Каква је драга
Дошо сам ти, вило, из Новога града,
Нисам ти донио ни сребра ни злата,
Нег' сам ти донио славно име моје,
Да ми с њим прославиш веље добро моје,
Почет' ћу те славит' саврх главе твоје: 5
Та твоја косица, сва у један пламен,
На глави стоји ти као драги камен;
А то твоје чело ведрије од неба,
Твоје трепавице, двије пијавице,
Твоје обрвице, двије ластавице, 10
Те твоје очице, два амбра камена,
Ти твоји образи, два ђулса румена,
Твоје јагодпце, до двије ружице,
А та твој ми носак у лицу усађен,
Ка и Спљету граду са миром саграђен, 15
Те твоје уснице, до двије кораље,
А ти твоји зуби, два низа бисера,
А то твоје грло, бјеље од снијега,
Кићено бисером мојима рукама,
А те твоје руке, у мишицам' јаке, 20
Чим би премамиле дивјака сокола,
И Бог ми те даде свијету на знање,
Свијету на знање, мене на скончање,
Не такога цв'јета земља породила,
Ни такве љепоте мајка узгојила; 25
Када градом шеташ, паровита јела,
Кад ногама крећеш, драги кам измећеш.
