Кад је Вук Огњени умро шта је наредио на самрти
Рањен Вуче допаде са размјерне покрајине,
И кад јунак уљезе у своје у б'јеле дворе,
Он ти ништа не говори мајци својој и љубовци,
Него ти се је жалостан у камару затворио.
Барбару ми љубовцу худа срећа надахнула,
Пође мајци његовој ове р'јечи говорити:
"Дош'о нам је Огњен Вуче са размјерне покрајине,
Ма ти неће Вук с нами ни р'јечи да проговори,
Нег' се он час затвори у своју у б'јелу камару.
Бит' ће, мајко, довео коју л'јепу робињицу,
И с њоме се Огњен Вук у камару затворио!"
Пође ти га гледати проз врата од б'јеле камаре,
У камари угледала од планине б'јелу вилу,
Дје му ране умиваше а змај му их отираше.
Кад то бјеше Барбара црнијем очим сагледала,
Бјеше се млађахна к Ванђелини повратила.
"А не знаш ли, мајко мила, што се Вуку догодило?
Њега ти су, жалосна, клети Турци изранили;
Оно с њиме у камари од планине б'јеле виле,
Дје ми ране умива а љути их змај отире."
Ма кад бјеше зачуло Огњен Вука то знамење,
Он час ми је из камаре то знамење побјегнуло.
Кад видио Огњен Вуче да је знамење побјегнуло,
У камару дозива вјенчану љубовцу своју,
И овако Барбари, љуби својој говораше:
"Што учини, љубовце, видио ти Бог велики?
Зашто данас отрова Вука, твога господара?"
Али иде Барбара Огњен Вуку одговарат:
"Зашто мени говориш, господару, луде р'јечи?
Нисам тебе отровала, ни од тему помислила."
"Н'јеси мене отровала што си вилу угледала,
Него си ме отровала што си мајци повиђела.
Брзо, љуби, отиди на дворе Митра Јакшића,
И реци, љубовце, мому драгу побратиму:
""Ово су ме, побратиме, тешке ране допаднуле,
И од њих ти ја нећу, драги побре, прибољети.
Брзо к мени ти дођи на моје б'јеле дворе,
И ти мени доведи светога оца калуђера,
Нека ми се жалосну од гр'јеха исповиђети,
Од гр'јеха исповиђети, душу моју намирити!""
Кад Барбара зачула свога драга господара,
Грозне сузе пролила низ румено лишце своје,
И жалостим отиде на дворе Јакшића Митра.
Овако му говори, а прол'јева сузе грозне:
"Драго те је Огњен Вук, твој побратим, поздравио,
И тебе је овако мој господар поручио:
""Ово ме су, мој побре, љуте ране допаднуле,
И од њих ти ја нећу, драги побре, прибољети,
Него брзо ти дођи ка мојему б'јелу двору,
И ти мени доведи светога оца калуђера,
Да се од гр'јеха исповијем и намирим душу моју.""
Не знам, јадна, хоће ли га у животу заскочити."
Кад бијаше Барбару Митар Јакшић разумио,
Сузе га су полиле низ јуначко б'јело лишце,
И он брзо отиде ка својему побратиму,
И собом је одвео светога оца калуђера.
Кад се Вуче бијаше од гр'јеха исповидио,
Од гр'јеха исповидио, душу своју намирио,
Пође Митру Јакшићу побратиму говорити:
"Спендзу моју разд'јели, и на двоје и на троје:
Први дио учини за моју гр'јешну душу,
И ти њега под'јели поповим' и калуђерим',
И од тога који д'јелак убозијем сиромасим,
Да се они Богу моле за моју грешну душу.
Други дио учини ти старици мајци мојој;
Трећи дио учини вјенчаној љубовци мојој.
Љубовцу ти остављам, и старицу мајку моју,
Да их, побре, поведеш чак у доњу покрајину,
Да ми не би срамоту клети Турци учинили.
Коње моје поведи у клисуру камениту,
Дјено трава не расте, а не тече хладна вода,
Нека коњи познају да немају господара.
Чини мене попијет у цркву од Свете Горе,
Нека мене укопају калуђери Светогорци.
Драго мени поздрави земљи мога господара,
И реци ми овако мому драгу господару:
""Вјерно сам те дворио од дјетета малахнога,
Од дјетета малахнога до јунака великога,
И н'јесам ти издаје никадара учинио,
Ма ћу теби садара ја издају учинити,
Ер ћу поћи дворити побољега Господара,
Побољега, св'јетли краљу, и од мене и од тебе.""
Још је Вуче хотио с Јакшић Митром говорити,
Ма се бјеше жалостан с грешном душом разд'јелио;
И што бјеше наредио, то је Митар учинио.
Извор
уреди- Валтазар Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, Београд 1878, бр. 16.