење сена и брање винограда. Иначе је од својих људи Плетикосић имао ону услугу коју је имао и велики властелин по обичајима онога краја за властелу и за њихове меропхе. Отроци или робови, колико их је било, били су искључна својина њихових господара, онако исто као домаћа животиња, волови, краве или овце.
Није лака ствар управљати тако великом кућом као што је била кућа властелина Витомира Гвозденовића.
Гвозденовић се као домаћин о многоме собом старао. На њему је било свеколико наређивање о обради њива, винограда, воћњака и вртова. Он је имао да се постара да су пуни и амбари и подруми, да у ризници има блага и да је набављено све што дому треба са стране. На њему је било да одреди меропашким кућама својих села које ће кад двору носити дрва, које ће луч, које ће поћи да понесу из трга из Беле Цркве, из Прокупља, или из Ниша што би он за кућу набавио. На њему је било да одреди између својих отрока (робова) који ће вршити дворбу у властеоској кући и у дворишту, под главним заповестима његове жене, госпође Круне. На Гвозденовићу је било да свеколико то особље, а било га је не мало, особито ако је у двору било гостију, држи у реду и у послушности својом гвозденом руком. На њему је, на послетку, било главно старање о бојним и о осталим коњима и о ергелама, којих је имао неколико у своме пространом властелинству.
Вођење дома, сдужностима гостољубља и распоредом послова у самој кући, било је на његовој жени, госпођи владици, како се у оно време звала властелинка. Госпођа Круна Гвозденовићка, како ћемо ми да је зовемо по данашњем нашем начину, имала је по цео дан пуне руке посла, у млађе доба око куће и око деце, а у старије, кад су се деца већ подигла, око куће тим већма што је и кућа, својим угледом, расла и одмицала.
Од зимњих дана, када се ваљало бринути за угаљ у мангалима (арулама) и за дрва на огњиштима, па до краја јесени нису престајали госпођини редовни послови. Ако веје снег с Јастрепца или с Копаоника студених зимских јутара, ваљало се госпођи постарати да свуда по огњиштима горе дрва, да су по собама у двору рано изнесени мангали, да су наложене пећи, где је пећи било. У оно време и сама су господа живела грубље и простије него данас и мање су осетљива била за климатске промене. Момци су трчали да свако јутро по реду обаве све што треба, макар какво време освануло. Од зиме су се људи више бранили кожухом и топлим оделом него пећима и ватром. Ложила се ватра, да се људи могу огрејати, па да опет после зебу. У две три собе у двору озидане су велике пећи од глине с лончићима за врло велику зиму, за болеснике и за малу децу.
Чим би настало пролеће, на госпођи Круни би било да све очисти и у ред доведе. То се радило редовно с почетком часног поста. На чисти понедеоник се вршило чишћење кухиње, судова и куће, од мрса. За тим је следовало и остало, еда би се од свуда очистили и поуклањали трагови зимњега блата и нечисти.
Кад би настало време сејању, и опет је имало доста што је падало на госпођу Круну. Њено је било поврће и цвеће, и на њој је било да изда све наредбе о врту како у дворишту у градићу и код куле, тако и на другим местима где су сејани купус, краставци, диње и лубенице, роткве и остало. На госпођи Круни је било спремање о уљарима и пчелама. На згодним местима, покрај цветних ливада и зелених пашњака, поред липика у гори, међу воћем и њивама, Гвозденовић је имао нарочите уљарске меропашке куће, које су биле нарочито опроштене од сваке друге работе, да би потпуно вршиле једину своју дужност да негују пчеле и да се брину опроизводњи меда и воска. Мед је у оно време заступао данашњи шећер, који је онда био врло скуп и редак, али и слађи него данас Отуда оно у народној песми „Слађи је шећер од меда!" Господској, гостољубивој кући, као што је била Гвозденовићева, меда је много требало. Исто тако и воска, јер су воштане свеће употребљаване у господским кућама и у црквама. Осим тога восак се извозио као скупа трговачка роба за иностранство. Нарочитим робињама била је дужност да се брину о воску и о свећама потребним за кућу и за баштинску цркву покрај куле.
Кад би у лето почело стизати воће, на госпођи Круни је било да нареди да се воће бере и прибира, суши, или у меду кува и оставља у нарочитим лонцима и ћуповима. Тај се посао продужавао преко целога лета, до позне јесени. Ред се почињао трешњама, вишњама и јагодама, да се заврши жутим, мирисавим дуњама и шљивама. Ове су се последње на више начина обрађивале. Па крушке и друго воће које се метало у бурићима у туршију, или од којега се пекмез кувао и остављао за зиму, завршавали су овај ред.
Осим овога велика је врста тешких послова везана била с млекарником, са сиром и маслом, које су власи доносили с планине. Ту је ишла брига о домаћој мужи стоке и о млеку које се разливало у карлице и с којега се купио и солио домаћи скоруп, или које се киселило. Одатле су се црпле многе посластице оновременог властелинског стола.
Па свакидашња храна свеколикога тога света разнога реда, који је у двору живео или слушао! Старање свакога јутра за брашно, за хлеб, за месо, ако је мрс; посебно старање за властелински и за сељачки сто у двору. Свако јутро је ваљало наредити шта ће се спремати за оба стола, еда би се нахранила и господа и многобројна послуга њихова. Све је то било такође на госпођи Круни и на њеном женском особљу, које је она, за своју службу нарочито одбирала из меропашких и из отрочких кућа. Они отроци који су умешни били и који су се домаћој служби свикли како треба, остајали би у двору до своје смрти или до својега ослобођења, које се вршило о великим празницима или приликом великих породичних весеља у властеоској кући, као што је удаја кћери, женидба синова, рођење деце или унучади.
Нарочиту су бригу у двору доносили сви празници. Том приликом би служила домаћа баштинска црква, и кућа би била пуна гостију из даљих крајева властелинства. А прослава крсног имена домаћиновог, Светога Томе, обављала би се сваке године с великом свечаношћу и гозбом. Властелин би на тај дан облачио своје свечано властеоско рухо, пасао сабљу и златни појас и огртао се богатом хаздијом. Његова жена, госпођа Круна, и деца њихова, облачили би се сви у своје најлепше и најсвечаније рухо. С таквом се свечаношћу ишло у баштинску цркву, на којој би тога дана често служио епископ топлички из Беле Цркве.
Велики властелин Витомир Гвозденовић бројао се међу најзнатније и највиђеније људе у ондашњој Србији. У време о коме говоримо — 1451 — могао је имати близу педесет година. Најстарији му је син Којадин био претурио двадесет година. Млађа му ћерка Миља примицала се својој двадесетој години, и била је у напун века за удају. Још је било у Гвозденовића два сина и једна девојчица од пет година. Сам Гвозденовић био је врло крепак човек, у најбољем здрављу. Он је држао много на оно што се о њему мисли у народу, и старао се, свима средствима, да изазове што боље оцене. Као велики старешина војнички, он је био оштар у изискивању војничких дужности, али је умео да томе да облик благ и снисходљив. Држећи у својој руци сва душевна расположења, и задовољство и љутину, он је показивао од свега само онолико колико је налазио да треба да покаже, никада онолико колико би било у ствари. Исто то је било и спрам сељака и осталих потчињених. Од њих је он тражио оно што њему треба. За остало није се бринуо нимало. За мале ствари није никада подизао вику, нити их изискивао баш до краја. У њега није било ни речи прекора за људе из његова подручја који су пијанчили или лењствовали, или у нереду држали своју кућу, ако су само одужили њему његово, у колико је он налазио да то треба да се учини. Преко онога што је он налазио да се њега тиче, није он даље ишао. Ништа није марио ни како људи међу собом живе, ни како терете међу собом рас-поређују. С тога себичност његову нико није опажао, и опште је мњење било да је властелин Гвозденовић врло добар човек, благ за народ и милостив. У цркву је ишао о празницима кад и народ. Онда би облачио своју свечану властеоску хаљину, као поповску, до чланака, и опасивао свој златни властеоски појас и огртао се „коластом аздијом", округлим скупоценим огртачем, и пасао свој мач. Иначе се за цркву није нимало интересовао. Његова жена, владика Круна, увек би га пратила у цркву, облачећи такође своју свечану антерију и мећући на се свој златом искићени зубун и свој накит. Али је она више полагала на црквени ред и на црквене обреде. Она је са домаћим свештеником старала се како о хришћанском васпитању своје деце, тако и о потребама баштинске цркве и о дужностима спрам других великих цркава у Гвозденовићеву властелинству. Она би Гвозденовићу напомињала те дужности; без ње би он на њих лако и заборавио, толико је у срцу своме мало за њих марио.
У свему позитиван и комбинатор, хладан и прорачуњен, Гвозденовић је имао врло тамне погледе на тадашњу српску политику. Као и други трезвени људи онога времена, Гвозденовић је после боја на Златици, 1443, после Сегединског Мира 1444, после погибије краља Владислава на Варни, 1444, и после пораза Јанка Сибињанина на Косову, 1448, видео да Србија као држава живи на белом хлебу и да од ње нема ништа. Њему се чинило да је све везано за живот старога деспота Ђурђа, и да ће се све скршити када деспот очи склопи, што је могло бити сваки час. С тога он нарочито није био уз оне, који су још рачунали да се Срби ипак могу Турцима одупрети и који су држали да се српски послови могу европском и западњачком помоћу исплести из тадашње тешке кризе. Баш зато што је према својој вери био мање више равнодушан, није нимало марио за западњаке, који су му њиховим биготизмом и великом оданошћу к својој вери били одвратни. Он је хладно гледао у велику будућност Турскога Царства, очекивао је велика турска освојења, и дивио се њиховом реду и њиховом животу, само што је то чинио више у себи, чувајући се добро да то на видик изнесе. Пошто је у Дренопољу сам био при почетку владе новога султана Мехмеда II, имао је прилике да о новом султану сазна многе по Турке врло повољне ствари, и он је потпунце делио мишљење деспота Ђурђа, да нова владавина у Турској не обећава ништа добро за јадну, више од пола пропалу Србију. Према тој кобној слутњи која је у њему била и према његовој комбинаторској нарави, према великим интересима које је он имао да брани, његов се туркофилски оптимизам ишчауравао каткад и одвише повољно према Турцима, да га је он сам морао крити, добро разумевајући да му тада није време. Све се то у њему приликом последње мисије још већма утврдило борављењем у Дренопољу и опћењем с врховним турским круговима.
Као главни властелин у Топлици, Гвозденовић је имао да предводи дочек царице Маре у манастир Свете Богородице. На челу дочека имао је бити топлички владика Венедикт с мноштвом свештеника и калуђера. Што се тиче народа, нешто глас о томе доласку, а нешто Гвозденовићеве поруке и лепо време дигле беху цео Копаоник и Топлицу ка Белој Цркви. Већ од Плочника пут је сав био заузет народом, а око Немањиних цркава пекли су се јагањци и играло је коло од ранога јутра.
Кад објавише да се високи путници примичу од Прокупља, зазвонише звона и на манастиру Свете Богородице на ушћу Косаонице и на манастиру Св. Николе на ушћу Бањске, у ком је била епископија. Народ је радосним клицима сусретао царицу и њене родитеље. Пред царичином носиљком јахао је деспот Ђурађ, човек висок, у дубокој старости, с дугачком белом брадом и косом, с калпаком на глави, огрнут хаздијом, која се око њега на пролетњем ветру лепршала. На деспоту је била долама златом извезена. 0 бедрима му је висио мач о златном појасу. Око њега су јахала два турска бега, Ибрахим-бег и Хасан-бег, од високих турских фамилија. За њима су у носиљци ношене деспотица Јерина и царица Мара. За њима су ишли дванаест турских чиновника, упућених да отпрате и сместе царицу Мару, са двадесет и више дворкиња и момака. Иза њих су ишла властела велика и мала и деспотови чиновници.
На месту где се пут савијао од главног пута на лево за манастир Свете Богородице чекао је деспота и царицу Мару топлички владика Венедикт с крстом у руци. За њим је било многобројно свештенство, калуђери из околних манастира и свештенство из околних цркава.
Кад деспот сјаха да пољуби у руку владику, деспотица и царица Мара сиђоше такође свака из своје носиљке да се поклоне свештеним лицима и да епископа пољубе у руку. Као врховни домаћи властелин, Гвозденовић се налазио у близини.
На уласку у манастир Свете Богородице чекала је царицу игуманија Анастасија, седином украшена старица са десетак калуђерица у њиховом црном руху с превесима. Игуманија одведе деспота, деспотицу и царицу у цркву, где је владика Венедикт читао молитву добродошлице и дао благослов високим путницима.
Царица Мара је била усхићена, што је могла слушати звук звона и уживати у црквеним парадама. Она је клекла пред иконом и у сузама се захваљивала Богу што се смиловао да је врати у домовину чисту н неоскврњену као што је и отишла. Завет, много пута поновљен у самоћи дренопољског двора, да ће године живота, што би претекле кад се то оствари, поклонити Богу и служби његовој, сад је на ново понављала у храму своје прародитељке, Немањине Анастасије. По том се повукла на одмор у спремљене за њу ћелије, пошто њезин дворац још није био потпуно спреман, и имали су да га доврше и наместе људи које је султан нарочито за то послао из Дренопоља и који су већ били ту.
Турске достојанственике одвео је Гвозденовић у Белу Цркву, па их је, после одмора, позвао у свој дом, где их је нарочито гостопримство очекивало.
Деспот Ђурађ и деспотица Јерина одсели су у Белој Цркви.
Чим се деспот одморио, јавише му дубровачке посланике, Рањину и Гундулића. У Дубровнику се одмах чуло какав је начин узео нови султан Мехмед према деспоту, и Опћина се пожурила да прва поздрави тако сјајни повратак кћери староме деспоту. Посланици су носили поклоне за царицу Мару, скупоцене свиле и кадифе, и јавили су се најпре деспоту као староме пријатељу да упитају каквим се начином може изаћи пред царицу. Деспот их је упутио на Гвозденовића и на Ибрахим-бега. Како је султан, због царице Маре, и неке земље повратио деспоту, Дубровчани су мислили да настаје велика љубав међу деспотом и Високом Портом и старали су се да се известе могу ли рачунати на помоћ деспотову.
— Правим пријатељима се говори искрено, напомену деспот. Ја не могу мислити да ће утицај Србије толико порасти код новог султана и на Високој Порти. Јавите кнезу дубровачком, моме много поштованом пријатељу, да до новог погоршања све остаје као што је. Ово што се види споља, није него гола варка.
— Али за Бога, рече Рањина, султан је ипак веома сјајно показао своју наклоност према вама. Сјајни начин, којим вам враћа вашу драгу ћерку, царицу Мару, не може бити да ништа не значи.
— Племенити пријатељу, одговараше деспот, не сумњајте о овоме што говорим. Време ће показати истину мојих речи. Без сумње не мислите да моје речи иду само на то да ме одбране од услуге коју бих вам учинио. Будите уверени, ја се од тога нимало не браним. Све ћу учинити што ви желите, и мило ће ми бити да вам помогнем у чем желите. Моје оцене се тичу опште политике и скорашње будућности.
Дубровачки делегати и деспот нису полазили у своме умовању с исте тачке, па се очевидно нису разумевали. Њихово пријатељство и њихове многобројне везе нису тога ради ништа претрпеле. По том су говорили о трговачким пословима и о ситницама у блиским рудницима у Новом Брду и у Трепчи, и о трговачким дубровачким колонијама у Вучитрну и у Прокупљу.
После тога пред деспота су изашли неки људи из Скопља, који су се онде били десили. То су били један калуђер и неки тржговци, који су путовали даље, па су се онде задржали чујући да ће деспот доћи, да га причекају.
Они су уверавали деспота, да знају поуздано како су дошле заповести од новог султана, да се највећа пажња обрати на ред у војсци и у војничкој служби; да сви морају бити увек спремни да се могу кренути чим би заповест дошла и да се никоме никакво правдање неће примити. Најтачније се морају вршити све заповести. Најоштрије казне употребиће се без поговора и без оклевања против оних који би се ухватили у неисправности или у непослушности. Нарочито је наређивано управницима, да употребе сва средства, како би о томе известили што пре све војничке старешине и војнике. Исте такве су оштре наредбе дошле за чување границе спрам Србије, за пажњу на путнике, на царине, итд.
Деспот упита калуђера како су сад турске старешине наспрам цркава и манастира, свештеника и народа.
— Не могу ти лако казати, одговори калуђер; хоће да се покажу трпљиви спрам нас, али им то рђаво иде од руке, пошто то у ствари нису. Криво им је што често звонимо, као да то зависи од нас. Криво им је што често служимо. Неповољни су им хришћански празници и скупови.
— Па чим показују ту своју злу вољу, упита деспот.
— Речима, псовкама, намргођеношћу, прекорима кад ко у њих каква посла има. Пребацују свакоме да не умемо да изађемо из цркве кад у њу уђемо и да око обреда своје вере сувише дангубимо.
— А што им је неповољна хришћанска оданост својој светој вери, напомену деспот, кад су они сами својој поганој вери и заблуди тако фанатично одани?
— На то они не помишљају. Једнако нас
коре, што жалимо за својом владавином. У боју сте је изгубили, што је жалите, говоре нам сваки дан. Нашу веру свуд служи срећа, говоре нам даље, јербо је боља од ваше. Што се не оставите вашега Исе, па не пођете једанпут за правим пророком Мухамедом и за јединим Богом? Ви једнако мислите на деспота. Али ће деспота султан ускоро опет истерати, као што га је већ једанпут био истерао. И онда ће Србију наново обратити у пашалуке, као што ју је онда био обратио.
— Али, без сумње, то нико не верује; народ сигурно држи своју свету веру непоколебљиво, рећи ће деспот, али без пуног поуздања.
— Превисоко ти деспотство, одговори калуђер, то не можемо, на жалост, потврдити до краја. Све су чешћи случајеви да се људи одричу своје праотачке вере и да примају ислам. Недавно су, ето, то учинила два властелина из Тетова, да би у турске државне власти имали веће поверење. Осим тога недавно нам незнано погибе Цветко Видаковић из Кратова, добар трговац, велики народољубац и пријатељ црквени. Мисли се у народу да је изгубио живот што се заузимао за цркву и за народ.
Деспоту се намрачи лице. Није то први пут тада чуо, али му се опет отискоше две сузе низа старачке образе. У том узбуђењу отпусти људе из Турске који су с њим говорили.
— Да, говораше он за се, то је неизбежна судбина. Кад се изгуби држава, иде с њом и народна свест, и вера! О јадни народе српски! Хоће ли где бити краја твоме страдању и твојој пропасти? Није, зар, Бог судио да те с лица ове земље са свим нестане? Господи помилуј! Господи помилуј!
Деспоту по том јавише управнике добара и рудника из Трепче и из Новог Брда, којима је раније поручио да му се јаве, кад дође ради дочека царице Маре у Белу Цркву, пошто није далеко, и да понесу новаца, колико се застало.
Из Новог Брда је дошао управник рудника и цеке (ковнице). Кад је улазио к деспоту, момак је за њим унео две џакуљице и оставио их поред деспота.
Стари деспот погледа џакуљице и пружајући руку управнику, питаше га:
— Јесу ли то динари из нове цеке, што су нам је набавили Дубровчани?
— Јесу, превисоко ти деспотство. У једној су нови динари, а у другој нови полутаци.
— Како ради нова цека?
— Много боље и брже него стара, превисоко ти деспотство. Овде имате у свакој џакуљици по 20 литара кованога новца.
Деспот показа вољу да види новац, и управник се пожури да му одреши џакуљице. Деспот заграби руком најпре из једне па онда из друге џакуљице нов новац, који се блистао, па га гледаше с тужним задовољством. У глави су му се врзле мисли о недалекој смрти његовој и о смрти његове државе, и помишљаше како се, може бити, последњи пут сад наслађава овим задовољством, превртањем новога новца у рукама.
Деспот је, по том, упутио управнику многа питања о граници, о трговачким везама са Скопљем и с Призреном, о дубровачким трговцима и о стању народа. Одговори су били да свуда људе притиска неспокојство, неизвесност, и да то јако смета свима пословима. Свакоме је било у глави како се спрема нека велика промена, и сваки је желео да се она што пре сврши, да више не смета. Граница је била непрестано немирна, и главни извор неспокојних гласова долазио је отуда, из Турске. Тамо се отворено говорило како овако дуго трајати не може и како султан треба што пре да заузме деспотову земљу, па да истера границу на Дунаво. Пошто је сад нов султан настао, и пошто се о њему говорило да није од обичних људи, сви су очекивали да ће он испунити та жива очекивања.
Управника имања и рудника из Трепче, деспот питаше о стању кућа и имања и о послу у рудницима, о броју радника и о продаји израђене руде. Пошто је у Трепчи сахрањена мајка деспотова, госпођа Мара, стари деспот распитиваше о њеном гробу и о служби која се, по његовој наредби, на гробу чинила о дану смрти, о крсном имену и о великим празницима.
По том је деспот, зналачким оком, прегледао рачуне које му је управник поднео, наредивши да се новци положе чиновнику којега је за те ствари уза се водио.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стојан Новаковић, умро 1915, пре 109 година.
|