Кад се царства мијењају

Кад се царства мијењају Писац: Григорије Божовић

Каљав и тучен целога дана новембарским невременом, стојаше у мраку пред ограђеном кулом Хаџића у Црколезу поп Буњак, некако равнодушно очекујући да му се после велике лупњаве и вике отворе, досле вазда гостољубиве, арнаутске вратнице. Уосталом, и побратимске. Украј њега ка обору беху наперили своје запете пушке два војна пабирка, иначе двоје одрпане колашинске олако хроме зверади, које је тај недостатак чинио да лакше, још брже мушки и без размишљања ончас испусте своје душе, ако би, по удесу, заиграла глава њихова свештеника.

— Хе!... добро је ово да видимо — процеди поп дружини кроз ноћну слоту — нејунаци су наши сусједи, кумови и побратими кад се царства мијењају!... Ето, ни на оваквој ноћи не отварају. Видите ли чудо?!..

А ноћ, управо још вече, одиста бејаше страшно као да је наступио судни час. Пун месец заплео се у наломљене црне тмине изнад Жлебова као опсађени јунак, па се готово не миче, но само с тренутка на тренут показује своју тужну белину, да би се боле видела раскаљана дреница, њени разривени коловози и, покрај њих, стравични трагови малаксале војске која је одступала на Чакор. Мртва јесења киша са одвратном лапавицом сипала је изједна, подло и нејуначки, уједначено и женски јогунасто као да су је најмили непријатељи за новце, па је нарочито припремили и научили да освету изводи лагано, како би смрт овога који одступа била тежа, мучнија и каљавија. Рекао би да је бегунцу пресуђено по заслузи и неумитној коби, да не умире лепшом смрћу. Као да су се здоговорили и тврдо затекли Аустријанци, Арнаути и месец новембар. Да овако прође овај свима њима мрски бегунац. Ни мање ни више, но као да им је отео био по једно пространо вековно царство, праведно стечено, људски вођено а грубом најездом отето. Онако отприлике као што су некад отимали изненађеним народима монголски богадури. Мржња, нарасла као неман, бејаше напунила и намрачила ову тешку ноћ. За један жељно очекивани коначан обрачун векова и раса да би се једном знало где је ко и чије је што. Са урвина Проклетија и Жљебова учестано одјекиваху брдске батерије, а унаоколо по Косову и Метохији праскаху пушчани плотуни. Знадијаше поп шта ово значи. Тамо, западно, изнемогла војска чинила је последње напоре да продре у Васојевиће. А овамо на север све до верига које ивиче опевано поље, навалили повлашћени и ободрени разбојници на православна села, па робе, грабе, пале и убијају. Поп ослушкиваше како се врста плотун за плотуном, најпре по пограничним селима његова Колашина према Дреници, а затим све дубље ка Митровици и Вучитрну. Као да су се људи тврдо одлучили да још ове ноћи истребе ово недавно ослобођене раје...

— Добро је и ово да видимо!.. Хеј, побратиме, отварај ноћас! — кликну поп па снажно опет залупа пушком у врата.

А преварио се био грешни поп Буњак и изостао у својем селу иза војске.

У Црепуљи, на крају Колашина, држао се он под Турцима на пушци и својем јаком братству. Осим тога највиђенији околни Арнаути били су му кумови и побратими. Њима је он по ослобођењу чинио велике услуге, бранећи их као најрођеније. Отурио је био оружје, ишао Скромно као да је наново постао раја, само да не би увредио понос својих непитомих знанаца и суседа. Са те његове пажње Арнаути су га већ славили крај свакога огњишта. Рату је његова задруга дала све што је имала: и људе и запрегу и жито и опрему. Кад се почело одступати рекло се да свештеници остану, а Арнаути му обећали своје пријатељство. Остао је да чува кућу, верујућу у обећања и освајачево хришћанство. Нарочито се поуздао у својега побратима Хаџића из Црколеза, који има у кући више од двадесет пушака, који је његовом помоћу тако добро прошао за трогодишње наше владавине и од којега вазда стрепи и дреница и Подгор. Истражиће се до жене чувена кућа Хаџића а њега неће оставити, тврдо је он веровао кад се на ово одлучивао...

Међутим, он се брзо ожегао. Непријатељски планински пукови нису га затекли код куће. Скрајнуо се био надно села код своје мале, шумом укривене цркве са ова два младића и ишчекао да они прођу, само да га нечастиви не би довео у искушење да дигне своју вазда преку пушку. Но кад је сутрадан дошао кући, видео је покор и срамоту. Његово станиште, до јуче велико као какав добар заселак, поробљено, попаљено и нагрђено. У кући ни пред кућом ништа није остало. Што су могли понети н погнати, Немци су обрисали: што нису могли или им није било по укусу, изнели су и упропастили огњем и кваром какав земља није памтила: бачве са пићем и каце са купусом и зимском љутиком поизваљане у двориште, расуте и раздробљене секирама. Губер није остао, женска кошуља, да простите, није била на плоту поштеђена!.. И нешто још црње: деца сва престрављена, млађе жене обешчашћене и то од оних који су пукове водили као путовођи а говорили нашим језиком. Смркло се попу, па погнао опет к цркви, латио пушку и са овом двојицом појурио онако у незнан за том војском. Доле на реци у општинској судници застао је гомилу уморних и изнемоглих Бавараца. Поклао их за тили часак као јагњад, па свикао жене из села, те их брзо затрпали по потоцима. А затим пошао даље да тражи још оваких згода. Но кад је по суснежици на Руднику видео огромне добро уређене војничке поворке дошао је к себи и видео да се један човек не може тући с војскама двеју царевина. Зато је окренуо десно подгорином ка Црколезу својем побратиму Хаџићу да му овај некако помогне да се дохвати Жљебова и дође до наше војске.

Но, ето, и овде некако чудо. Дрежде озебли и уморни. лупају и вичу. а нико се не одзивље. Изгледа да је тако суђено. Није шала кад се царства мењају, болно помислио поп, па поново кликнуо:

— Хеј, липова бесо, отварај ноћас!..

У зло доба гласнуше се са куле домаћини, па сазнавши за намерника побратима, после дуж ега саветовања и оклевања сиђоше и подигоше букову засовницу са тешких двокрилних вратница. Поп кроз мрак осети да му се та врата никад хладније нису отварала. Он се сети, додуше зловољно и као доцкан, једне старе колашинске крилатице да је проста глупост натурати жени н Арнаутину своје пријатељство, јер њих двоје само освој ени могу то да схвате. Опет се он исправи и бодро коракну напред, назвавши добро вече на српском.

— Је ли, побратиме, код куће побратим-домаћин?

— Јесте.

— А хоће ли госте, побратиме?

— Па... хоће. Нема Друге. Заповиједај кад те је Бог донио... Само те је Баца поздравио да идеш доле у кућу код чељади. Кула нам је пуна. Све су барјактари, прваци и качаци...

— А ја што сам?.. Пристав, Циганин, раја, просјак?!.. Нијесам за вашу одају?.. Не могу сјести међу ваше барјактаре или качаке?.. А?.. Е, Бог вас миловао, а да сам нешто раније умро не бих знао за ово ваше јунаштво!.. Тако ми Бога, на кулу ћу! — подвикнуо поп ово на арнаутском, па мимо домаћине јурну на врата и уза степенице на горњи бој.

Високо попово обличје у осветљеној пространој одаји одиста за час збуни и госте и домаћина. У црном, дугачком до испод појаса, незапученом гуњу, у црпим чакширама са високим закаљаним чизмама, под црним ћулавом, ретке браде и дугих танких, малоруски опуштених бркова, са два реденика око паса и брзометком У руци, поп чињаше слику невиђенога горскога витеза, викла да се никад и ни од чега не страши. Кула бејаше пуна. Гости вечерали, па се задовољно прућили по простирачу с обе стране оџака дуж целе одаје, пуше и ћуте, а домаћин, Бац Хаџић, прекрстио ноге с леве стране огњишта и води мудри, арнаутски разговор.

— Добро вече свима! — бодро поп проговори на арнаутском да би кући учинио част.

— Добро си дошао! — узврати му домаћин и насмејано, али лукаво и намештено, пође му на сусрет чак до врата и загрли га по обичају. Али у исто време поп спази досле незапамћено чудо: нико му од гостију не прихвати поздрав, нити се покрену из свога положаја. Њега то штрецну, па намргођено пружи своју пушку не домаћину но једном другу и нареди им да седну ту крај Врата. Па онда пође к челу одаје, к огњишту и стаде с десне стране где је прво почасно место, и где се беше отегао један огроман Арнаутин. Поп се наднесе и властелински га премери у свој његовој огромној дужини.

— Устани, пријатељу!

— А? — одговори му овај најпре збуњено па после презриво.

— Шта „а“?.. Устани, устани! — осорно поп понови, па га таче искаљаном чизмом. — Устани да сједнем ја!.. Видиш ли да сам последњи гост и дужан је сваки да ми учини почаст!.. Устани, јер нијесам Циганин! Е, Бог те миловао, заборавио си на добре старе обичаје!..

— Шта говори овај гост? — збуњено промуца Арнаутин још збуњенијој дружини.

— То, да је то место моје, бре соколе! — одговори му сам поп. — О, Бацо Хаџићу, тако ти образа, кажи овом човјеку из шуме а твојем госту: је ли кадгод твој побратим и кум поп Буњак и под Турцима сјео на друго мјесто осим покрај оџака с десне стране?

— Није, побратиме — невољно изусти домаћин, не могући да се друкчије извуче из незгоднога положаја.

— Ето видиш!.. Устани, помакни се!.. Ако ти је дошла Аустрија, није ти се вратио султан: ако сам раја ја, раја си и ти, а поп сам и по свему старији од тебе — устани!..

Арнаутин се помаче и поп седе на његово место, па позва домаћинова сина да му скине чизме. Онда подви ноге, усправи се господарски, извуче последњу кутију скупих државних цигарета, узе једну за себе а другу баци само домаћину и по обичају стаде га питати за мир и за здравље у кући. На госте и не погледа, јер га је њихова нељубазност страшно и наљутила и изненадила. Нису Арнаути никад тако поступали. Зато га обузе бес, па збаци гуњ н рашири се на простирачу као бег н као да његова војска опсађује Беч. А домаћин се сасвим ушепртљао и збунио: хоће да сачува законе гостопримства, хоће да задовољи арнаутске госте, а добро зна ћуд свога попа-побратима. Види да је овоме душа дошла у подгрлац, да ништа не види, но хоће да изазивље било и пушка да пукне.

— Дајте, синови, по једну каву новим гостима! — рече најзад Бац Хаџић, колико да затури траг својој збуњености.

— Не по једну, побратиме, но колико можемо! — добаци му пакосно поп.

— Колико ти душа хоће — опет домаћин крто кроз зубе.

— И вечеру, побратиме!.. И то добру!.. Но прије свега ја сам поп и Србин, а ти домаћин и слуга оџака и образа: ракије одмах да повратим душу!..

— Колико хоћеш само да сиђемо доле у кућу. Знаш, побратиме, ови људи не пију ракију, можда ће неко и клањати, па је незгодно...

— А теби није код мене било незгодно да у велике посте једеш на очи све моје чељади дебелу овновину?.. Овђе, овђе хоћу ракију!.. И ови моји људи да поврате душу!.. Било да ти је муфтија ту!.. У, побратиме, не укори се, што си се збу– нио?!.. Е, заиста сте ви Арнаути слаби људи: рекао би човјек да вам је Аустрија већ посадила на столицу Скендербега... Нијесам се надао, нијесам никад!.. Гости као да осетише жаоку, па се један за другим почеше усправљати и седати, окрећући се попу као да су тобоже досле спавали и тек сад га приметили:

— Добро дошао, попе!

— Како си, попе?

— Јесте ли сви здраво, попе? — ређали су се њихови поз– драви са бацаним му цигаретама, докле се пред њим не начини читава гомила. Дође и крчаг ракије са малом закуском од сира и лука. Поп на брзину искапи неколико чаша, али никако да савлада своје прве утиске и своје разочарање. Њему се изједна чинило да није довољно храбар и да ће ови Арнаути опет мислити да је страшљива кукавица и рајетин. Зато дрекну, на своје другове:

— Пијте!.. Што се се смрзли?.. Ако смо изгубили државу, повратићемо је опет. Пет стотина година смо Турчину робо– вали, па можемо који мјесец и Нијемцу...

— Који мјесец?!.. — окрену му се с подсмехом сам домаћин.

— Бога ти јемца дајем да неће дуго бити!..

— Хајде море, никад више!

— А зашто, побратиме?

— Зато што држава и није за вас...

— Нијесам то досле знао... А шта је теби Србија учинила, побратиме?

— Свашта!.. Једном су прошле кроз село некакве комите, свратиле код мене, заклале ми четири гуске — никад их не могу заборавити! Други пут су жандари нагнали мојега сина да однесе њихове мараме да их оперу моје снахе. Трећи пут је баш твој стриц Миленко дошао и готово на силу од жена узео гребене за вуну, па их ни до данас није вратио. Хе, ја те зулуме никад не могу заборавити!..

— Пхи, побратиме! — зацерека се поп да се соба затресе.

— Јесте, док сам жив то не могу опростити!..

— Пхи, побратиме, колико си слаб!.. Е, бољи сам од тебе. Заборавио сам и опростио све што ми је учињено за пет стотина година... А ти помињеш гуске и гребене!.. Видиш, дошао сам ти на праг да те замолим да ме пребациш преко брда до наше војске. Мислио сам да ћеш то радо учинити. Али сам се преварио. Ти би желио да те као рајетин молим из авлије за милост. Да насладиш душу, па да доцније намигнеш неком да ме као залуталу псину дотуче... Е, нећеш, Божја вјера! Нити ћу бјежати!.. Ево сад идем натраг у моје планине, па нека судбина пресуди између мене и тебе са твојим савезницима!.. Обувајте се, ђецо, и чизме овамо!.. А ви, гости, опростите на зановијетања једнога поробљенога крмскога попа!..

Забезекнути Арнаути тек по његову изласку помислише да би га требало стићи и убити. Али самртно блед домаћин шапну да за то има дана унапредак. Јер његове снахе, чијој је деци поп кумовао, осећајући сав бол и срамоту за овакав дочек кума и побратима, заклонише га леђима и осташе код вратница све дотле докле он не умаче кроз густу тмину...